Пише: Драган Лакићевић
Филозофски и морални проблеми опседају Грозданине јунаке, али и саму ауторку.
Књижевна психологија део је њеног аутентичног емотивног света са нијансама и нивоима модерног поимања живота. Међу њеним причама посебно место има једна, објављена постхумно, под насловом „Девојка у житу“. Посебна лирска еротичност сугерише несвакидашњу приповедачку уметност наше списатељице.
Почетак приче „Девојка у житу“ изненађује читаоца модерне прозе какву је писала Гроздана Олујић – описом очију једне птице „у густом жбуњу малина“, дакле у простору смањене видљивости, тј. песничке оптике: „шарена птица округлих, тврдих очију упртих у моје лице“. На поезију упућује имагинација, а још више прво, „моје лице“ – као да се шарена птица огледа у лицу наратора.
Сва та „огледала“ обасјавају лик/лице девојке Раде која је главни јунак приче. Наратор је дечак који прати Раду и њено готово филмско кретање кроз летњи пејзаж равнице, омиљени простор Грозданиног приповедања. Друго лице у коме се огледа птица јесте Радин отац, учитељ Чеда, који је „имао такве округле, тврде очи“, дискретни и паралелни објектив ове приче.
Као што описује очи птице, тако дечак описује Радине усне. И њен ход, кад, „као мачка, истеже ноге из кукова, потпуно нечујно, прикрадајући се“.
„Шарена птица, жбун малине, жито и лака сребрнаста прашина“ тек су приповедачки и светлосни оквир за еротску сцену са Радом и војником у зеленој униформи. Књижевна ликовност сенчи ову филмску сцену љубавног догађаја у житу, са еротским ефектима који истовремено „дуго трепере у ваздуху, сливајући се с поветарцем и сребрним лелујањем жита“. Толика ликовност и лелујање слика које се настављају једна на другу омогућавају писцу да снажни љубавни доживљај буде сасвим прича, препуна чистоте, без имало натуралистичких елемената. Као да то приличи и дечаку и писцу.
Слике су пуне нежности, као и њихови покрети. Нежност и страст тела и призор мушко-женске љубави сасвим су део света који их окружује и спаја: жито са својим бојама и трепетима, „док изнад њих плове облаци и тихи, златни шум ветра у житу“.
Као оне птичје очи, тако сада наратор из даљине гледа (замишља) његове усне и „оштри жедни језик“ и „црвене, вреле врхове њених дојки“. Слике младалачке лепоте смениће флуидни призори сурове смрти: најпре нараторово сећање на обешене по дрвећу, потом слике возова који одвозе људе са жутим тракама на рукавима према опасној и безизгледној даљини… Ти призори лоцирају причу и њене слике у доба рата и погрома.
Из стварног и имагинарног сна младе љубавнике покренуће тројица осветника, међу којима се главни и најокрутнији зове Црни, нимало случајно. Његова казна је свирепа и њу Гроздана Олујић представља на класичан начин казне, какве имамо у народним епским песмама („Невјера љубе Грујичине“) или у сцени набијања на колац код вишеградске скеле.
Смрт запаљене девојке није крај. Док жива буктиња пружа „руке ка људима“, тражећи помоћ, дочекује је још један пламен, овај пут пламен речи мржње: „Псету псећа смрт, људи!“. Ужас је увек свестран: „раздражени и пискави гласови жена мешају се са страшним, дивљим крицима који наједном избијају из запаљеног меса које се грчи…“.
„Гомила пепела и угљенисаних костију“, „смрдљиви црни прах“ постају супротно огледало онолике нежности и прозрачности сјаја над житом с почетка.
„Прсти Господњи негде су тамо горе“, „Око Господње све види“ – то је сада крик наратора који се враћа у сјај и „сребрнасту измаглицу“ живота који је прича, пуна таме и светлости.
Од злата и сјаја љубави у житу до гара и пепела мржње у души тек је један корак – све у истом дану, истој причи, у једној поетици.
Извор: Новости
