Пише: др Радослав Т. Станишић
Наши мали јунаци, у филму 400 удараца заборављени лутају градом, размишљају како да дођу до новца? Одлучују да украду писаћу машину. Антоану полази за руком да је кришом украде и да је изнесе на улицу. Не успијева им да је продају неком преваранту и тако ова писаћа машина постаје њихов огромни не само физички проблем. Антоан предлаже пајташу да је врате одакле су је узели, али, ипак он као храбрији набија шешир на главу мислећи да га тако неће препознати, међутим, од стражара бива ухваћен. Отац долази за њега и за уши га извлачи напоље говорећи да добро погледа свог друга јер га дуго неће видјети. Родитељ тријумфално закључује; -да је он ово радио своме оцу он би га без размишљања убио-!?…
У очима Франсоа Трифоа свијет је сувише суров да би се правиле идеализоване басне о сиромашним и несрећним јер у модерном свијету сваки је човјек, без обзира на своје поријекло и штедну књижицу, унижен од стварности, притјеран уз границе живота гдје му се једино смрт нуди као спасење.
Антоан бјежи из школе у луна–парк на флипере, вртешке, на ‘балерини’ дјелује беспомоћно и лелујаво. Док скита градом са својим другом он сријеће, на булевару своју мајку у загрљају с љубавником. Мајка га је опазила уз опаску – зар он не би требало да је сада у школи..!? Али, питање се може и овако поставити: -А зар мајка није сада на послу!?. Дјечак се служи разним несташлуцима; за дане у којима скита да би извукао школско оправдање копира мајчин рукопис. Лаж је брзо откривена.
У сцени у којој његов отац пржи јаја за ручак, савјетује га како не треба да је пасиван у животу и да само ништа неће доћи, да за све мора да се избори, да треба да буде мало више агресивнији ако жели да успије. Закључује да је његова мајка превише заузета својим послом и треба да јој помогне, јер су њене обавезе велике и исцрпљуће. Мајка је стално уморна и нервозна, свађа се са његовим оцем. Школа са конзервативним механизмом васпитивања равана је тортури. Међутим, Антоан зна више него што показује, зна да није баш све тако како га сви уче, види и осјећа на својој кожи да је мало другачије у животу и зато одлучује да остане у односу са родитељима интровертиран.
Отац му стално понавља да, док год га они хране мора да слуша и ради оно што му они кажу, без његове слободње воље. Притиснут је од родитеља и настваника иако он то не показује и ни у једном тренутку не дјелује као слабић. Рекао је и наставнику да му је мајка умрла само да би га овај пустио на миру и оправдао му часове. Трифо указује да се испод моралних прелива у филмској слици, стандардне спонтаности и ненамјерне истинитости неупоредиво више ствари прећуткује или скрива него што се гледаоцу саопштава.
Антоан није бунтовник зато што жели то да буде, не бјежи из школе зато што није жељан знања или што је лијенштина, не користи улицу за собу, а фонтану за купатило јер не воли мајку, већ зато што више не може да поднесе ситуацију које постаје свјестан — куда год се окрене увијек види ограничења, присиљавање без обзира да ли је то кућа, учионица, или неко друго мјесто: њему смета тај живот од дјетинјиства, као птици у кавезу. Антоан се диви Балзаку, пали му свијећу ( иако је тим чином замало запалио стан), пише најбољи састав у школи, посвећен своме ђеду, инспирисан Балзаком), али му наставник не вјерује, назива га плагијатором и шаље га код директора – за казну!?
Трифо је, уосталом као и други редитељи новог таласа, био фасциниран Вигоовом опором снагом, саркастичном проницљивошћу духа. Дјечак је желио да се поправи и да стекне повјерење свих, родитеља и строгих настваника. Они су живјели у увјерењу да су му пружили све, напротив, њесу га одгојили, пружили су му име, смјештај, храну, школу, али нијесу одгој и нијесу му пружили оно најважније а то је љубав, повјерење, дружење. Напросто нијесу имали времена за њега.
На крају мали Анотан завршио је пред судом за малољетнике. Отац предлаше да иде у поправни дом или негдје на село да научи да ради и да види како је живот тежак.
Ту ноћ завржава у полицији, са старијим преступницима, проституткама, у кавезу са плетеном мрежом, чекајући кола која ће га одвести у поправни дом. Док су га возили ’марицом’заједно са осталим преступницима он је све подносио. Кроз решетке упртих очију гледао је људе, улице, велике, уличне неонске свјетиљке, свијетла велеграда, нијемо, само једна суза клизинула му је низ лице, непомичан, без јецаја. Његова мајка тражи да га смјесте негдје близу мора јер се она нада да ће се поправити. Антоан признаје психологу да не воли мајку јер је чуо када је она његовој баки признала да је хтјела да га абортира.
За вријеме једне фудбалске утакмице у којој су играли штићеници из дома, Антоан успијава да побјегне испод жице ограђеног терена. Трчи крпз поља , ливаде, шумарке, села, трчи, трчи, и коначно долази до обале мора, ту се његов бијег завршава, његова ограничена слобода се губи у великом плаветнилу који се спаја са обзорјем неба.
Трифоова камера прати његово бјекство из казнено-поправног дома, клизећи све даље и даље док он без даха трчи, у другом звучном плану се јасно чују птице.
И тако долазимо до пресудне сцене: Антоан је први пут на мору, пред њим је бескрајна пучина — тек тада ће му постати јасно да је и то опет једна граница преко које се не може у реалном свијету, схватио је да слобода представља само илузију!
Ако жели да је не уништи мораће да прихвати сва ограничења живота и да не прилази њеним границама. Трифо није нимало оклијевао да направи дигресију у дирљиви емотивни детаљ. Један од таквих момената је и када се Антоан налази на ,,балерини“ у луна-парку, гдје му се тијело увија у разне позе које изражавају његов слабашан импулс да се побуни против забрана друштва.
Лута улицама тужан и несрећан. Хладно му је. Испред улаза зграда краде јутарње млијеко, бјежићи халапљиво га испија сав у паници да га и за то не казне !? Зато што је гладан!?
Дјечак гази по води и доживљава још један пораз у свом младом али већ уништеном животу. Пучина. Микро-космос. Вода. Сам. Иако Трифо оставља отворен крај, овај закључак се може извући из Антоановог погледа у задњем крупном плану филма 400 удараца, лијепог и дирљивог дјела.
Извор: РТЦГ
