Osećajnost, inteligencija i slobodna volja čine psihološku trijadu na koju se – kao na najužu osnovu – može svesti čitav ljudski psihički život
Prateći razvoj ličnosti od dana rođenja do odraslog doba, mogli smo zaključiti da se taj proces usavršavanja zasniva na stalnoj fuziji ili sažimanju dozrelih neuronskih struktura i funkcija u novije, savršenije, s mogućnostima uvek bogatijih odnosa čoveka sa stvarima, prirodom i sa svojom drugosti.
Svojim čulima, dete prihvata svet koji emituje svoje prisustvo, dodirom tela majke deteta u naručju, šarenila, raznovrsnih oblika, dimenzija, zvukova, glasova, mirisa, što bude njegovu osećajnost, mameći joj pramenove specifičnostima svojih pet čula koja tome služe i ono sve to voli i pojedinačno i sabrano u celovitost pojave sveta okruženja.
Ti prijatni impulsi postaju poželjni i ono bi da ih stalno opaža, i tako razvija doživljaj
– udobnosti
– lepote i
– dobrote
i odnosi se radovanjem kada se slivaju u njega i tugovanjem kada njihovo trajanje prestane. Dete donosi sa sobom visoke potencijale radoznalosti svojih čula kojima odabira one utiske o spoljnom svetu koji su najugodniji ili najlepši za njega, zavisno od sata, dana, meseca ili godine buđenja njegove radoznalosti. Sažimanjem uočenih vrednosti jednog modaliteta draži sa drugim ili taj snop opet s trećim spletom modaliteta draži, ono rađa uvek neki novi modalitet i rađa, na primer:
– splet duginih boja što daje doživljaj svetlosti;
– splet kosina i kružnih pravaca, daje izgled prostornih oblika i celina;
– opažanje predmeta u daljini kojima se približavamo, uz prožimanje ljudskom mišlju otkriva nam perspektivu, sasvim novi vid prostornosti sveta.
Sve pomenute činjenice ljudske stvarnosti zasnovane su na čovekovoj:
– osećajnosti, koja se rađa u okrilju majke;
– inteligenciji, koju pobuđuje potreba osećajnosti da bira, procenjuje i razume stvarnost;
– slobodnoj volji koja je energetski činilac svake preduzete akcije, bez obzira na njen obim i količinu.
Osećajnost, inteligencija i slobodna volja čine psihološku trijadu na koju se – kao na najužu osnovu – može svesti čitav ljudski psihički život, kako to opisuje Minkovski u svojoj knjizi Vers une cosmologie 1930. godine. Toj trijadi pripadaju svi ovde opisani elementi razvoja ličnosti, gde se oni sažimaju u pojavu ličnosti koja jesmo. Pošto se svi ti pramenovi osećanja koji grade našu ličnost, koju s radošću ostvarujemo, sažimaju u jednost ljudske ljubavi koju usmeravamo u jednost života oko nas.
Možemo reći da smo kao ljudi rođeni da volimo sve ono dobro i lepo što otkrivamo, što sami stvaramo, što i koga susrećemo kad izađemo na ulicu. Sve oko nas govori da ga volimo bilo kao podsećanje na prošlost, bilo kao ono čemu se nadamo.
Ljubav rađa dobrotu, koja je uvek tiha i snažna, i kad misliš da je uništena ogromnom larmom i nasiljem, razaranjem što je prati, na opustošenim zgarištima, videćemo da uvek proplamsava pozivom na obnovu života na prvim i večnim temeljnim osnovama kulta pravde, razumevanja, pokajanja i praštanja svakom uplakanom pokajniku. Zašto su se moji prijatelji zbunili kada sam im rekao da pišem knjigu Čovek je rođen da voli?
Izvor: Stanje stvari
