Пише: Донко Ракочевић
Бадње вече у Цетињском манастиру 1986.
Било је још увијек вријеме комунизма, ја тек почетник у „Вечерњим Новостима“, добио сам задатак да направим репортажу са Бадње вечери на Цетињу. Мислим да у тадашњем Титограду није било окупљања на Бадње вече. Већина Титограђана се поздрављала са „Срећно вам ово по Новој…“
Позовем старијег колегу из Побједе, пјесника Јована Дујовића, једног од ријетких антикомуниста у то вријеме, да ми прави друштво. И у сумрак се упутисмо ка Цетињу. На пола пола улетјесмо у снијежну мећаву, у оним странама изнад Добрског села, аутомобили се заглавили у снијегу, али наша „пеглица“ се пробија као борно возило.
Стигосмо некако до Цетињског манастира. Тамо тек неколико десетина душа, углавном Мартиновићи из Бајца који доносе бадњак, и неколико забрађених старијих Цетињанки. Али, атмосфера фантастична, као из бајке.
Мислим да сам те вечери први пут у животу присуствовао литургији и био очаран, као да сам се уз оне густе снежне пахуљице попео на небеса.
Када се литургија завршила, викарни владика Никанор (владика Данило Дајковић је тада био болестан и у дубоким годинама) нас је позвао у свој кабинет. Послужили су нас врхунским црним вином из Велике Хоче са Косова, а велики љубитељ вина, мој колега Јован Дујовић, да ли куртоазно или искрено, рече да није пио бољег…
Питам владику Никанора зашто је дошло овако мало људи у манастир на Бадње вече – да ли због снијега?
-Не, због комунизма! – рече тужно и сви заћутасмо.
Непријатну тишину прекиде Јован:
-Ајде, у здравље, даће Бог да се ослободимо комунистичке авети и да овдје долазе хиљаде људи на налагање бадњака!
Приближавала се поноћ, Јовану је било тешко да се одвоји од косовског вина, али сам га некако наговорио да кренемо…
Поглед са врата, на порту манастира и на снијегом заметено Цетиње, вјероватно је нешто најлепше што сам видио у животу… И мир који је владао… Мир Божји…
Извор: Донко Ракочевић/Фејсбук
