Aleksandar Pejn je jedan od retkih koji je Holivudu nametnuo sopstveni stil, stav i tvrdu odluku da se bavi – ljudima. Njegovi junaci su za holivudske kriterijume nekako suviše ljudi – ne baš srećni, ne baš uspešni i prilično usamljeni. Pejn je uspeo da naizgled malim temama nađe svoje mesto u vrhu američke filmske industrije. Već je dobio dva Oskara, za scenarije filmova „Potomci“ i „Stranputice“, a njegova „Bartonova akademija“, koja je nagrađena sa dva Zlatna globusa i kojom je otvoren aktuelni FEST, ovogodišnji je kandidat za Oskara za najbolji film, originalni scenario, glavnu mušku i sporednu žensku ulogu
Ovogodišnji Fest otvorio je film „Bartonova akademija“ („The Holdovers“), novi rad reditelja Aleksandra Pejna. Moj filmski brat i istomišljenik, jedan je od onih čiji film jedva čekate, imate osećaj bliskosti po načinu na koji vidi svet, po humoru, detaljima koji govore više od reči. Pejn je jedan od retkih koji je Holivudu nametnuo sopstveni stil, stav i tvrdu odluku da se bavi – ljudima. Njegovi junaci su za holivudske kriterijume nekako suviše ljudi – ne baš srećni, ne baš uspešni i veoma često prilično usamljeni.
Pejn je rodom iz pomalo zabačene Nebraske i često radnje svojih filmova smešta u američku provinciju. Nema tu glamura Njujorka i Los Anđelesa, više su to sumorni prizori fabričkih gradića, skromnih kuća i okućnica, sa ljudima koji egzistiraju u monotonom ritmu radeći monotone poslove.
Glavni junak „Bartonove akademije“ je Pol Hanham, kojeg tumači Pol Djamati, omiljeni Pejnov glumac. Pol je neomiljeni profesor istorije u srednjoj školi, strog, dosadan i beskrajno usamljen čovek. Nema svoj život, stanuje u kampusu i tokom Božića 1970. biva određen da ostane u školi i vodi računa o onim učenicima koji nemaju gde da odu. U stvari, trebalo je da ostane drugi profesor koji je masno slagao da mu žena ima lupus. Ko će da ga zameni – naravno, profesor Hanham.
Kako se Božić približava, Pol ostaje sam sa kuvaricom i učenikom kojeg majka obaveštava da će ipak da otputuje s novim mužem na svadbeno putovanje, te da ne dolazi kući. Ova slučajna trojka, silom na okupu, stvara neočekivano ali snažno prijateljstvo i na videlo izlaze njihove sudbine, tajne iz prošlosti i sadašnjosti.
Na strani slabih
Aleksandar Pejn uvek je na strani neuspešnih, frustriranih, nedovršenih ljudi. U filmu „Stranputice“ („Sideways“) iz 2004, dva drugara se voze na momačko putovanje pred venčanje jednog od njih. Mladoženja je zgodni kreten koji koristi svaku priliku za predbračno neverstvo, a drugar je depresivni dobrica (opet Pol Djamati), pisac čiju novelu niko ne želi da objavi. On je Pejnov pravi junak, nesiguran, tužan i pošten – totalni gubitnik u sistemu zasnovanom na takmičenju, ambiciji i narcizmu.
Jedan od ranih filmova Aleksandra Pejna „Election“ iz 1999. godine upravo je satira o tom, društveno tako poželjnom, ambicioznom pojedincu – koji ne preza ni od čega i ništa mu nije blam, samo da ostvari uspeh. Radnja je smeštena u srednju školu gde se održavaju izbori za đačkog predsednika. Mlada Riz Vinterspun briljira u ulozi superambiciozne učenice koja će učiniti sve da se domogne trona. Pejn kao da uživa da muči ovu antipatičnu štreberku, znajući da u realnom životu upravo ovakvi tipovi osoba pobeđuju i vladaju svetom.
Film u kojem se Aleksandar Pejn možda najvidljivije bavi društvenom kritikom upravo je njegov prvi igrani film, crna komedija „Građanka Rut“ iz 1996. godine sa Deril Hanom u glavnoj ulozi. Lokalna narkomanka i beskućnica, još pritom i trudna, postaje centar zbivanja čitave Nebraske u pohodu lokalne grupe evanđelista koji se bore protiv abortusa, da sačuvaju život nerođene bebe već nazvane Tanja.
Pejn satirično portretiše ove divne ljude, pobožne i porodične, na način da shvatite da je jedina normalna osoba u čitavom filmu upravo Rut, nesrećna dušica koja se drogira farbama i lepkovima potucajući se po ulici. I njoj Pejn pomaže u ishodu događaja i daje joj šansu da zbriše s kešom. Opet sitna pomoć svojim antijunacima, da im olakša tu garantovanu težinu koju nose sa sobom.
U svetu malih
Film „Downsizing“ („Smanjivanje“) iz 2017, atipično Pejnovo ostvarenje zbog elementa fantastike i antiutopije, surova je satira na američki krizni štimung posle sloma berze iz 2008. Gubljenje poslova i kreditni krah su mnoge u Americi naveli na „downsizing“ – smanjivanje domova, imanja, budžeta. Pejn ideju smanjivanja tretira bukvalno i dovodi je do apsurda – premisa filma je uspešan poduhvat smanjivanja ljudi na visinu od 13 centimetara, što neverovatno pojeftinjuje troškove života, štedi prostor… Genijalno rešenje i brutalan komentar na ekonomsku krizu u realnoj Americi.
Naravno, i među malima je sve isto kao i u svetu velikih. Bogati su mali i još bogatiji, siromašni su samo mali. Oni svakodnevno opslužuju bogatije male sugrađane ali stanuju daleko od luksuznih kuća, dvorišnih fontana i uređenih travnjaka. Dugo se voze do crnih zgradetina, veoma sličnih zatvoru, u kojima žive u neuslovnim sobičcima razdvojenim prljavim zavesama.
Glavni junak filma Pol Safranek, kojeg tumači Met Dejmon, bira sa svojom suprugom program smanjivanja ne bi li se rešio finansijske napetosti. Kada je već prošao proceduru smanjivanja, žena ga telefonom obaveštava da je odustala, ipak ne želi da se smanji. On se nađe sam i očajan u veštačkom, naizgled savršenom umanjenom svetu. Preko otkrića radničkog naselja otvara mu se nova životna dimenzija u kojoj je moguće naći smisao kroz ljubav, pomaganje, saosećanje sa drugim ljudima.
„Nebraska“ iz 2013. posveta je Pejnovoj rodnoj grudi – crno-beli film koji prati ostarelog, dementnog i pripitog oca koji instistira da ode po nagradu od milion dolara za koju je dobio vaučer poštom. Sin ga vozi iako je očigledno da nikava nagrada ne postoji. Sticajem okolnosti zatiču se u očevom rodnom gradu Hortonu, čemernom mestašcu od hiljadu stanovnika, sa čemernim stričevima i debilnim mlađim rođacima. U svom tom neviđenom jadu sin polako shvata da njegov otac nije uvek bio zadrti alkos kao što je sada i da je i on nekad bio drag momak, dok ga ratovanje i život nisu dotukli.
Ipak na vrhu
Svoju naklonost prema promašenim i besmislenim životima Pejn razrađuje u filmu „O Šmitu“ – penzionisanom radniku osiguravajućeg društva kojeg igra Džek Nikolson. Kada mu iznenada umre supruga koju nikad nije voleo, shvati da su odlazak na posao i ta žena bili jedini sadržaj njegovog života. Ćerka nije oduševljena njegovim društvom generalno, kao ni konkretnim predlogom da stigne ranije na njeno venčanje. Nikome on ne treba, pa ni sam sebi.
Film „Potomci“ („Descendents“) naizgled odskače od uobičajenih Pejnovih ambijenata i antijunaka. Radnja se događa na Havajima, a glavni junak je advokat i naslednik pola ostrva Met King (tumači ga Džordž Kluni). Upravo u tom rajskom ambijentu dešava se teška porodična drama, a u pozadini opasnost od uništavanja netaknute prirode ukoliko se porodično nasleđe proda i prepusti investitorima.
I ovde Pejn ispravlja neumitne tokove kapitalizma koji nalažu da se pokori i uništi svaki pedalj prirode, izgrade hoteli, kockarnice i prodavnice, dovedu turisti. Naš junak ne da zemlju, ništa od prodaje. Ostrvo je bar u filmskoj imaginaciji spaseno.
Aleksandra Pejna upoznala sam pre nekoliko godina, kada je bio gost Festa. Idući ka bioskopu „Zvezda“, vodili smo ga po podzemnim prolazima oko Terazija. Pokazala sam mu sigurno najružniji ćošak u gradu: u prolazu ispod zgrade „Protokola“, gde je uza zid naslonjena neka kao posuda od betonskog lažnog kamenja zatrpana đubretom, što je verovatno nekada trebalo da bude fontana, na primer. Dopala mu se ta putanja. Znala sam da će brat Pejn da ceni i razume ovakve detalje.
Inače je dobitnik dva Oskara – za scenarije filmova „Potomci“ i „Stranputice“. Uspeo je da naizgled malim temama nađe svoje dobro mesto u vrhu američke filmske industrije.
Jer male teme su najveće teme.
Dragana Kanjevac
Izvor: RTS OKO
