Да ли се у данашњим школама поезија учи напамет? Некад је то било обавезно. Ко није знао „У Милице дуге трепавице“ „Мрки вуче, подигни бркове“, „Коло, коло, наоколо“, „Било је то у једној земљи сељака“? И многе друге. Био је то немали капитал, не само школе и образовања него обичних људи и њиховог шарма. Вежба за меморију и дикцију, храна за душу, учење језика и оплемењивање осећања… Поезијом напамет удварало се девојкама…
Кад умиру песници На сахрани Момира Војводића у Горњој Морачи, марта 2014, док сам стајао испод прастарог дуба, чекајући да из Подгорице довезу ковчег с телом песника, пришла ми је старија (вероватно сеоска) госпођа, у црнини, и испричала како је њој, давно, још док су били основци, млади Момир позајмио читанку да би за сутра научила песмицу „Путник на уранку“. Ишла је с краја на крај села да донесе књигу коју тада нису имали сви ђаци.
„Тада сам је научила и сад је знам напамет“, рече ми непозната благородна жена коју сам тада видео први и последњи пут, а још ми је пред очима. За име је нисам питао. И Момир је био памтиша поезије, и српске и светске, нарочито наше народне, јуначке. Био је присутан на једној таквој песничкој седељци, где смо, на посебан начин, одмеравали знање песама наизуст.
Била је јесен, 1993. Октобарску награду Београда примио је тога дана и песник Милорад Ђурић, син професора Војислава Ђурића, дугогодишњи уредник и главни уредник Српске књижевне задруге. Тог дана, после коктела у Скупштини града, Ђурић је дошао и, по обичају, на велики Задругин сто донео пиће.
За столом нас је, око слављеника, било много – гости су се смењивали – а до вечери су, поред Ђурића и мене, као двојице домаћина, остали још: Момир Војводић, Рајко Петров Ного, Слободан Ракитић и професор Љубиша Јеремић… Ного и Јеремић били су пријатељи и аутори СКЗ, али и представници БИГЗ-а, издавача награђене књиге. Ракитић је био најмлађи члан некадашње управе СКЗ, с Добрицом Ћосићем на челу, а коју је, „због српског национализма“, сменила и распустила Латинка Перовић, секретар ЦК СКС.
Пламен разговора Кад смо попили ко зна коју флашу, у жустрим разговорима о поезији, историји и политици, запутили смо се код Мише Ђурића, кући, у Тополску улицу – тамо нас је чекала његова супруга, благоверна Љубица Милетић, песникиња од угледа.
Наставили смо с пићем и разговором. Као што приличи онима који су прилично попили, расправу о поезији наставили смо расправом с питањем: Ко је највећи живи српски песник?
Пламена дискусија свела се на двојицу учесника и двојицу изабраника: професор Јеремић тврдио је да је највећи Бећковић, а уредник Ђурић да је највећи Раичковић. Имали су разне аргументе. Ђурић је знао напамет строфе из „Црног Владимира“, а Јеремић је тврдио да само Матија може да публиком напуни Калемегдан…
Да не бисмо ушли у „крупне ријечи“, Ного је прекинуо расправу и предложио да рецитујемо одабрану поезију коју знамо напамет – сви по једну песму, укруг. И започео песмом коју су на барци, у Јадранском мору, половином 16. века, „сарбским начином“ (стихом, стилом, језиком) певали рибари Паскоје Дебеља и Никола Зет, а записао у свом спису Рибање и рибарско приговарање хварски властелин Петар Хекторовић. Из заноса дивљења поезији и из дубине памћења, изронили су стихови. Наводим их по сећању:
Наш господин пољем јизди,
јизда да му је,
на глави му сфилан клобук,
синца да му је,
у руци му златне књиге,
дружба да му је,
прид њим слуга писан поје,
на част да му је.
Ђурић је наставио лирском народном, из Вука:
Девојка је крај горе стајала,
Сва се гора од лица сијала…
Певајте, дивни старци… Војводић „комадом“ епске пјесме о Вишњићу Јовану „Мртве кости мегдан не дијеле“:
Закукала сиња кукавица,
а на гробу Вишњића Јована:
„Је л’ ти доље необично, Јово,
жуље ли те штице јаворове,
је л’ ти земља отежала црна?
А из гроба нешто одговара:
Није мени необично ’вамо –
не жуље ме штице јаворове,
није земља отежала црна.
Дојади ми Бојичић Алиле,
већ три дана по гробу ми чепа
и он мене на мегдан зазива:
ако ли му на мегдан не дођем,
у неђељу која прва дође,
оће мога гроба раскопати,
па ће моје кости извадити,
па ће живу ватру наложити,
па ће моје кости сагорети,
и пепео низ вјетар пуштити,
да ми нема гроба ни мрамора…
Већ ти иди у равне Котаре,
побратиму Јанковић Стојану,
не би ли ме Стојан заменио –
мртве кости мегдан не дијеле.
Ракитић – Миљковића:
… На обичне речи више немам право, /
моје се срце гаси, очи горе,
певајте, дивни старци, док над главом
распрскавају се звезде као метафоре…
… Кад је дошао ред на мене, одабрао сам Раичковићеву „Опколиле ме ноћас књиге / зуре у мене из свог праха…“.
Други круг доносио је нова изненађења. Ређале су се строфе из основне школе и гимназије, славни и заборављени песници из старих читанки. Кад је до мене дошао други круг, изрецитовао сам још једну Раичковићеву. Трећи круг, исто Раичковић – „Старци на сунцу“: „Са углачане трамвајске шине / Сваки час сунце гасне, сине…“
Вечни час књижевности После мог четвртог или петог Раичковића („Балада о јавном купатилу“), Ного је ускликнуо: „Види Лакија! Он стварно мисли да је Бећковић највећи!“ Ред песама, ред тумачења, ред анегдота. Полемичке варнице. Признања и подсећања. Имена, наслови, године. Вечни час књижевности.
Мислим да је таквих вечери, у многим друштвима и за столовима оних деценија, било на стотине и хиљаде… Поезија је живела и на тај начин…
Разишли смо се у хладно магловито јутро. На Каленића пијаци професор Љубиша Јеремић предложи ми да идемо на бурек, па да наставимо с пивом у некој биртији која ради од пет ујутро… Али се ја сетих да тог дана, у осам, креће аутобус српских песника на Пале – тамо се одржавају у рату обновљени Сарајевски дани поезије (било је то о Светоме Луки).
Дремао сам, док се аутобус приближавао Дрини и зараћеној земљи Босни.
Сви су они сада мртви. Ко сада зна напамет оно што су они знали и горљиво бранили. Док су они били живи, живљи су били и песници, класици и савременици, које смо рецитовали. Бора Радовић је радо рецитовао песму „Вино пије Дојчин Петар, варадински бан“.
Знам још неколико живих зналаца. Ту су, мојих година. Рецимо, Баковић! Али се хитно мора припремати подмладак.
Извор: pecat.co.rs
