Пише: др Радослав Т. Станишић
Андалузијски пас, филм Луиса Буњуела у сарадњи са сликарем Салвадором Далијем, урезан је у нашу свијест као филм чувен по једној сцени: жилет који сијече очну јабучицу. Шта је то? Планирани шок, симбол модернистичке визије, мушка агресија над женом? Жена на улици нешто ишчекује, коју аотомобил прегази у пуној брзини. Мрави у руци са рупом у шаци; окинута шака на улици са којим се играју пролазници; Женско необријано пазухо…
Буњуел се овим филм потпуно приближио надреализму уништавајући фабулу, ликове, психологију, чак и стандардну емоцију у име покрета слике као свеобухватног и максимално израженог садржаја.
Редитељ је настојао да унесе забуну у тумачење свог филма Андалузијски пас на тај начин што је тврдио да ово није авангардни филм и да не проистиче из атмосфере у којој су се налазили други истраживачи слободе филмског израза. Желио је, чак, да се и огради од теорија авангарде и при томе је истицао своју одбојност према сваком естетизму. Али уз сва таква увјеравања, његово стваралаштво није могло да изиђа изван круга хтијења и идеала који су прожимали младе сликаре, писце па и филмске ствараоце. Њему свакако нису била страна схватања Андре Бретона, теорије Жермене Дилак или сви они манифести који су се ређали између деветнаесте и двадесет и пете године, прошлог вијека.
Ваља имати на уму да је Буњуел радио и као асистент уз Жана Епстена заокупљеног трагањем за сопственим истинама. Јер, овај умјетник и теоретичар је сматрао да филм нема унапријед ни облик идеје ни одређене материје. Није ли смисао филма у илузијама које су синтеза свијести и подсвијести, и више од тога — објашњење саме идеје и истине и њено сопствено потврђивање у животу?
Тај реализам свега могућег довео је Луиса Буњуела и Салвадора Далија до тога да пишући сценарио за свој филм настоје да створе основу која ће им омогућити да реорганизују надреалистичку инспирацију филма. Ако композиција филма, па и сам стваралачки процес није под контролом устаљеног реда и нашег интелекта, може да се дође до слика које ће откривати унутрашње жеље, несагледане просторе људске имагинације. За Жана Вигоа, Буњуелова монтажа атракција покренула је филозофско питање: да ли је то страшније од призора облака који заклања мјесец? Једно је сигурно: призор устоличава класичну надреалистичку параболу о Еросу, коју су институције и традиција одувијек порицале. Потреба за иронизирањем ранијег филмског искуства и рушењем драматургије нијемог (беззвучног) филма довела је до низа слика које указују на бесмисао свих оних помодних филмских драма са великим гестовима и пренаглашеном пантомимом.
На изглед, у тој причи код младе жене која посматра са прозора улицу и примећује једног човјака како пада са бицикла, све реалне ствари се изврћу и постају апсурдне. Реалност се потчињава ирационалности тако да слиједе сцене које није могуће међусобно логично повезати. Њено саосјећање се приказује на тај начин што налазимо пољупце на лицу тог несрећника. Можда је то њена жеља или прикривена емоција да му помогне или умањи бол? Већ то је довољно да га видимо у њеној соби. Да би се истакла пародичност познатих форми у свакој од тих сцена постоји понеки гест или израз који подсјећа на велике мелодраме.
Тако Буњуел истиче њено запрепашћење кад осјети пожуду у овом мушкарцу истовремено, у његовим очима јавља се демонски сјај али се убрзо преко тога прелази јер из његових уста капље крв на голе груди. Пародира се такође уобичајена сцена бејжања од напасника, али за кратко, јер се појављују два свештеника и два велика клавира. Ту су магарци са надутим стомацима. Зар се у једном тренутку жени не причињава да овај напасник готово и нема уста? У ређању тих потпуно произвољних слика које иду из слободне маште, иде се из крајности у крајност — на крају излаз из собе не води право на морску обалу. Одмах затим и жена и мушкарац су закопани до груди у пијесак, слијепи, скрхани, као да је преко њих прешла нека олуја и да су ствари или трулеж коју облијетају инсекти.
Пародија се тако губи и ми добијамо; један сасвим нови садржај који претендује да га прихватимо као сасвим вишу реалност. Оно што је, међутим, битно — у овим сликама сви елементи су сасвим реални; ријеч је само о томе како се они компонују, изоштравају, наглашавају или им се потпуно мијења смисао. О њима се не може судити на основу познатих критеријума и чини се да они не настоје да досегну на други начин оно што је желио класични нијеми (стари) филм. Да ли је нешто шокантно, лијепо или ружно, има ли значаја или је то тек спонтани израз подсвијести — не забрињава Буњуела нити га у крајњој линији интересује наше тумачење.
Буњуел жели да укаже како могућности филма не треба подређивати реалности већ крајње субјективизирати. Филм је оно како га неко од гледалаца доживи и стога је тешко тражити одређенија значења и поруке. Буњуел овим сугерише одређену атмосферу, унутрашња расположења његових јунака, стања подсвијести, мучнину коју изазива насиље, бесмисленост сваке јаве, тривијалност општих емоција и вјерује да је у таквом исказивању и љепота самог филма. Пречесто је, због свог великог утицаја на рокенрол спотове, Андалузијски пас скраћиван и прерађиван у форму неповезаних, запањујућих слика без неког одређеног смисла: мртви, надувени магарци на клавиру, мрави у шаци. Андалузијски пас обилује грубостима и великом унутрашњом агресивношћу. Неконтролисане емоције, неповезане слике, нихилистичка, а и дадаистичка разорност имају своје унутрашње значење. Оно се исказује кроз осјећање да Буњуел не разара само овјештале форме филмског израза већ и друштвене норме и конформизам самог живота.
Луис Буњуел ће наставити да истражује до краја своје умјетничке, надреалистичко-дадаистичке правце. Филмови Андалузијски пас, и Златно доба нису само надахнуће тренутка, знамење једног умјетничког расположења, већ вриједност која потврђује трансцендентност филмског израза. Андалузијски пас није никаква алегорија, непрестано се употребљавају надреалистичке, па чак и класичне метафоре: Мјесец подијељен једним облачићем на два дијела, успоређује се, са расјеченим оком, што је подсјећало на гласовиту слику ока пререзаног једним потезом бритве, деценијама је надахњивао све оне који су у себи осјећали потребу за побуном.
Извор: РТЦГ
