Stigla demokratija, vidi se na svakom koraku
Eh, đe su ona vremena…
Šikne pisak iz lokomotive dok ulazi na prvi levi. Promološ glavu kroz prozor da uočiš čeka li te ko i uspiješ da vidiš kako se mlaz vrele pare zario u onaj sat.
I drhti ona manja kazaljka.
Dok vučeš torbu i dvije kese što su ti ih dali komšije za studente rođake – „čekaće te na stanicu, ne boj se“ – okrećeš glavu i svi … ti liče na studente. Sanjivi, neuhranjeni, ravnodušni…
Šta je ovo te nema niđe nikoga, prisjetiš se priče o momku u prepunoj sali, samo „njegove“ nema.
Na Savskom trgu, iako je devet zora, ciganski orkestar uzdudučio dam-daram-dam-daram. Eeeej, Đurđevdan je, a ja nisam s onom koju volim…
A vidiš, koliko juče ovuda se nije moglo proći – umro Tito!
Plače narod!
Ovolike suze, e!
Mir-no!
Puške k no-zi!
Ovolike suze…
Sad neki novi stižu…
-Mala, stani da te pitam nešto…
– Mooooolim?
Kako da stignem do Pravnog fakulteta?
-Vidiš onaj kiosk, gde je onaj frajer, jebo te, onaj beli, s kosom. Ideš do kraja, jebo te, pa onda General Ždanovom do parka, jebo te. Tu skreni prema Beograđanki, jebo te, a onda do crkve kod Taša. Odatle piči kroz park, jebo te, do faksa. Okej? Kapiraš?
– Ima li neka prečica da me ne jebu toliko?
– Moooooolimim? I…ode.
Stigla demokratija, vidi se na svakom koraku.
I da nemam one narodne, izvikane kao etnolokalne i regionalne elemente po rukama i plećima – raznoobrazne kese i torbe, vezane kanapom unakrst, shvatio bih da Udruženje za oslobađanje trotoarskih površin ili nema lojalno članstvo ili ih rukovodstvo opstruria.
Ne mož krknut!
Obilaziš auta, uvijaš se pred preprekama, evo… razbučih gaće.
Oj, đe mi je onaj ekser da mu iskaišam šoferšajbnu…
A još kad mi jedna gospođa reče:
-Pazite, čoveče, uflekaćete me tom torbetinom!…
Otegla se ova velja strana – Balkanska ulica.
Oj, da mi je doć do „Moskve“, crnome kukavcu.
„Na vrh ulice ti je Moskva. Tu sjedi! Popi kafi, a oni će doć.“ E ovako su mi rekli rođaci onije studenata.
Odatle ti je svukuda blizu.
Da je ovo Pariz, tu bi sreo Žaka Širaka, ne, brate, no Žaka Prevera, a ovako moraćeš se zadovoljit našijem akademicima. Rezidencijalnim… Ako nijesu u hotel „Podgorica“, ovđe su.
E!
Svaki grad ima svoju promenadu, šetalište, korzo, štraftu, štrand, štreku. Naša je ulica „Slobode“.
To je ono mjesto đe ideš pravo, „a sve gledaš u stranu, pa ti se vrat iskrivi ka da imaš tri išijasa“.
Kad sunce izgrije rano, a ono zna i poštuje red, onda se ogrije cijela Knez Mihailova ulica. A kad okasni, onda se raspilavi kod „Ruskog cara“, a „Grčka kraljica“ nestrpljivo iščekuje naježana od jutrarnje rose.
Ništa više nije kao što je nakad bilo… jedino sam ja još… na početku Balkanske.
Kad sam ja ovuda mjerio svoje i prve i potonje studentske korake… često bih ulazio u „Zagreb“.
A preko putra ovog restorana, koji je u međuvremenu dobio staro ime „Ruski car“… nanizali bi se sportisti „iz novina“, kako su ih zvali u vrijeme prije televizije: Radivoje Korać Žućko, Čermak… tu sam prvi put sreo Šekularca.
Ide on, a između nogu mu protrča pas. Odmah sam ga prepoznao.
Tu sam vidio i Čkalju, i Džaju, i Lepu Lukić, pa valjda oni znaju đe treba šetat. Jedina je nevolja što ovi današnji ne znaju ni ko je Čkalja, ni Džaja, a ni Lepa Lukić.
Malo niže, sa druge strane, s nogom kojom bi poduprli zid, stajali su ondašnji „tvrdi momci“ – Stevan Marković, Vojo Govedarica, neki Uskoković zvani Panorama… tolika su mu bila pleća… Zviždukali, pogledivali… i kad je bilo ladno bili u majicama s kratkim rukavima.
Pa i njih bi podvrnuli!
A današnji tvrdi momci – đe li se to oni okupljaju?
U novinama se čuje samo odjek njihovih susretanja…
Prije tridesetak i nešto više išlo se na bozu. Ko danas zna što je to boza? Ne – Boža, Brisel, Badža već – boza!
Najbolje kolače i sladolede nije pravio „Pelivan“ nadomak kafane „Tri lista duvana“, koja je ostala jedino u sjećanju, nego – „Medžed“.
To je onaj kojem je Zuko Džumhur, kažu, bio zet. A ćerka mu se zvala Donezada.
Sad je to… eh, sad, sad se takvom brzinom mijenjaju vlasnici, da je to sad samo priča o poslastičarnici „Kvarner“ … a ček, ček, ko zna zove li se još tako? Renoviraju je, a ona je tik uz američku čitaonicu… aj, aj i čitaonica je sad španska galerija, koju još ne renoviraju.
Garant, oće.
E, njegov sladoled se lizao od praga poslastičarnice do Kalemegdana.
Tada se lizalo i u paru.
I ti i ona biste u ruku držali po sladoled i oblizivali ih, a one ruke koje vam se dodiruju preplele bi prste i to je bilo najdalje dokle se išlo u javnoj manifestaciji nežnosti, a kad bi slatki led krenuo niz bradu… ne, ne možeš se sjetit što bi tada bilo.
Na kafu u „Mažestik“ išli su oni koji drže do sebe.
Danas osiromašili…
I nije besparica ono što ih najviše pogađa. Ni to što oni ne mogu s kapom, ni kačketom, ni što ne mogu nikome ništa, pa ni to što ne mogu svoju jutarnju kafu popit gledajući „odozgo“, najgrđe im je što ih niko ne prepoznaje… te „bivše“ političare, ražalovane pukovnike, pohabane generale i ostale „udbaše“. Što, kad narod i ostali prolaze kraj njih, ne gledaju ćuteći u zemljicu crnu… već prolaze kao da njih – nema. I kad idu, po dvojica, po trojica sa rukama i stegnutom „Politikom“ na leđima, idu ti sad džangrizavi penzioneri, idu sjenovitom stranom ulice i bistre našu i svjetsku politiku: „Da se ja pitam, to bi bilo ovako, pa ovako, pa ovako…“ A ne ovako.
A sa druge, sunčane strane ulice, idu oni u patikama.
Svejedno da li vode psa bišona, terijera ili špica, tabanaju sa svojim ženskim polom, nekad – boljom polovinom, a danas – partnerkom, koja ih pridržava za lakat, jer su tako nestabilne ove štikle na deset, do šesnaest centimetara.
Idu i u grupama.
A kad kojoj „pane“ šećer vode je u „slastičaru“ na teramisu.
Onda njemu skoči. Okle – zna? Dobro – tufahije, dobro – tulumbe …al teramisu?!
Šetaju se oni sa kompleksima i oni bez kompleksa. Tako, izvedu komplekse u šetnju – bez kompleksa.
I brecaju se na one sa mopsom… pokupite to za njim!
I dok im iz papirića, kesica, s kartončića ispadaju kokice, parčići sira, kaplje kečap, mrvice mljevenog mesa…i tako obilježavaju put… i onima koji će tek doći, njihove pratilice ozarene zagledaju svoje ganc nove frizure i trenerke koje se sjakte u izlozima opervaženim metalnim rešetkama. Tih rešetaka, samo generaciju ranije – nije bilo.
U svoje vreme znalo se kad Knez Mihailovom prolazi Andrić.
Šeta veliki pisac i, tako, zagleda izloge. Prilazi mu prolaznik, možda član biblioteke, – „Zar i vi, gospodine Andriću (njemu se i tada govorilo „Gospodine“ iako su svi ostali bili drugovi), gledate u izloge? Šta za vas tu ima interesantno?“
Šetao je gotovo u isto vrijeme i Branko Ćopić, a za njim, uvijek, nekoliko gladnih zemljaka, iz Laktaša, Zmijanja, a i onih koji su rođeni u Banjoj Luci – po hodu bih rekao pjesnika… dobro, budućih poeta. A do Kalemegdana, moj brajko, imaaa restorana, a u svakom po zemljak briše nadlanicom usta. Bio Branko… otud mu i ime.
Imao je svoje vrijeme u Knez Mihailovoj i filmski režiser Živko Nikolić, a bome i Momo Kapor, i Milorad Blečić i onaj poveliki Zarubica, išli ukorak sa prekrštenim rukama Petrijin venac i Đinin venčić, a imalo je svoje svijetle trenutke, svake godine, i proljeće, pa bi za njim, redovno, stizalo i ljeto.
Znao se red.
Dva miliona njih za sebe kaže – „Ja sam Beograđanin“. Iako to ne podrzumijeva „namaz od tartufa“, ni „gaudu sa kimom“, ni „bombonijere po francuskom receptu“, ni kanapee… već više religioznost sa savremenim pogledom na nju.
Dobrodošli u prestonicu!
Welcome!
Kad prhnu u nebo dva bele goluba iznad tri šešira, noseći u kandžama zlatan bokal, znaj da i za tebe još ima dana…
Ima!
Dragan Uskoković
Izvor: Jež, god. 88, br. 3178-3180, jul-septembar 2023, str. 32.
