Svakodnevica u Domu Čistog srca najviše se razlikuje po tome koje je godišnje doba. Leti svi najviše vole da provode vreme napolju u dvorištu i da idu na izlete
Dom čistog srca za decu i žene najteže ometene u mentalnom i fizičkom razvoju osnovan je 1946. godine pri manastiru Svete Petke u Izvoru kod Paraćina. Manastir Svete Petke je 1963. godine dopustio državi da na svom zemljištu izgradi objekat za socijalnu zaštitu koji se danas nalazi u okrilju manastira. Manastir sarađuje sa Centrom za socijalni rad u Paraćinu, a monahinje iz manastira vode svakodnevnu brigu o štićenicama koje ne mogu da žive u svojim porodicama. Ovaj Dom je jedinstvena ustanova u sistemu socijalne zaštite u Srbiji.
„Svaki život je poseban život. Mi se ovde trudimo da radimo kako najbolje možemo,“ objašnjava glavna monahinja Glikerija Stevlić, koja se seća vremena kad su u Domu bile smeštene bebe i male dece: „Danas imamo osamdesetoro dece u Domu. Mi ih zovemo deca, ali to nisu stvarno deca. Oni su svi odrasli ljudi, jer je sad takav zakon. Ne možemo da primamo nikoga ispod 20 godina i svi moraju da dođu preko Centra za socijalni rad. Mnogo smo voleli kad smo imali bebe, da ih kupamo i da se igramo sa njima.“
Poboljšanja
Zajedničkim trudom monahinja, Centra za socijalni rad, donatora i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja u poslednje dve decenije dosta je investirano u poboljšanje uslova života štićenica. Među najbitnijim investicijama su bili nabavka putničkog automobila, uređenje dvorišta, izgradnja modernog lifta, izgradnja vešernice i rekonstrukcija celokupnog objekta. Prostor, koji je inače potpuno prilagođen potrebama korisnica sa tapaciranim zidovima je šaren, modernizovan i prijatan za boravak.
Velika deca
Prema podacima iz manastira, Dom je 2003. godine organizaciono pripojen Centru za socijalni rad u Paraćinu. Po ovom rešenju, Centar obavlja prijem i složenije finansijske poslove dok monahinje rukovode Domom. Prema zakonu o socijalnoj zaštiti, korisnicima u Domu se obezbeđuje zbrinjavanje, nega i zdravstvena zaštita ženskih lica teže i teško ometenih u razvoju, stanovanje, ishrana, higijena, odevanje i organizovanje radne terapije u skladu sa fizičkim i mentalnim sposobnostima štićenica.
„Mi imamo ugovor sa Centrom za socijalni rad u Paraćinu, ali oni nemaju ni za lekove. Veoma teško je bilo za vreme korone i jedva smo izgurali,“ priča monahinja Glikerija. „Tri godine već niko iz Centra ne daje ništa za štićenice, a one su sve odrasle,“ dodaje Monahinja Anisja, koja živi u manastiru 31 godinu.
Manastir i dom danas računaju na dobrovoljne donacije od ljudi i od nevladinih organizacija sa kojima imaju jako dobru saradnju.
Boris Bijelović, predsednik udruženja Multiart iz Vrbasa, često obilazi manastir i donosi humanitarnu pomoć za štićenice. „Prošle godine smo došli šest puta, a ove godine već dva puta. Donosimo pelene za odrasle, higijenu i sve šta uspemo da obezbedimo, banane, kukuruzni griz, ulje, šećer. Ljudi nam se javljaju spontano, preko Facebook grupe ‘Vozači velikog srca Srbije’ i iz inostranstva.“
Udruženje Multiart, koje je Bijelović osnovao 2013. godine, funkcioniše po principu volontiranja i donacija i sarađuje sa drugim humanitarnim organizacijama.
„Mi smo se odlučili da ne budemo ljuti na sistem jer nas niko ne pita šta nam treba,“ kaže Jelena Petković iz socijalno-humanitarne organizacije Dan, koja je osnovana 2008. godine u Nišu. Državne ustanove za decu sa invaliditetom su prepune, dugo se čeka na pregled i na procenu, i roditelji su prepušteni sebi. Ti roditelji često sami osnuju humanitarne organizacije da bi se umrežili i pružali podršku jedno drugom.
„Nije samo problem u državi. Mi smo se svi otuđili. Predrasude prema osobama sa teškim invaliditetom su ogromne, a broj ljudi sa autizmom i drugim problemima samo raste. Prognoze Svetske zdravstvene organizacije (SZO) su jezive. Za državu je to sve otpad, ali država nije svesna sa čime će da se suoči,“ priča majka Marija Nedeljković iz grupe Roditelji dece sa govorno-jezičkim problemima: „Majke uvek ostanu same sa ovakvom decom, a one su najjače osobe na svetu.“
Većina štićenica koje imaju više od 50 godina žive u Domu od ranog detinjstva, a po svom mentalnom razvoju su na nivou uzrasta do sedam godina, navode monahinje. One svoj odnos prema deci zasnivaju na svojoj odanosti i posvećenosti Bogu. „To je Božja volja,“ objašnjava Monahinja Anisja. Između monahinja i štićenica se tokom godina razvija odnos pun emocija i ljubavi kao između roditelja i dece. Stalno prisustvo i pažnja istih osoba doprinosi osećaju sigurnosti koji je neizvodljiv pod drugim okolnostima.
Monahinje nemaju radno vreme i godišnje odmore, već gledaju na Dom i na manastir kao na veliku porodicu. Nakon godinu dana provedeno u Domu, monahinje se smenjuju i prelaze na druge poslove u manastiru.
Statistika
Prema podacima manastira, korisnice Doma potiču iz različitih delova Srbije. Mali broj dolazi iz opštine Paraćin, a ostale iz udaljenih mesta: Subotica, Beograd, Kragujevac, Gornji Milanovac, Bor. Oko 40 odsto korisnica u Domu živi više od 20 godina.
Prema starosti, 18,3 odsto štićenica ima više od 65 godina, a 72 odsto je od 26-65 godina. Više od polovine je nepokretno i vezano za krevet. Životni vek osoba u ovom Domu je dugačak zbog individualnog pristupa, nege, higijene i posvećenosti osoblja
Rutina najvažnija
Svakodnevnica u Domu Čistog srca se najviše razlikuje po tome koje je godišnje doba. Leti svi najviše vole da provode vreme napolju u dvorištu i da idu na izlete. Monahinje izvoze na kolicima one koje ne mogu same da hodaju, a omiljeni izlet im je u najbliži Manastir Ravanicu. U toku zimskih meseci, omiljena radionica im je crtanje, aktivnost koja se obavlja na trpezarijskom stolu. Monahinje primećuju da svaka štićenica koja je sposobna da drži olovku u ruci voli da crta. Zimi se takođe okupljaju oko televizora, mada više posmatraju jedno drugo nego slike na ekranu.
Briga o odraslim osobama sa teškim invaliditetom se svodi na poštovanje jedne dnevne rutine, kao sa malim bebama. Obroci, presvlačenje, izlazak u dvorište, obroci, presvlačenje, spavanje. Rutina se menja na dane kada se štićenice kupaju. Dani kupanja spadaju među najnapornijim danima za monahinje jer je neke štićenice teško dopremiti do kupatila, druge imaju otpor prema kupanju, a ova akcija sa odraslim osobama je fizički naporna uprkos tome da je sve u Domu prilagođeno teškim bolesnicima.
Većina štićenica u Domu je prinuđena da jede pasiranu hranu jer su nepokretni i čvrsta hrana ih može ugušiti. One sa nižem stepenom ometenosti vole da pomažu monahinjama kad spremaju voće za pasiranje. Za vreme obroka, one koje su pokretne silaze u trpezariju, a drugima se obroci donose po sobama.
„Ima dosta pokretnih, ali ne umeju same da uzimaju hranu. Njih hranimo često i u hodu, kao kod male dece,“ opisuju monahinje koje rade sa njima.
One se trude da štićenice pojedu celi obrok i zbog lekova koje svakodnevno moraju da primaju. Medicinske sestre i lekar opšte prakse su svakodnevno u Domu, a specijalista neuropsihijatar posećuje Dom jednom nedeljno. Dežurne sestre su prisutne u Domu tokom noći
Monahinje pričaju da se štićenice najviše raduju božićnim i vaskršnjim praznicima kao deca. Badnjaci, pokloni i šarena jaja ih posebno oduševljavaju. U skladu svojih praktičnih i stručnih mogućnosti, Dom organizuje proslave Božića, Nove godine, Vaskrsa, Svetog Save, i naročito proslave Manastira na dan Svete Petke. Dom se ukrašava za vreme praznika, a korisnice učestvuju u ovim aktivnostima koliko mogu. Većina nema roditelje koji dolaze u posetu već su im Dom i monahinje jedina kuća i porodica koju znaju.
Isidora Everts
Izvor: Novi Magazin
