Piše: Dragan Ambrozić
Ovog 5. aprila bilo je tačno 30 godina od kako je Kurt Kobejn izvršio samoubistvo, što su svetski mediji iskoristili kao priliku za analizu njegovog fenomena – kult poslednje velike zvezde rokenrol generacije i dalje je veliki. Sa druge strane, svega par izdanja u Srbiji znalo je to da obeleži – makar sa odnekud prepisanim tekstom – bez obzira što je grupa Nirvana, koju je Kobejn predvodio, i ovde odigrala značajnu ulogu u svačijem gradskom odrastanju tokom devedesetih.
Situacija u domaćem spisateljstvu o muzici, naime, nije ništa drugačija nego kad smo se za Kobejnovog života borili da što više informacija o značaju rada ovog čoveka dođe do publike u tadašnjoj Jugoslaviji. “Ritam” je pošteno pisao o celoj grunge sceni u ono vreme kad se događala, Radio B92 je puštao tu muziku, a Nirvana je postala veliki klupski hit i kod nas, prihvaćen od široke publike, čim se pojavio album Nevermind. nj
Ali to nije bilo dovoljno ovdašnjoj staroj kafanskoj rok kritici da ga prizna za pravog rokenrol heroja, niti za punopravnog člana njegove mitologije mada je on baš to bio. Evo i zašto.
Rokenrol kao centralni mit XX veka
Priroda mitologije je takva da se odvija svejedno, mimo naših planova. Kobejnova neželjena, a ipak odigrana mesijanska uloga, kao da ga je strefila mimo njegovih očekivanja – morajući da se desi u tom vremenu i prostoru – i našavši njega kao nosioca. Još jedan od mučeničkih Isusa rokenrola, rođen da sagori u mitu.
U retrospektivi, Kurt Kobejn je ispao još značajnija ličnost nego što nam se onomad činilo: bio je poslednje poglavlje centralne mitološke teme XX veka – one o mogućnosti ličnog oslobođenja. Od Bitlsa do Nirvane, upravo je rokenrol bio pokušaj da se svima pokloni sloboda da se bude svoj.
U toj opasnoj igri, koje mora biti da je bio svestan, Kobejn je iskoristio namenjenu mu sudbinu mita – da sprovede poslednju stvarnu revoluciju.
Dobre vesti za dečake
Revolucija koju je samostalno sproveo Kobejn iz korena je izmenila rokenrol – taj dotad poprilično mužjački projekat – obraćajući se svima, a naročito zanemarenim kategorijama kao što su žene i gej populacija. No, jednako je važno to što je usput svetu ponudio novu definiciju muškosti. Priroda Kurtovih odnosa sa devojkama dovoljno nam govori o tome da je u pitanju bio umetnik koji je promovisao novi radikalni model otpadničkog antiheroja: ranjivog muškarca. Pored njega je svaka žena mogla da se oseća jakom.
Kao takav – fizički slabašan ali lep, mentalno snažan, višestruko talentovan i naglašeno osećajan – zapravo je zračio muškošću i beskompromisnim individualizmom i bio jači muškarac nego drugi muškarci koji se uzdaju isključivo u mišiće. Svi nesigurni dečaci ovog sveta progovorili su kroz Kobejna.
Baš zato što je priznao svetu svoje slabosti – bio je više čovek. Tako je svima dao mogućnost da se otvore i priznaju svoje slabe strane.
Kurt Kobejn ‒ neshaćeni pripadnik generacije X
Posle talasa apgrejdovanih mačo tipova koji su preplavili 1980-te (od Toma Kruza preko Brusa Vilisa do Arnolda Švarcenegera), bilo je olakšanje kad se pojavio jedan tip čija je glavna borba u životu bila ona sa sopstvenim emocijama. Kurt je svakodnevno izlazio na crtu samom sebi, odnosno unutrašnjem životu, koji svako od nas ima, pokušavajući da se u njemu snađe i uradi ispravnu stvar. Kao neko ko se stalno borio sam sa sobom, bio je primer drugačijeg muškog postojanja u vreme kad su svi ti maskulini role modeli bili zapravo jedan te isti: vojnici, sportisti, muzičari, glumci, političari, mangupi i uličari, samo su različita imena za onu nepromenljivu društvenu ulogu – muškarca kao nekog ko osvaja i uzima ono što mu treba. Nasuprot toj monolitnoj, agresivnoj fantaziji, hipersenzibilni Kobejn stajao je zastrašujuće usamljen, kao i svako od nas, i nosio se sa životnim teškoćama onako kako su one naletale na njega. Njegovo rokenrol herojstvo bilo je svakodnevno i svakom shvatljivo. Stvaran čovek, a ne fikcija.
Kobejn nije bio samo model za budućnost muškosti, nego i model drugačijeg ljudskog bića. Onog koje se ne stidi empatije i razumevanja za druge. O tome najviše danas mogu da nam kažu njegova prva prava devojka Trejsi Marender, potom rokenrol ljubav Tobi Vejl iz Bikini Kill, možda i platonska družbenica Meri Lu Lord, a svakako supruga Kortni Lav. Siguran sam da bi se sve složile oko jedne stvari – da je Kobejn kroz ljubavne veze neskriveno tražio oslonac u ženama, oslonac koji mu je davno bio oduzet kad su mu se roditelji razveli dok je još bio mali. I nije ga na kraju našao.
Taj fatalni romantizam muškarca koji se ne plaši da se prepusti emocijama, ali ipak ne uspeva da nađe preko potrebnu stabilnost, glavni je tragični sadržaj Kobejnovog mita.
Tinejdžerska usamljenost
Kobejn je vratio rokenrol tinejdžerima i u tome je drugi deo tajne njegovog uspeha. Nirvanin Nevermind za klince je 1991. bio isto što i Never Mind the Bollocks Sex Pistolsa 1977 – licenca za neograničenu slobodu, dozvola da svako bude to što jeste, divalj i neustrašiv.
Pustio sam nedavno sebi – namerno bez zvuka – onaj video-spot koji smo svi videli (zajedno sa skoro dve milijarde ljudi na internetu), njihov najveći hit Smells Like Teen Spirit. Može da se gleda i tako – kakofonija vizuelnog sadržaja odgovara bučnom sazvučju u koji se uvukla jedna nežna melodija, te ne morate ni da čujete pesmu da biste shvatili o čemu je. To gužvanje u fiskulturnoj sali, prepuštanje porivima i grupna usamljenost u mraku dočaravaju katarzični smisao rok koncerata, što je još jasnije kad se posmatra sa isključenim tonom. Pesma je iskonska adolescentska tužbalica iz koje izviruju svi oni što ne umeju da se snađu u kalupima života kakav nam se nameće. U Kurtovoj verziji – savremeni tinejdžer je postao personifikacija miliona izgubljenih duša koje su osećale da njima nema mesta na ovom svetu i da nisu skrojene za njega. Ali da sve to ionako više nema nikakve veze (“nevermind”)…
Usamljen kao večni tinejdžer, Kobejn je istrošio sve svoje emocije boreći se sa silama van sebe i – ne našavši na kraju unutrašnje uporište – rešio je da se ugasi. Takav je bio mit, unapred je bilo jasno, samo što niko nije hteo u to da poveruje, uključujući potpisnika ovog teksta.
Kurt Kobejn kao svremena zvezda
Tokom svoje karijere, od 1987. do 1994, Kurt Kobejn je kroz sebe na ekspresan način proživeo i sublimirao celu istoriju rokenrola u tri kratka poglavlja. Uspon. Vrh. Pad.
Kompletna slobodarska pesmarica alternativnog roka iz osamdesetih progovarala je iz njega, kao i duboko razumevanje panka i novog talasa. Ipak, na svoj način, Kobejn je pre bio bluz pevač koji nije našao svoj bluz, koliko god ga tražio po svetu. Zato je onoliko vrištao. Da ga je pronašao, možda bi ušao u neku predvidljivu kolotečinu, ali bi se spasao. Ovako, njegova tuga nikad nije našla svoje smirenje, niti Kurt svoj spokoj. Ukletost nije nimalo romantična ako se dešava vama.
Bitnička subkultura – put protiv licemerja
Moramo da se bar ponekad zapitamo šta bi bilo da je preživeo? Kobejn je odrastao u nemilosrdnom materijalističkom okruženju Amerike predsednika Regana, ali čini se da je predosetio dolazak još surovijeg digitalnog kapitalizma u kome smo sada, kao i njegove strašne posledice za svakog pojedinca. U ovom novom svetu, u kome je kroz inteligentne žene poput Tejlor Svift, Bijonse, Lanu Del Rej, Bili Ajliš, Rozaliju – u stvari pobedila Madona, zato što je duhovita i zabavna, a udarnik Brus Springstin ostao zaboravljen i bez naslednika, zato što je dosadan, čime je definitivno okončan sukob između dveju dominantnih struja u pop muzici 1980-ih… u ovom svetu, u kome muzička industrija u onom diktatorsko-eksploatatorskom obliku – protiv koga se Kobejn bunio – više ne postoji… u ovom svetu, u kome građanska demokratija ne može nikom ništa više da propisuje – jer broji svoje poslednje dane, udavljena u društvenim mrežama… u tom novom svetu bez pravila, koji se na naše oči stvara, Kobejn bi i dalje bio mesija jer je vlasnik mita.
On bi i dalje bio žrtva, samo zato što je ranjivo, ali stvarno ljudsko biće. Kao takav, ostao bi simbol svakodnevne patnje, koji bi samom svojom bolnom egzistencijom razotkrivao još veću neljudskost globalizovanog društva nego što je to bio slučaj pre 30 godina, na pobedničkom vrhuncu neoliberalnog kapitalizma, odmah nakon kraja Hladnog rata.
Bio bi i dalje heroj jer bi njegova sudbina tako nalikovala na našu.
Čudno kako na ovom svetu nema mesta samo za one koji najviše liče na nas.
Izvor: Vreme
