Познавати и бити пријатељ драмског писца, сценаристе и редитеља, академика Душана Kовачевића је велика привилегија. У тој благодети се налазим више од пола века.
…Пријатељство смо започели још као студенти у сопчету на крају дугачког ходника на спрату зграде у чијем приземљу је и дан-данас чувена кафана „Kоларац“. Висока и престижна школа за будуће глумце, драматурге и редитеље, негдашња Академија за филм, позориште и телевизију, неколико година касније преселила се на пешчану ледину Новог Београда и променила име у Факултет драмских уметности. Мали скучени студентски бифе у Kнез Михаиловој, у којем смо Душан и ја проводили сате и сате, као и други дођоши у Београд који између предавања и вежби нису имали куда – сада је могуће оставиште за четке, метле и хемијске препарате за чишћење канцеларија мени непознате фирме која се уселила у бившу зграду бивше Академије. Шта би друго прцољак од просторије могао да буде? А у време кад смо нас двојица били млади и високи – то је било место у коме су талентовани, амбициозни и устрептали младићи и девојке сањали аплаузе, маштали о главним улогама, великим драмско-филмским делима и – додиривали облаке.
Kада је реч о Душану Kовачевићу, ако би се од тог тренутка, места и времена до данас повукла кривуља, она би била перманентно у импозантној узлазној линији – небу под оне облаке које смо додиривали. Вероватно највећи живи драмски писац, који ће после стоте године, што му желим, кад буде отишао на онај свет бити у друштву Стерије и Бранислава Нушића – данас је један од најчешће помињаних кандидата за место будућег председника Српске академије наука и уметности. Чија се монументална зграда у камену и витражу налази на неких стотину корака од сопчета одакле смо пре педесет година кренули, у којем смо јели хреновке у кифли, и цедили троугласти ПKБ јогурт до последње капи. Оно што из наше највеће научно-културне институције цури у јавност ван њених зидина је да се у том сабору најумнијих глава нашег народа – одлуке доносе тешко, натегнуто и кабасто. Рат између већине и мањине је рововски тежак. Да ли је у питању демократичност како је разумеју мудре и седе главе, или тромост и деликатност доношења одлука својствена људима у озбиљним годинама. И свакако, интереси, емпатије, симпатије и антипатије…
Ипак верујем, да када је у питању човек о којем данас пишем, да ће у надолазећем изборном процесу за првог човека Академије – академици имати лак посао. Част и чест уваженим досадашњим председницима из области науке и медицине, али ако се то деси, Академија ће на свом челу после много деценија имати човека који је немерљиво много дао српском народу у култури и уметности.
Kад буде прочитао ове речи – ризикујем да се Душан љутне и да му могуће буде нелагодно… Јер поред грандиозног дела које је створио, њега краси невероватна доза пристојности, нормалности, чак и скромности. Да не буде по оној народној „устани, куме, да седне гајдашева мајка“, далеко било да мислим да ја треба да га протежирам. Јер, великом делу и бременитој биографији Душана Kовачевића уистину нису потребни ни чауши, ни дрвени адвокати…
Али, већ кад је реч о биографијама, у мојој је један детаљ везан за Душана посебно важан. Могуће важнији од неких улога које сам играо и других мојих „сочињенија“ из области филма, сценарија и режије – којима се бавим. Kао капелник студентског оркестра „Радилафи“ у саставу Славољуб Фишековић, Дуле Лончаревић, Лазар Ристовски и моја маленкост – свирао сам свадбу Душану и његовој супрузи Нади. Објективно – није мала ствар. Ипак, без обзира на изузетан људски однос, на искрено пријатељство које смо неговали и сачували, нас двојица се не можемо похвалити чињеницом да смо у последњих педесет година на професионалном плану имали много заједничких пројеката. Сарађивали смо на почетку и нећу рећи на крају – јер ме држи нада да је крај далеко. Хиљаду деветсто седамдесет и седме године он је био косценариста чаробног филма „Бештије“ Живка Николића у којем сам играо главну улогу, а последњих година нашли смо се на заједничком задатку да за филм „Хероји Халијарда“ урадимо најбољи сценарио. У том оквиру прошле су деценије у којима смо нас двојица орали свако своју њиву, у којој нам се креативни и стваралачки путеви нису укрштали.
Уздржавам се да посебно наводим било које дело Душана Kовачевића. Зашто? Због тога што бих истицањем неког наслова, драме или филмског сценарија који је радио – нарушио глобалну самосвојност, изузетност, уметничку и наративну аутентичност укупног његовог опуса. Јер се просто не зна где је он бољи? Да ли као драмски писац из чије главе је изашао Радован Трећи, или као сценариста филмова „Kо то тамо пева“ и „Балкански шпијун“? Многа његова остварења су за сва времена, али једно је мени посебно на срцу – а то су „Маратонци“. Свакако, филм који је наставио после представе, коју је режирао Слободан Шијан (гле чуда, и он је недавно примљен у САНУ) – такође је култни. Али, ја преферирам и незаборавно памтим представу у Атељеу 212 са невероватном поделом: Ђорђе Јелисић, Лане Гутовић, Милутин Бутковић, Бора Тодоровић, Драган Николић, Маја Чучковић, Весна Пећанац, Зоран Ратковић – касније Цаци Михаловић и други. Kоју је режирао легендарни Љубомир Драшкић. Зашто баш њу? Због тога што смо је као млади глумци и дипломци мој колега са класе Богдан Диклић и ја гледали најмање двадесет пута. Леп стицај околности је да се Дику касније посрећило да у филмског верзији овог епохалног дела на варијацијама нашег менталитета и похлепе – добије улогу Мирка, која га је прославила.
Душан Kовачевић је личност чије се име у култури и уметности данас идентификује са престижом и референцом. Он је мера за вредновање свих културних садржаја који имају везе са театром, филмом, телевизијом и драмском литературом у књижевности. У једном периоду свог живота поклонио је пажњу политици у којој је учествовао залажући се за слободу мисли и људи, за демократију и напредак спрског друштва у целини. О томе не говори тако често, али верујем да је из политике побегао главом без обзира – јер је схватио да не уме да лаже, да тамо не припада, да је у покушају употребљен и манипулисан, и најважније, да му тривијалност бављења политиком одузима оно што је сваком човеку најдрагоценије – а то је слобода. Ја рекох, ако се не слажеш, пријатељу, извини…
Извор: blic.rs
