Пише: др Никола Банићевић
Дванаести октобарски дан 2023. године у Гази је освануо као и многи претходни. Борба за живот испрекидана страхом и стријепњом постала је свакодневица. Међутим, сукоб Израела и Хамаса наговјештавао је почетак нове патње палестинског становништва. Наредба о исељавању Палестинаца из појаса Газе затекла је старицу Абла Аwад у потрази за водом и храном. Њој ће тога дана судбина додијелити да други пут након 1948. године напусти дом, који је тешком муком створила у избјегличком кампу Јабалиyа. Спашавајући живот, један камп замијенила другим Кхан Yоунисом, на југу Газе.
Данас живи у привременом склоништу на пијеску, окружена хиљадама других расељених Палестинаца. Њен сусјед Исмаел Мохаммед био је присиљен да напусти свој дом са супругом и дјецом, али су се након примирја вратили, упркос сазнању да је њихова кућа уништена у израелском ваздушном нападу. Путовали су пјешке, јер нису могли приуштити превоз.
Избјегличке кризе карактеришу неколико елемената, од којих сваки на свој начин угрожава људску безбједност. Масовно расељавање, хуматирна катастрофа и дуготрајност кризе су њени елементи. Трају годинама или деценијама. Примјер је палестинска избјегличка криза, која траје од 1948. године. Њихова заштита међународно правним нормама само је траг на папиру, који их не води ка сигурном животу и повратку у своје домове. Женевска конвенција и додатни протокол у члановима 33 и 49 јасно каже да се забрањује колективно кажњавање, принудно расељавање и напади на избјегличке кампове.
Палестинцима ова норма не штити живот и не помаже у повратку у своје домове. Газа је уништена израелским војним дејствима са намјером обрачуна са Хамасом. Ракетиране су болнице, школе и стамбени објекти у којима живе цивили. Хамас је и даље на ногама, прегрупишући снаге спрема се за даље акције. Прокламовани циљ Израел – није постигнут. Који онда јесте? Принудно расељавање Палестинаца може указивати само на једну ствар, намјеру изралеске власти да присвоји територију која припада Палестиницима. Ону територију која је њихова патња, али нада и дом.
Данас је намјера да се расељена лица поново преселе у околне државе. Не само да је то кршење свих хуманитарних норми међународног права, већ је крај људске безбједности, која у овом случају не би постојала. Право на живот, слободу кретања и живот достојан човјека нема цијену. Право је Израела да своју територију и становништво штити од угрожавања Хамаса и других елемената. Међутим, то право не смије да има за посљедицу уништавање живота цивила.
Америчка администрација има план за Газу. План, који ако се спроводе у дјело не значи успостављање мира на Блиском истоку, већ продубљивање даљих подјела и стварање тензија. Став САД и Израела је јасан, али није ЕУ. Изгледа као да је Бриселу Блиски исток далеко. Неке државе Блиског истока имају јасан став, са могућим дјелимичним ревидирањем. Јордански краљ након посјете Бијелој кућу, има мањак одлучности. Остаје да видимо како ће реаговати предсједник Египта након исте посјете. Арапска лига изражава противљење овом плану, али је упитно колико он снажно одјекује међународном заједницом.
Ко ће заштити људска права и слободе Палестинаца? Одговор на то питање требао би да буде најважније питање на свим међународним форумима. Међутим, о њиховим правима се прича испод гласа. Њима остаје једино нада, која им сваким даном клизи низ дланове попут пустињског пијеска.
Извор: РТЦГ
