Evo kako to zapravo jeste: pisanje za ekran jako se razlikuje od pisanja bilo čega drugog. Pisanje scenarija jedinstveno je po tome što se on ne objavljuje, nego se izvodi. Reči na stranici neće pročitati niko drugi osim glumaca i filmske ekipe. Podjednako bi razumno bilo nazvati i kuvar tekstom za kuhinju i dodelljivati Oskare za najbolje adaptirane ćufte. Zvuči šašavo, ali je tačno. To verovatno doprinosi objašnjenju zašto tako malo romanopisaca prelazi u scenariste (i obrnuto), a i kada se to dogodi ishod ne znači nužno i uspeh.
Prohujalo s vihorom (Gone With the Wind, 1939)
F. Skot Ficdžerald je deceniju, ili tako nekako, nakon uspeha Velikog Getsbija rešio da se preseli u Holivud i da na brzinu zaradi kao scenarista, što je bilo u trendu 1930-ih godina. Uprkos tome što je provodio sate i dane ispunjavajući neopisiv broj stranica rukom pisanim scenarijima, sinopsisima i drugim oblicima kinematografske literature, izgleda da prosto nikada nije shvatio u čemu je caka.
Posle nekoliko neuspešnih i zaboravljenih scenarija palo mu je napamet da bi mogao da se prebaci na prerađivanje i tako je došao do toga da radi na scenariju za Prohujalo s vihorom – oko nedelju dana.
Pokušao je da izbaci ključni deo zapleta (Skarletin pobačaj), iako mu je bilo zabranjeno da odstupa od originala, romana Margaret Mičel. Ficdžerald je napustio Holivud, a nije ni potpisan za ono što je uradio u epopeji Viktora Fleminga.
Kanjoni (The Canyons 2013)
Bret Iston Elis za mnoge je neko ko se tek vremenom zavoli; romani pisca koji stoji iza građe za Pravila privlačnosti i opštepoznatog Američkog psiha nisu baš štivo za porodice okupljene kraj kamina. Protagonisti njegovih knjiga, a i njihovi filmski parnjaci, često pribegavaju nasilju, zlostavljanju ili seksualnoj agresiji bez trunke kajanja. U tim tekstovima, iako umnogome satiričnim, kad zapadnu u pogrešne ruke ponekad se teško razgraniči gde prestaje šala, a počinje priča, i to je delom i razlog mnogima da apsolutno preziru Kanjone.
Vodeći kritičari ustremili su se na mehaničke dijaloge i dvodimenzionalnu glumu glavnih glumaca, do tad već u nemilost zapale Lindzi Lohan i porno zvezde Džejmsa Dina. Ali čak ni oni nisu bili toliko žestoki kao reakcije publike koje su dovele do toga da film na sajtu Rotten Tomatoes dobije 15%, iako sam Iston Elis navodi da je video na zahtev doveo do toga da film ipak bude profitabilan. O filmu se, kao i o svemu drugom u vezi sa Lohanovom, naširoko pisalo u štampi, ali je privukao malo pažnje, ne računajući duhovit svet koji stoji iza nagrade Zlatna malina.
Fantastične zveri i gde ih naći (Fantastic Beasts and Where to Find Them, 2016)
Priča o DŽ. K. Rouling, najuspešnijoj britanskoj romansijerki za mlade i najplaćenijoj autorki na svetu, do tada je već bila dobro poznata. Ali Roulingova je posle sedam romana i osam scenarija za čiji je sadržaj dala konačno odobrenje proširila repertoar i sama je pisala scenario za Fantastične zveri i gde ih naći iz 2016. godine, spin-of iz sveta Harija Potera.
Koncept priče vezan je za vodič koji Hari i njegova družina čarobnjaka koriste kao leksikon magičnih stvorenja. Film se bavi dolaskom Njuta Skamandera, kombinacije čarobnjaka i zoologa, u Njujork 1920-ih godina i nevoljama koje se dešavaju pošto bude otvoren njegov samo naoko mali kofer i iz njega se oslobode razne vrste zveri koje obitavaju u vodiču iz naslova.
Iako je scenario nahvaljen zbog predstavljanja novih i uzbudljivih likova kakve obožavaoci mogu da očekuju od Roulingove, sam film kritikovan je i zbog onih koji su mu prethodili i zbog onih koji su sledili za njim; sama svrha njegovog postojanja bila je da posluži kao most fandomu iz prethodne franšize ka novoj, dovodeći do toga da mu cilj više deluje komercijalno nego umetnički.
Ja, najgora od svih (Yo, La Peor de Todas, 1990)
Meksički pisac Oktavio Paz je, kada je otkrio pisanu litaniju Sor Huane de la Kruz, feminističke autorke iz 17. veka, te spise kontekstualizovao i ponovo ih objavio 1988. godine, uključujući tu i pesmu o lažnom iskupljenju koju je nazvala “Ja, najgora od svih”. Dve godine kasnije je argentinska sineastkinja Marija Luiza Bemberg dramatizovala njenu biografiju u istoimenom filmu.
To je niskobudžetna, ali zanimljiva priča o učenoj časnoj sestri koja diže akademski mač protiv katoličkog patrijarhata dok on nastoji da je ućutka.
Spajdermen 2 (Spiderman 2, 2004)
Proslavljeni savremeni američki pisac Majkl Šabon, odgovoran za Čudesne momke, našao se u poziciji da se oko njega lome koplja u Holivudu. Sem Rejmi se, dok je pokušavao da sklopi knjigu snimanja za Spajdermen 2, okrenuo dobitniku Pulicerove nagrade da napiše verziju.
Šabon je bio četvrti pisac (koliko se zna) koji se toga poduhvatio i Rejmi je probrao omiljene delove iz svake od verzija da bi završio film, a svi saradnici saglasni su da predstavlja otprilike trećinu onoga što je Šabon napisao. Kopije njegove verzije kruže po internetu, a iz Šabona je od tada izmuzeno još nekoliko scenarija, postao je čak i koautor serije Zvezdane staze: Pikar, oživljavanja ovog lika u produkciji Paramaunta, a nedavno je završeno prikazivanje njene treće sezone.
Kaligula (Caligula, 1979)
Cenjeni američki romanopisac Gor Vidal izgradio je izvanrednu reputaciju kao vrcav pisac koji se ne plaši da prodžara kulturne konvencije, a posebno u progresivnu seksualnost kao katalizator društvenih promena. Činilo se zato prirodnim da nadahnuće potraži u hedonostičkom životu rimskog imperatora Kaligule, a ishod toga bio je scenario. I tu je počela opšta je..čina.
Glavni producent bio je čovek po imenu Bob Gućone, poznat u svetu izdavaštva kao tvorac magazina Penthaus, pornografske slikovnice iz vremena kada su muškarci tražili takva zadovoljstva na kiosku sa štampom. Gućone je izmenio Vidalove raspusne homoseksualne scene i pretvorio ih u heteroseksualne, što je dovelo do toga da se Vidal odrekne scenarija. Gućone ni nakon snimanja nije bio zadovoljan i u tajnosti je dosnimio nesimulirane scene seksa sa modelima Penthausa kao statistkinjama i statistima i ubacio ih u film, ubrzavajući i odluku režisera Tinta Brasa da takođe napusti projekat.
Uprkos angažovanju poznatih i cenjenih britanskih glumaca poput Malkolma Mekdauela, Helen Miren, Džona Gilguda i Pitera O’Tula, film je na kraju ispao sasim haotičan. Propao je i kod kritike i na blagajnama, ocenjen uglavnom kao pornografija bez fokusa, a u nekoliko zemalja je bio i zabranjen. Danas se smatra kultnim klasikom, ali u onom smislu u kom je big-mek stavljen u kutiju od providne epoksi smole umetnost.
Mobi Dik (Moby Dick, 1956)
Celovečernji film iz 1956. godine, zasnovan na istoimenom romanu Hermana Melvila sa Gregorijem Pekom kao kapetanom Ahabom i Orsonom Velsom, nastao je prema scenariju Reja Bredberija. Ljubiteljima naučne fantastike Bredberi je poznat kao autor romana Farehnajt 451, iako se njegova dela više bave kulturološkim opservacijama nego futurističkim avanturama.
Legendarni režiser Blaga Sijera Madre Džon Hjuston godinama je želeo da snimi Mobija Dika i mislio je da je Bredberi pravi čovek za scenario. Međutim, njihov odnos bio je narušen Hjustonovim despotskim nastupima i insistiranjem na tome kako bi scenario trebalo da izgleda. Njihove rasprave su čak i romansirane, zajedno sa vremenom koje je Bredberi proveo u Irskoj, u knjizi pod naslovom Zelene senke, beli kit, u kojoj pisac putuje u Dablin da bi adaptirao Mobija Dika za režisera koga prosto zove Džon. Nije to ni prva ni jedina knjiga napisana o Hjustonovoj grubosti.
Sam film je prilično dobar, posebno za vreme kada je nastao. Pek se kasnije požalio na to da je bio mlad za ulogu, pošto je sa 38 godina igrao Ahaba starijeg od 50. Uprkos mlakom prijemu, film je sačuvao duh romana i najbolje moguće predstavlja zastrašujućeg, čudovišnog kita, kao i istinsko čudovište, kapetana sa jednom nogom rešenog da ga ubije.
Samo dvaput se živi (You Only Live Twice, 1967)
Uticajni pisac za decu Roald Dal stoji iza građe za Matildu, Veštice, Džejmsa i džinovsku breskvu i Vilija Vonku i fabriku čokolade (u originalu pod naslovom Čarli i fabrika čokolade).
Uglavnom je ostao upamćen zbog doprinosa književnosti za najmlađe, ali mnogi ne znaju da je bio i letač i špijun u Kraljevskim vazduhoplovnim snagama u Drugom svetskom ratu, iako je ponešto od toga opisao u poluautobiografskoj knjizi Samostalni let. Od njega je, verovatno zbog iskustva u obaveštajnoj službi tokom rata, pa i saradnje sa Ijanom Flemingom, tvorcem Džejmsa Bonda, zatraženo da napiše scenario za Flemingov roman Samo dvaput se živi.
Veći deo radnje je dopisan za film i odstupa od knjige, što je ironija po sebi pošto je upravo zbog takvih stvari Dal bio besan na producente Vilija Vonke.
U ovom filmu prvi put je prikazano lice Bondovog arhineprijatelja Ernsta Stavra Blofelda (igrao ga je Donald Plezens), a počiva na tenzijama između Amerike i Rusije iz tog vremena; Kubanska kriza dogodila se samo pet godina ranije. Sa vrhunskom pesmom u izvođenju Nensi Sinatre i uzbudljivim zapletom prepunim raznih sprava i naprava, film se izdvaja kao primer za filmove o Bondu tog vremena.
Dvostruka obmana (Double Indemnity, 1944)
Rejmond Čendler stoji iza nesporno najboljeg krimića decenije u tri različita desetleća. Napisao je roman po kome je snimljen Dugi oproštaj, a u tom filmu, posle njegove smrti, zvezda iz 1970-ih Eliot Guld predstavljao je lik njegovog detektiva Marloua kao zarozanog antiheroja. Napisao je scenario za Strance u vozu 1951. godine, verovatno najbolji rani Hičkokov rad. Ali Čendlerov prvi scenario, za Dvostruku obmanu iz 1944. godine, ujedno je i njegov najbolji.
Osiguravajući agent počini prevaru, usput ukrade i ženu drugom čoveku, živi od uplata sa njegove polise, a tu nije kraj. To je film o zavođenju, iskušenju i izdaji, a ekipa je imala devet nominacija za nagradu Američke akademije za film, iako je kući otišla praznih ruku. Međutim, to ostaje jedna od najboljih priča misterije svih vremena.
Supermen (Superman, 1978)
Ekipa iza Supermena je za prvo veliko prenošenje superheroja na velike ekrane 1978. godine prvo angažovala pisca Marija Puza da napiše priču i scenario. Puzo, najpoznatiji kao glagoljivi autor serijala Kum, dobio je celih 600.000 dolara za svoju verziju filma čije snimanje je na kraju koštalo, za to vreme rekordnih, 55 miliona dolara. Film ne samo što je vratio novac, nego je i dobro zaradio, 300 miliona na blagajnama, priključujući se Ajkuli na listi prvih primera letnjih blokbastera. Samo što je, znate, to bilo u decembru.
Za Supermena je planirano i da bude napisan i snimljem istovremeno sa Supermenom 2 i zato je Puzov scenario imao više od 500 strana. Ne sasvim neočekivano, pošto su za Kuma bili prinuđeni da odstrane zamašne delove Puzove knjige, čak iako je film samo nešto kraći od tri sata.
Supermena je redigovao Tom Mankijevič, bratanac scenariste Građanina Kejna Hermana Mankijeviča, jer je režiser Ričard Doner mislio da je Puzova verzija previše kemp, a ograničenja budžeta i mešanje studija sprečili i samog Donera da završi celu priču od početka do kraja pošto se nije izboksovao za kontrolu nad Supermenom 2. Puzo je kasnije napisao još neoliko scenarija, ali nijedan od njih nije bio tako uspešan kao Supermen.
Veliki san (The Big Sleep, 1946)
Pri snimanju drugog Čendlerovog dela o detektivu Marlouu, Veliki san, režiser Hauard Hoks se, začudo, umesto za autora romana odlučio za romanopisce Vilijema Foknera i Li Breket.
Fokner je obavezna lektira u mnogim američkim srednjim školama zbog romana Dok ležah na samrti i Buka i bes, oba osobena po svom izrazito američkom ambijentu, iako ovaj drugi vuče korene iz klasičnog grčkog speva Odiseja. Sa druge strane, Li Breket tad je tek počela da piše detektivske priče, a kasnije je postala veliko ime u žanru naučne fantastike.
Međutim, u Velikom snu su Fokner i Breketova izmenili napisane scene za film, drugi od tri (za skoro isto toliko godina) sa Hemfrijem Bogartom i Lorin Bekol u glavnim ulogama. Njih dvoje upoznali su se na snimanju Imati i nemati (na kojem je Fokner takođe radio), on se razveo od treće žene tokom snimanja Velikog sna, a pre početka snimanja Ki Larga već su bili u srećnom braku. Nažalost, proveli su samo 12 godina zajedno pre nego što je Bogart preminuo.
Fokner posle toga nije pisao još mnogo scenarija, ali je Breketova nastavila sa filmovima Rio Bravo i Eldorado, a čak je donosila i glavne odluke o toku pripovedanja u ostvarenju Imperija uzvraća udarac u poslednjoj godini svog života.
Park iz doba Jure (Jurassic Park, 1993)
Majkl Krajton već je bio etabliran kao literarna teška kategorija u Holivudu, pošto je napisao romane Velika pljačka voza, Zapadni svet i Soj Andromeda, a svi oni pretvoreni su u filmove 1970-ih. Zato je, kada se Stiven Spilberg zainteresovao za njegov još nedovršen rukopis o kloniranim dinosaurusima, za malu priču pod naslovom Park iz doba Jure, Krajtonu dozvoljeno da sam adaptira svoje delo.
Iako je Krajtonova verzija prošla nekoliko prerada, postala je ključna za ogromnu franšizu koja se proteže kroz dve trilogije, video igre i brdo marketinški povezane robe. Pazite da ne otpevušite više od pet tonova veoma popularne melodije Džona Vilijamsa da ne biste Krajtonu ostali dužni dolar i po.
Savetnik (The Counselor, 2013)
Kormak Makarti, preminuo u junu, napisao je knjigu Nema zemlje za starce, kao i još nekoliko modernih američkih vesterna. Savetnik je prvi njegov scenario i kada je film prikazan delovalo je kao da se ceo svet okrenuo protiv njega. Što je samo još jedan dokaz da je svet kamara tupavih mamlaza, jer je to sjajan film.
Bizaran je, šokantno perverzan i nepristojno krvav, a likovi su toliko pričljivi da svaka scena zahteva nepodeljenu pažnju. Kad smo kod toga, da je film makar samo niz najinteresantnijih trenutaka iz priče glavnog lika, Savetnik bi nesumnjivo zasluživao visoke ocene.
Advokat iz naslova, a igra ga Majkl Fasbender, uplešće se do guše u pranje novca za narko kartel, ali to još ne zna. Na kraju mu je sve ono lepo u njegovom životu oduzeto, i to na najgroteskniji način. Ako je Nema zemlje za strance na skali surovosti i haosa u kriminalu 8 od 10, Savetnik je onda 9,5. To je film sede-i-pričaju, osim užasavajućeg trenutka kada saznate šta je bolito.
Divljina (Wild, 2014)
Memoari Šeril Strejd Divljina: Od izgubljene do pronađene na Pacifičkom grebenskom putu o emotivnom putovanju tokom mesecima dugog poduhvata sa rancem na leđima adaptirao je njen kolega pisac Nik Hornbi.
Posle pametnog High Fidelity i veoma hvaljenog i toplog Sve o dečaku (a oba su adaptacije njegovih knjiga), Hornbi nam je dao i scenario za Sve o jednoj devojci o tinejdžerki iz britanskog predgrađa koja pada na šarm starijeg prevaranta. To je problematična, ali iskrena priča o izdaji koju vam je priredila prva ljubav.
Njegova osećajnost je bez sumnje bila važna Strejdovoj. U filmu je Riz Viterspun odigrala sasvim ogoljeno ženu kojoj se svet preokrenuo nakon što joj je duhovna majka umrla od raka sa 45 godina. Njena depresija izazvana time dovodi do povlačenja u braku, razvoda i eksperimentisanja sa heroinom. Odlučuje da pešači Pacifičkim grebenskim putem, držeći se toga kao ličnog cilja i žrtvujući mnogo toga na trasi da bi stigla kuda je krenula.
Hornbijev scenario bio je dovoljan da pomogne Vitespunovoj i Lori Dern, koja igra njenu majku, da stignu do nominacija za Oskara. To je redak, potcenjen film koji počiva na emotivnim ulozima, ali nikada i na kuknjavi.
Princeza nevesta (The Princess Bride, 1987)
Nema boljeg primera za spajanje reči pisac-scenarista crticom od Vilijema Goldmana i nema perioda u kom je bio plodniji od 70-ih godina. Pošto je već pisao dramske komade, romane i libreta, napisao je i svoj prvi scenario, Buč Kesidi i Sandens Kid, 1969. godine. On će mu doneti Oskara za najbolji originalni scenario, a Pola Njumena i Roberta Redforda će obesmrtiti kao dvojac sa najboljom hemijom na filmu.
Drugi Oskar pripao mu je sedam godina kasnije, opet za film sa Redfordom, Svi predsednikovi ljudi, ovaj put za adaptaciju izveštavanja Boba Vudvorda i Karla Bernstina o skandalu Votergejt i posledičnog pada Ričarda Niksona. Još jedan legendarni film, često ubrajan među najbolje svih vremena.
Između ova dva pogotka napisao je još par scenarija pod nazivom Maratonac i Žene iz Stepforda, kao i zabavan fantastični roman Princeza nevesta. I sve to za samo oko sedam godina. Više od deset godina prošlo je pre nego što je taj roman pretvoren u scenario, a adaptirao ga je sam Goldman
Dirljiva priča o čudovištima i čudotvorcima, gusarima i princezama, nežnim divovima i mačevanju jedan je od najvoljenijih filmova svih vremena; spoj fantastike, ljubavne priče, pustolovne akcije i humora. To što je našao svoje mesto i u Kongresnoj biblioteci skoro da je beznačajno u odnosu na to što je sveprisutan na ekranima Grejhaundovih autobusa u svim pravcima, odakle zabavlja školarce na ekskurzijama. To je, nema sumnje, Bitls među filmovima: svako ko kaže da mu se ne sviđa to kaže samo da bi kontrirao.
Piše: Ejdrijen Daston Munjoz
Izvor: The Movie Web/ Preveo: Matija Jovandić/glif.rs
