Лањске године, кад сам пролазио кроз питомо Цетиње, причао ми је један пријатељ ову причу: Дошао једном и Змај на Цетиње. Велики пјесник српскога народа, љубимац је и дичнога Господара нашега Николе I, који зажели, да га види у свом двору. И он зовну једнога од остаријих Црногораца.
— Оди у Локанду и зовни ми Змаја, — заповједи. Црногорац се запањи.
— Жмаја?
— Да.
Овај се поклони и изиђе као утучен… Кад би нешто дошао и троглав Арапин, он га се не би побојао, нити би се устезао на мејдан му изаћи … Та он је и прије излазио на мејдане и увијек се показивао као прави јунак, не плашећи се пушке ни ханџара. Али сад?… Сад не излази на мејдан ни Турчину ни Арнаутину, него — Змају, огњевитом Змају, из кога, како је из пјесама слушао, сипа ватра жива… А, Бог и душа, са таким се не може од шале на мегдан изаћи…
— Еј, ђе баш на мене дође ред, да га зовнем, — рече, — к’о да није било баш никог другога.
И он отра крупни зној са чела, па намргођен ступи у кућу. А затим поче купити оружје и загледати га. До петнајест ока оружја покупио је он и задјенуо што за пас, а што објесио о раме. Тада зовну жену.
— Да се опростимо, — рече. Ако се не вратим, немој кукат’, но се моли Богу за Господарево здравље…
Жена га погледа зачуђено.
— А ђе ћеш, јадо? — запита га.
— Богме дошо Жмај у Локанду, па Господар, да му је за славу, шиље мене по њега… А зна, божја ти вјера, да ће он мене, јали ја њега смакнути .. . И опрости се са женом, па натури капу и поносито пође, као да ће на Косово. А кад стиже до Локанде, грмну на једно момче:
— Је ли вође Жмај ?
— Ето га горје. Он, додуше, осјети неки страх и обори главу, ама опет стегну срце, те пође уза степенице.
— Ха, Боже, помози ми сад ја икад, — промрмља, снимивши капу, па снажном руком прихвати за држак од јатагана. Затим прихвати и револвер, па шкрипну зубима и стаде пред собу.
— Помози Боже! — кликну још једном па отвори врата.
— Ко је вође Жмај? — дрекну из свега грла, а сијевну очима. А, из једнога краја собе, помоли се омален, но здрав и једар старап, у швапским хаљинама, те стаде пред јунака.
— Шта ћеш, брате? – запита.
— Ђе је Жмај?
— Ево ме… Ја сам…
Црногорац га погледа.
— Немој се, Швабо, бручити са мном, јер ја нијесам за шале…
Старац се осмјехну.
— Али ја сам… Ја се зовем Змај.
Црногорац се покуњи, па да у земљу пропадне од стида. Зар је он толико страховао и мучио се само бадава?
— Еј, луде ли памети? – помисли у себи.
Па окренувши главу у страну, кроз зубе промрмља:
— Иди, зове те Господар!
Свет. Ћоровић
Извор: Зорa, 1899, Мостар
