O mom ocu Blagoju danas se mnogo govori. Neke od tih priča su tačne, ali ima i netačnih. Ljudi su o tati, čak i iz najbolje namere, objavljivali pogrešne podatke i fotografije. Zato sam želela da napišem dvotomnu knjigu o njemu u kojoj je će biti samo istina
Prvi deo je već objavljen, a za drugi još prikupljam podatke u arhivama Argentine i sada, dok sam u Beogradu posetiću SANU, jer tragam za jednim vrlo važnim dokumentom. Našoj porodici je važno da sve bude dokumentovano i istinito.
Ovo je za „Novosti“ juče rekla Marija, ćerka Blagoja Jovovića, srpskog heroja koji je 10. aprila 1957. godine, u Buenos Ajresu, pucao na ustaškog poglavnika Antu Pavelića, koji je od posledica ovog ranjavanja preminuo dve godine kasnije.
Marija, inače profesor umetnosti u jednoj vojnoj školi, iz Argentine je doputovala u Srbiju i Crnu Goru da promoviše prvi deo svoje knjige „Blagoje Jovović – srpski heroj u vučjoj jazbini“, čiji je i izdavač. Juče, uoči predstavljanja ovog dela u Gradskoj opštini Novi Beograd, bila je gost redakcije „Večernjih novosti“.
– Radujem se što knjigu o svom ocu mogu da predstavim u prestonici Srbije, gde će biti organizovane dve promocije – na Novom Beogradu i u Starom gradu – rekla nam je. – Prethodno sam bila u Danilovgradu i Novom Sadu, a ići ću i u Banjaluku. Na održanim promocijama bilo je divno, bilo je mnogo ljudi i svi su želeli da me upoznaju i da bar nakratko popričaju sa mnom. Punih 12 godina pišem samo o ocu, posvetila sam mu pesme i priloge, a sada sam u prvom delu knjige opisala njegov dolazak u Argentinu i život u zemlji koja je bila puna ustaške, zločinačke emigracije, gde je on bio baš kao u vučjoj jazbini. To su sve prave informacije koje sam čula direktno od njega, kako se to u Srbiji kaže: iz prve ruke, uz obilje fotografija, pisama, dokumenata…
Ispričala nam je naša sagovornica da su stotine hiljada zverski umorenih Srba i srpske dece u Jasenovcu bili jedini povod da ispali hice u jednu od najmonstruoznijih ličnosti 20. veka.
– Moj otac nije bio terorista, niti agent Udbe, niti plaćeni ubica, kako su neki to pokušali da iskonstruišu. Boleo ga je Jasenovac i mi smo o tom stravičnom mestu znali sve od detinjstva. Volela bih da odem u Jasenovac i upalim sveće našim stradalima u toj fabrici smrti, ali mislim da je to nemoguće – priča nam Marija. – Bio je divan tata i suprug. Srećni smo što smo imali takvog oca koji nas je odgajio na srpskoj tradiciji i vrednostima. Znamo i da je bio heroj, ali nama, njegovoj deci, važno je da se zna i da je bio dobar čovek. On je pisao i pesme, želeo je i da objavi istoriju Srbije i Crne Gore, ali ga je smrt sprečila.
Kazala nam je Jovovićeva i da se mnogo govorilo o tome kada su oni kao porodica saznali za Blagojev podvig:
– Ništa nismo znali do 1998. godine. Tada smo mama Gledi, tata i ja došli u Crnu Goru. Otac prvi put posle 55 godina.Susret sa familijom je bio jako emotivan. Posle par dana otišli smo u manastir Ostrog. Majka i ja smo ga čekale ispred manastira i pitale se zašto se tako dugo zadržao unutra. Nije ga bilo čitav sat. Zabrinule smo se, a on je unutra, ustvari, bio sa mitropolitom Amfilohijem. Tog dana mu je ispričao sve kako je bilo. Potom je ispričao i nama.
Ubile ga NATO bombe bačene na SRJ
Otac nam je uvek govorio da će u Jugoslaviju ponovo ići tek posle Titove smrti. Ipak, tata, mama i ja došli smo zajedno prvi i jedini put 1998. godine, na četrdesetodnevni pomen očevom rođenom bratu. Iako je povod bio tužan, tata je bio beskrajno srećan. Vratio se u Argentinu čio, kao da su mu u Bjelopavlićima udahnuli neku novu snagu. Ubrzo je, međutim, počela NATO agresija na SRJ, mnogo se nervirao jednostavno, presvisnuo je od tuge. Imao je 76. godina, bio je zdrav, samo je klonuo. Moja majka je često govorila da su ga u Argentini ubile NATO bombe bačene na Srbiju i Crnu Goru – kazala nam je Marija Jovović.
Drugi deo samo o atentatu
Drugu knjigu privodim kraju. Ona će govoriti samo o atentatu koji je moj otac izvršio 10. aprila 1957, u Buenos Ajresu, onako kako je to meni otac ispričao, naravno, uz dokumenta koja sam pronašla i ona koja ću tek dobiti. Neće, dakle, imati fikcije. Biće detaljna i verodostojna uz priložene istorijske izvore – kaže naša sagovornica.
J. Matijević
Izvor: Novosti
