Lanjske godine, kad sam prolazio kroz pitomo Cetinje, pričao mi je jedan prijatelj ovu priču: Došao jednom i Zmaj na Cetinje. Veliki pjesnik srpskoga naroda, ljubimac je i dičnoga Gospodara našega Nikole I, koji zaželi, da ga vidi u svom dvoru. I on zovnu jednoga od ostarijih Crnogoraca.
— Odi u Lokandu i zovni mi Zmaja, — zapovjedi. Crnogorac se zapanji.
— Žmaja?
— Da.
Ovaj se pokloni i iziđe kao utučen… Kad bi nešto došao i troglav Arapin, on ga se ne bi pobojao, niti bi se ustezao na mejdan mu izaći … Ta on je i prije izlazio na mejdane i uvijek se pokazivao kao pravi junak, ne plašeći se puške ni handžara. Ali sad?… Sad ne izlazi na mejdan ni Turčinu ni Arnautinu, nego — Zmaju, ognjevitom Zmaju, iz koga, kako je iz pjesama slušao, sipa vatra živa… A, Bog i duša, sa takim se ne može od šale na megdan izaći…
— Ej, đe baš na mene dođe red, da ga zovnem, — reče, — k’o da nije bilo baš nikog drugoga.
I on otra krupni znoj sa čela, pa namrgođen stupi u kuću. A zatim poče kupiti oružje i zagledati ga. Do petnajest oka oružja pokupio je on i zadjenuo što za pas, a što objesio o rame. Tada zovnu ženu.
— Da se oprostimo, — reče. Ako se ne vratim, nemoj kukat’, no se moli Bogu za Gospodarevo zdravlje…
Žena ga pogleda začuđeno.
— A đe ćeš, jado? — zapita ga.
— Bogme došo Žmaj u Lokandu, pa Gospodar, da mu je za slavu, šilje mene po njega… A zna, božja ti vjera, da će on mene, jali ja njega smaknuti .. . I oprosti se sa ženom, pa naturi kapu i ponosito pođe, kao da će na Kosovo. A kad stiže do Lokande, grmnu na jedno momče:
— Je li vođe Žmaj ?
— Eto ga gorje. On, doduše, osjeti neki strah i obori glavu, ama opet stegnu srce, te pođe uza stepenice.
— Ha, Bože, pomozi mi sad ja ikad, — promrmlja, snimivši kapu, pa snažnom rukom prihvati za držak od jatagana. Zatim prihvati i revolver, pa škripnu zubima i stade pred sobu.
— Pomozi Bože! — kliknu još jednom pa otvori vrata.
— Ko je vođe Žmaj? — dreknu iz svega grla, a sijevnu očima. A, iz jednoga kraja sobe, pomoli se omalen, no zdrav i jedar starap, u švapskim haljinama, te stade pred junaka.
— Šta ćeš, brate? – zapita.
— Đe je Žmaj?
— Evo me… Ja sam…
Crnogorac ga pogleda.
— Nemoj se, Švabo, bručiti sa mnom, jer ja nijesam za šale…
Starac se osmjehnu.
— Ali ja sam… Ja se zovem Zmaj.
Crnogorac se pokunji, pa da u zemlju propadne od stida. Zar je on toliko strahovao i mučio se samo badava?
— Ej, lude li pameti? – pomisli u sebi.
Pa okrenuvši glavu u stranu, kroz zube promrmlja:
— Idi, zove te Gospodar!
Svet. Ćorović
Izvor: Zora, 1899, Mostar
