Свакодневица у Дому Чистог срца највише се разликује по томе које је годишње доба. Лети сви највише воле да проводе време напољу у дворишту и да иду на излете
Дом чистог срца за децу и жене најтеже ометене у менталном и физичком развоју основан је 1946. године при манастиру Свете Петке у Извору код Параћина. Манастир Свете Петке је 1963. године допустио држави да на свом земљишту изгради објекат за социјалну заштиту који се данас налази у окриљу манастира. Манастир сарађује са Центром за социјални рад у Параћину, а монахиње из манастира воде свакодневну бригу о штићеницама које не могу да живе у својим породицама. Овај Дом је јединствена установа у систему социјалне заштите у Србији.
„Сваки живот је посебан живот. Ми се овде трудимо да радимо како најбоље можемо,“ објашњава главна монахиња Гликерија Стевлић, која се сећа времена кад су у Дому биле смештене бебе и мале деце: „Данас имамо осамдесеторо деце у Дому. Ми их зовемо деца, али то нису стварно деца. Они су сви одрасли људи, јер је сад такав закон. Не можемо да примамо никога испод 20 година и сви морају да дођу преко Центра за социјални рад. Много смо волели кад смо имали бебе, да их купамо и да се играмо са њима.“
Побољшања
Заједничким трудом монахиња, Центра за социјални рад, донатора и Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у последње две деценије доста је инвестирано у побољшање услова живота штићеница. Међу најбитнијим инвестицијама су били набавка путничког аутомобила, уређење дворишта, изградња модерног лифта, изградња вешернице и реконструкција целокупног објекта. Простор, који је иначе потпуно прилагођен потребама корисница са тапацираним зидовима је шарен, модернизован и пријатан за боравак.
Велика деца
Према подацима из манастира, Дом је 2003. године организационо припојен Центру за социјални рад у Параћину. По овом решењу, Центар обавља пријем и сложеније финансијске послове док монахиње руководе Домом. Према закону о социјалној заштити, корисницима у Дому се обезбеђује збрињавање, нега и здравствена заштита женских лица теже и тешко ометених у развоју, становање, исхрана, хигијена, одевање и организовање радне терапије у складу са физичким и менталним способностима штићеница.
„Ми имамо уговор са Центром за социјални рад у Параћину, али они немају ни за лекове. Веома тешко је било за време короне и једва смо изгурали,“ прича монахиња Гликерија. „Три године већ нико из Центра не даје ништа за штићенице, а оне су све одрасле,“ додаје Монахиња Анисја, која живи у манастиру 31 годину.
Манастир и дом данас рачунају на добровољне донације од људи и од невладиних организација са којима имају јако добру сарадњу.
Борис Бијеловић, председник удружења Мултиарт из Врбаса, често обилази манастир и доноси хуманитарну помоћ за штићенице. „Прошле године смо дошли шест пута, а ове године већ два пута. Доносимо пелене за одрасле, хигијену и све шта успемо да обезбедимо, банане, кукурузни гриз, уље, шећер. Људи нам се јављају спонтано, преко Фацебоок групе ‘Возачи великог срца Србије’ и из иностранства.“
Удружење Мултиарт, које је Бијеловић основао 2013. године, функционише по принципу волонтирања и донација и сарађује са другим хуманитарним организацијама.
„Ми смо се одлучили да не будемо љути на систем јер нас нико не пита шта нам треба,“ каже Јелена Петковић из социјално-хуманитарне организације Дан, која је основана 2008. године у Нишу. Државне установе за децу са инвалидитетом су препуне, дуго се чека на преглед и на процену, и родитељи су препуштени себи. Ти родитељи често сами оснују хуманитарне организације да би се умрежили и пружали подршку једно другом.
„Није само проблем у држави. Ми смо се сви отуђили. Предрасуде према особама са тешким инвалидитетом су огромне, а број људи са аутизмом и другим проблемима само расте. Прогнозе Светске здравствене организације (СЗО) су језиве. За државу је то све отпад, али држава није свесна са чиме ће да се суочи,“ прича мајка Марија Недељковић из групе Родитељи деце са говорно-језичким проблемима: „Мајке увек остану саме са оваквом децом, а оне су најјаче особе на свету.“
Већина штићеница које имају више од 50 година живе у Дому од раног детињства, а по свом менталном развоју су на нивоу узраста до седам година, наводе монахиње. Оне свој однос према деци заснивају на својој оданости и посвећености Богу. „То је Божја воља,“ објашњава Монахиња Анисја. Између монахиња и штићеница се током година развија однос пун емоција и љубави као између родитеља и деце. Стално присуство и пажња истих особа доприноси осећају сигурности који је неизводљив под другим околностима.
Монахиње немају радно време и годишње одморе, већ гледају на Дом и на манастир као на велику породицу. Након годину дана проведено у Дому, монахиње се смењују и прелазе на друге послове у манастиру.
Статистика
Према подацима манастира, кориснице Дома потичу из различитих делова Србије. Мали број долази из општине Параћин, а остале из удаљених места: Суботица, Београд, Крагујевац, Горњи Милановац, Бор. Око 40 одсто корисница у Дому живи више од 20 година.
Према старости, 18,3 одсто штићеница има више од 65 година, а 72 одсто је од 26-65 година. Више од половине је непокретно и везано за кревет. Животни век особа у овом Дому је дугачак због индивидуалног приступа, неге, хигијене и посвећености особља
Рутина најважнија
Свакодневница у Дому Чистог срца се највише разликује по томе које је годишње доба. Лети сви највише воле да проводе време напољу у дворишту и да иду на излете. Монахиње извозе на колицима оне које не могу саме да ходају, а омиљени излет им је у најближи Манастир Раваницу. У току зимских месеци, омиљена радионица им је цртање, активност која се обавља на трпезаријском столу. Монахиње примећују да свака штићеница која је способна да држи оловку у руци воли да црта. Зими се такође окупљају око телевизора, мада више посматрају једно друго него слике на екрану.
Брига о одраслим особама са тешким инвалидитетом се своди на поштовање једне дневне рутине, као са малим бебама. Оброци, пресвлачење, излазак у двориште, оброци, пресвлачење, спавање. Рутина се мења на дане када се штићенице купају. Дани купања спадају међу најнапорнијим данима за монахиње јер је неке штићенице тешко допремити до купатила, друге имају отпор према купању, а ова акција са одраслим особама је физички напорна упркос томе да је све у Дому прилагођено тешким болесницима.
Већина штићеница у Дому је принуђена да једе пасирану храну јер су непокретни и чврста храна их може угушити. Оне са нижем степеном ометености воле да помажу монахињама кад спремају воће за пасирање. За време оброка, оне које су покретне силазе у трпезарију, а другима се оброци доносе по собама.
„Има доста покретних, али не умеју саме да узимају храну. Њих хранимо често и у ходу, као код мале деце,“ описују монахиње које раде са њима.
Оне се труде да штићенице поједу цели оброк и због лекова које свакодневно морају да примају. Медицинске сестре и лекар опште праксе су свакодневно у Дому, а специјалиста неуропсихијатар посећује Дом једном недељно. Дежурне сестре су присутне у Дому током ноћи
Монахиње причају да се штићенице највише радују божићним и васкршњим празницима као деца. Бадњаци, поклони и шарена јаја их посебно одушевљавају. У складу својих практичних и стручних могућности, Дом организује прославе Божића, Нове године, Васкрса, Светог Саве, и нарочито прославе Манастира на дан Свете Петке. Дом се украшава за време празника, а кориснице учествују у овим активностима колико могу. Већина нема родитеље који долазе у посету већ су им Дом и монахиње једина кућа и породица коју знају.
Исидора Евертс
Извор: Нови Магазин
