Пише: Драган Богутовић
Ово, поводом десет година од смрти великог писца и академика истиче Ђорђе Деспић, који је докторирао на његовом делу и сачинио избор из његовог стваралаштва за антологијску едицију „Десет векова српске књижевности“.
Рођен 1928. у Новом Саду Павловић је у Београду завршио основну, средњу школу и Медицински факултет. Кратко је радио као лекар, окренуо се потпуно књижевности и иза себе оставио моћан опус од 40 песничких књига, 20 књига есеја, неколико романа, књига приповедака, низа антологија. Годину дана био је директор Драме Народног позоришта, а 13. уредник у „Просвети“ у време када је ова издавачка кућа била највећа у тадашњој Југославији.
Храм као пјеснички идеал: Десет година од смрти Миодрага Павловића
На велики глас изашао је већ првим делом „87 песама“ (1952), које је остало као изузетан датум у српској поезији. Уз „Кору“ Васка Попе из 1953. постало је заштитни знак новог српског песништва и раскид са дотадашњим. Тим модерним правцем Павловић је наставио и у потоњим збиркама „Стуб сећања“, „Млеко искони“, „Велика Скитија“, „Хододарје“, „Видовница“, „Дивно чудо“, „Улазак у Кремону“. На велики одјек, али и оспоравање наишла је и Павловићева „Антологија српског песништва од 13. до 20. века“ у којој је први пут успостављен континуитет у нашој поезији јер су се у избору нашли најстарији дотада заобилажени песници. Својеврсном суђењу те књиге у препуној сали Дома синдиката присуствао је као бруцош писац Милисав Савић:
– Ако ме сећање не вара, у улози тужиоца и браниоца наступили су Зоран Глушчевић и Зоран Мишић. Суђење се у ствари претворило у одбрану антологије и (лепе) књижевности. Јер, књигу су, као „поповску“ као конзервативну жестоко напали Марко Ристић и Оскар Давичо, велика књижевна имена, а уз то миљеници политичког естаблишмента. А књига је била „поповска“ само утолико што је показала оно што је у свету модерна теоријска мисао већ била апсолвирала, да је сваки текст променљив, и да оно што је писано као документ, или у неке друге, некњижевне намене, може с временом постати и читати се као поезија.
Из књига приповедака „Мост без обала“, „Битни људи“, путописа и романа („Други долазак“, „Афродитина увала“, „Драма“, „Игре безимених“, „Кораци у подземљу“) Павловић је објавио и низ есејистичких дела на чији значај указује Деспић:
– Могло би се чак рећи, без пуно двоумљења, да је у контексту трага који његов укупан опус оставља у српској књижевности есејистика барем подједнако вредна и важна колико и стихови које је исписао. Као резултат крајњег проучавања укупног Павловићевог стваралаштва, намеће се неизбрисив утисак импресионираности његовим капацитетом, интелектуалног и уметничког потенцијала.
Пријатељи
ИСТИЧУЋИ да је тешко пронаћи европски језик на ком нису превођени његова поезија и есеји, Виктор Лазић, директор „Адлигата“ каже:
– Нарочито је постао популаран у Немачкој где га је преводио Петер Урбан, његов вишедеценијски пријатељ, славни немачки преводилац за словенске језике. Судбина ће ову двојицу великана повезати после смрти: захваљујући Павловићевој кћерки Кристини, Урбанов легат је такође стигао у Србију и сада се налази одмах до његовог пријатеља, да у београдској вечности заувек другују.
Дугогодишњи Павловићев пријатељ академик Љубомир Симовић напомиње да се оваквим поводима изјаве обично своде на општа места, а да Павловићева дела нису сводљива на две-три реченице пригодне изјаве.
– Почев од своје прве књиге „87 песама“, која је заједно са Попином „Кором“ означила велики и драматични преокрет у српској поезији, Миодраг Павловић је остварио велико и сложено песничко дело. Тражећи одговоре на питања које нам поставља наше доба, Павловић испитује и прати искуства свих имена, многих култура и језика. Притом, он испитује и нашу српску поезију. О резултатима тог његовог испитивања најбоље сведочи његова „Антологија српског песништва“ која обухвата и на нов начин вреднује све оно што је код нас написано од најранијих времена до наших дана. Једном речју, и као песник и као истраживач поезије Павловић је оставио дело које је из далека видљиво – рекао је Симовић за „Новости“.
Писац је деценије провео у Београду, где је остао упамћен и као велики господин, увек одмерен и елегантан, без великих речи и гестова. Последњих неколико година живео је у малом месту Тутлинг код Штутгарта у кругу породице, где је и сахрањен у дворишту цркве.
– Ја знам да му је жеља била да буде сахрањен у Београду, али му то није испуњено – каже Матија Бећковић за наш лист.
– У међувремену умрла му је супруга Марлена са којом је имао кћерке Кристину и Јасмину. Била би правда да се његово тело пренесе у Београд, да му се оствари жеља и да почива где су и његови родитељи и његове колеге.
Награде и признања
ЗА шест деценија изузетно плодног књижевног рада Павловић је добио много награда и признања, међу којима су: „Јован Дучић“, „Десанка Максимовић“, „Стефан Првовенчани“, „Бранко Миљковић“, „Жичка хрисовуља“, „Змајева награда“, „Орден Светог Саве“. Овенчан је и „Европском наградом за поезију“ немачког града Минстера, као и међународном „Петраркином наградом“.
Иначе, Павловић је још за живота почео да припрема свој легат за удружење за културу и уметност „Адлигат“ чији је био и један од оснивача. После његове смрти званично су га формирале супруга Марлена и кћерка Кристина Павловић и Удружењу поклониле његову целокупну библиотеку као и значајан део намештаја из стана у којем је живео и личних предмета. Међу њима су писаћа машина, кравата, рукописи, омиљена кошуља, велики број књига са посветама писаца и пријатеља. Део тога могао је да се види на изложби на минулом Сајму књига где је посебан део био посвећен његовом кумству са Владетом Јеротићем и пријатељствима са класицима српске књижевности, врсним уметницима и научницима.
Извор: Новости
