Објављујемо осврт позоришног редитеља Небојше Брадића поводом изласка из штампе два дела Михаила Булгакова: биографије „Живот господина Де Молијера“ и драме „Братство лицемера или Молијер“ који представљају својеврстан омаж животу и делима бесмртног француског ствараоца из 17. века, приказан из угла једног од најзначајнијих писаца 20. века.
Пише: Небојша Брадић
Усвом есеју о Молијеру, Сент-Бев дирљиво показује неизвестан и несигуран положај писца и глумца у њиховом времену и друштву, по много чему сличан Шекспировом положају. Луј XIV слао је Молијеру дивљач са свог стола, али краљевски официри нису желели да се с њим друже, док је чак и Никола Боало јадиковао због његових „лудачких склоности“. А ипак, Сент-Бев га убраја међу пет или шест светских генија који, делујући на самој граници епохе примитивизма и цивилизације, још наивни, а већ мудри, својом ширином, плодношћу и лакоћом превазилазе и највеће људе.
Сент-Бев говори о Молијеровој сабраности, самоконтроли и хладнокрвности, о његовој јасној и готово светлој страсти. Али та хладноћа, чак ни у најдирљивијим комадима, нема ничег заједничког са непристрасношћу коју, на пример, видимо код Гетеа. Молијер је писац који уме да посматра свет са дистанце, али истовремено дубоко припада његовим сукобима, његовим лицемерјима и његовим моћницима.
Управо таква слика Молијера послужиће једном другом великом писцу, Михаилу Булгакову, као надахнуће за драму „Молијер или Братство лицемера“. Булгаков, међутим, не говори само о Молијеру. Иза приче о француском комедиографу и његовом односу према Лују XIV све јасније се назиру друго време, друга власт и други писац. Молијер постаје огледало у којем Булгаков препознаје сопствени положај, а Луј XIV сенка једне друге, много ближе и опасније моћи.
Зато „Молијер или Братство лицемера“ није само историјска драма о великом француском комедиографу. То је и драма о писцу који покушава да сачува право на сопствени глас пред влашћу која жели да одређује шта уметност сме да каже. У том простору између заштите и надзора, признања и сумње, блискости и страха, почиње Булгаковљева велика тема: однос уметника према моћи.
Позориште се могло правити без многих глумаца, писаца и позоришних људи, али се без Молијера није могло, јер би без њега позоришна уметност била сасвим другачија. Дело једног Шекспира било је толико плодно да је у себи сачувало мотиве који су опседали стотине генерација. Али када је реч о комедији, Молијер није ништа мање значајан.
Рођен је почетком 1622. године; крштен је 15. јануара. Датум смрти је несумњив: умро је 17. фебруара 1673, након што му је позлило на представи „Уображеног болесника“. Свештеници су одбили да му дају последњу причест. Сахрањен је ноћу, на гробљу Сен Жозеф.
Познато је да је комад о лицемеру Тартифу, антихероју који је примљен у добростојећу породицу, забрањен после првог приказивања због опасног непријатељства према религији. Због њега је Молијер оптужен да је „ђаво у људској сподоби, најгори грешник и богохулник који је икад живео“. Поједини припадници клера су тражили и његово јавно спаљивање.
Битку за Тартифа Молијер није добио. Краљ Луј XIV заштитио је од прогонства и затвора свог лакрдијаша и „мајстора задовољстава“, али не и критички дух који је Тартиф исијавао. Иако је Молијер понављао да је нападао лажне богомољце, а не институцију цркве, став клера је остао непромењен. Тек после смрти краљице-мајке, Луј XIV је допустио да прерађени Тартиф буде изведен. Овог пута, са великим успехом.
Михаил Булгаков, попут Молијера пре њега, доспео је у средиште пажње врховног владара и нашао се потпуно зависан од његове наклоности: од ње су зависили и његов рад и његов живот. Булгаков је 1930. године затражио дозволу да емигрира. Стаљин је, у једној од својих карактеристично олимпијских интервенција — изненадним телефонским позивом из Кремља — пружио Булгакову сламку спаса: обећао му је посао у MHAT-у.
У годинама након тог позива, његова дела долазила су надомак сцене, али до извођења никада није сасвим долазило или су брзо скидана са репертоара (Молијер је имао готово триста проба, а само шест извођења). Булгаков је тонуо у очај, растрзан између осећања да је спашен и спознаје да је осуђен.
„Целог живота сам му лизао чизме и мислио само једно: немој ме пригњечити. А ипак — пригњечио ме је! Тиранин!“ (из Молијера, четврти чин).
Фасцинацију великим претходником, који је за њега постао и огледало, Михаил Булгаков преточио је у своју Молијеријану. Данас, читајући Булгакова, у том огледалу више не видимо само Молијера.
Извор: НИН, бр. 3499, 3.8.2026, стр. 50.
