Пише: Соња Томовић Шундић
Претходни дио можете прочитати овдје
Пекић је мајстор приповиједања. Њему не промиче ниједан детаљ, ма колико на први поглед изгледао неважан, да би остварио сликовитост и убједљивост књижевног казивања. У поглављу III с насловом Свака авантура је нада која се рађа у Дневницима од 1948 – 1955. у књизи Живот на леду, описује како је из свог топлог стана убачен у кола Управе државне безбедности, УДБ-е, која је насљедница чувене ОЗН-е, једног кишног дана, преваливши пут од Светосавске, до Славије, Улице краља Милана, Лондона, Атине, Москве, Улице кнеза Михаила, Руског цара, Мажестика и обрео се, у 1 час и 13 мин, у њеном злогласном сједишту.
Окривљени писац полако се навикава на добро разрађени систем ломљења личности како би осјетио већ на почетку значење полицијске моћи: Издаја почиње у давању генералија – издаја је навика. У историји исљеђења свако име, исказ, ријеч постаје битна – као материјал оптужнице, чак и споредни детаљи употпуњавају цјелину изнуђене истине. У иронијском маниру, наводи да је врло брзо сазнао од ових неотесаних типова да је: дегенерик, лудак, бандит, шпијун, фашист, четник, ђубре, подлац, ништа, свиња, пас, бедник, нитков, разбојник, копиле и сијасет других погрда којима су га тако обилато обасипали. У току истраге на основу прочитане литературе о сличним ситуацијама осумњичени стиче затворенички инстикт, нагон за преживљавањем, невјероватну прибраност пред силом која пријети, не у празно, да ће бити рашчеречен, сломљен, окрвављен, претучен, разломљен, изрешетан, објешен, избоден, убијен, удављен, угушен, осакаћен, заклан, испечен, одран или унакажен. Пекић развија основну стратегију преживљавања, умјесто да чита Томаса Мана и диви се сликарству Матиса, Бројгела и Брака, његово естетско чуло у овој поетици ружног, посвећено је ономе што се непосредно визуелно опажа: Морао сам се навикавати да памтим дословно све што доживљавам, што упућује да је ментална радња свијести, каква таква обрада сигнала из спољашњег свијета спасоносно рјешење. Писац се бави распоредом ходника, просторија, стражара, агената, гласовима и корацима, извршавањем монструозних наређења као оног да стоји уз зид сатима, иначе ће бити пребијен на мртво име, све до преломног момента када га одводе у официрску собу, гдје столују саме главешине, у којој се уз примитивне коментаре издваја фигура капетана – богаља, који шкрипута при ходу, нагињући се на лијеву страну, а писац постаје све друго умјесто хероја како је то замишљао у својој младалачкој занесености: Јер ухапшеник добија врх ужарене цигарете у врат, а наместо хероја стајао је пред њима један прилично заплашени дечак док за то време, богаљ (капетан) заузима позу из револуционарних филмова и грми: Признај!
Очекује се од ухапшеног писца да признаје и једино да признаје и ништа друго него да признаје што год то значило на исљедниково строго наређење кога понавља као папагај: Признај! При томе исљедник мијења тактику, интонацију, урла, дречи, пријатељски наговара или звучи равнодушно, јер птичица ће пропјевати кад-тад, изгубити стрпљење и признати нешто непостојеће чије значење не зна ни окривљени, ни исљедник: Зато окривљени признаје, појединости, прича бајке о својим злочинима, измишља догађаје страве и ужаса, зависно од свог приповједачког талента. У игри исљеђења, исљедник процјењује сваки исказ као битан, сваку измишљотину, с намјером да од ислијеђеног добије неку тајну коју овај вјешто скрива, па је језгро исљедног поступка умјерено на разоткривање готово метафизичке кривице, априори задате претпоставке о кривици, и процедури у којој се открива њена мистерија. Зато осуђеници лажу, престрављени од батинања и урлања: Признај! Све је то декор у коме се одвија ова језива сценографија. Нити окривљени зна шта треба да призна, а ипак признаје, нити исљедник зна шта треба да буде признато, а опет се најгрубљим средствима труди да изнуди какво такво признање, открије неку мрачну тајну. У затвореничким шалама ово добија трагично-комичну димензију, уколико нешто у мрачној тамници падне на под уз тресак, сви затвореници заурлају: Признај! У совјетским затворим, да би поштедјели исљедника да по сто пута дневно изговори: Признај, укључи се грамофон са плочом која се окретала и изговарало ову чаробну ријеч: Признај! Ако осуђеник не сиђе с ума, измалтретиран овим константним притиском чини му се да се читава зграда тресе попут епилептичког болесника и изговара: Признај!
Напосљетку, јавља се грижа савјести код окривљених, колико је признао, оно што је морао, или оно што је желио, да ли је постао, лукави завјереник, подлац или будала, гад који је поклекао онда када су му уста од удараца напуњена крвљу и мора да одаје све што зна, дакле увуче своје пријатеље и познанике у полицијску тортуру, издајом која може трајно да поремети његову душевну равнотежу. Пракса је да се свако поменуто име, у исказу оптуженог већ сјутра приведе на саслушање и оптужи за превратничку дјелатност.
Дневници Борислава Пекића (други дио): „Дознајем да ме је народ лишио слободе”
Бити осуђен, значи промијенити мјесто становања, бити изгуран у затворску цивилизацију, понијети хрпу ружних успомена, час када је могуће слушати мирно ријечи којих се у нормалном стању гнушамо, од човјека који личи на страшило с којим се рђаво поступало. Бити коначно слободан за дугогодишњег притвореника значи да се не може лако ослободити осјећаја да је још увијек под кључем, те изражене мрзовољности и равнодушности:
Шта осећаш? Ништа. Ништа не осећам. Осећам ништа.
Деградација личности затвореника до скотског начина постојања, изводи се поступно, систематично, свеобухватно, па ће ову тему писац брижљиво обрадити у књизи Године које су појели скакавци. Искључени из свакодневице, препуштени тешким облицима мучења душе и тијела, свођењем на анимално-нагонско, свега што се у изванзатворској клими држи за часно и племенито, затвореници полако губе карактер, емоције и здраво расуђивање. И укус најзад стечене слободе је бљутав, осуђеник је изгубио нормална људска осјећања, постало му је свеједно да ли је жив или мртав: Осјећа ништа. Ово ништа је рјечитије од мноштва описа, притвореник је претворен у ништа које не осјећа ништа. То је епилог крваве драме која се одвијала у затворским условима, у којима неко људско биће постаје Нико, човјек без особина, лице без својстава, празна љуштура без садржаја.
У богатој литератури о стаљинистичко-бољшевичком систему мучења, који је примјењиван у системима овог типа, од Архипелага Гулаг Солжењицина, до 7. 000 дана у Сибиру Карла Штајнера, својом оригиналношћу издваја се Пекићево литерарно свједочанство. Нажалост за такво што неопходно је лично искуство. Писац је са њему особеном духовитошћу приказивао застрашујуће примјере понашања који у различитим видовима приказују своје патологије, а дешавају се у затворским ћелијама, исљедним процедурама, ходницима тих мрачних здања у којима чаме изнемогли сужњи, ухапшени вољом недодирљиве партије која се трансформисала у саму власт и њен начин (недемократског) политичког управљања.
У Пекићевој дневничкој заоставштини у широком распону оцртани су елементи његовог погледа на свијет, принципи на којима је темељио свој грађански ангажман у времену као његов записничар, посматрач и учесник. Он је исписивао незаобилазне странице посвећене идејама које је заступао у свом животу, као и литератури указавши на значај дневника као жанра, у коме се укрштају књижевни и ванкњижевни садражаји што може служити као подлога његових разрађених интелектуалних увида. Захваљујући дневницима, без обзира на њихову субјективност и интерпретативност, сачувана су од заборава проживљена искуства, испричана у форми која може бити пријемчива за читаоца у нашем времену. Проницљивим опаскама о идеолошкој химери времена, луцидном свијешћу да политичко искуство саздано на историјској нужности сведе на људско вријеме, које посматра из непосредне близине, дневници анализирају друштвене процесе, њихове археолошке слојеве, утолико више што је све то писано из потребе да се освијетли тачно одређени временски распон и разумију политички процеси готово читаве друге половине двадесетог вијека.
У трагању за изгубљеним временом
У дневничкој прози писац је остваривао свој идеал писања, показао зашто је књижевност у ствари археологија, а текст чисти археолошки засјек у ткиво времена. Поред литературе још само политика је за њега имала ону чар коју је имала умјетност, њене идеолошке покрете разматрао је с нескривеном пажњом у различитим периодима живота. У трагању за изгубљеним временом проналази се полазиште за разумијевање процеса у друштвено-историјским кретањима, увиђа њихово значење које је апсурдно из угла здраворазумске памети. Примјетни песимизам за писца је више ствар етике него метафизике, подједнако важан за ствараоце, али и учеснике политике јер њихови политички избори се морају третирати као морални избори: једна непогрешивост која не само да се мора слушати него хвалити. (Дантон – Велике речи, мали морал Ђ (илас) – мале речи велики морал.) Ова историјска компарација је занимљива, али нисам сигуран да је тачна.
Дневници Борислава Пекића: „Говорим без резерве све што мислим о свему“
Компарација између хришћанства и комунизма у представама раја, небеској или земаљској жељи да се поправи свијет у основи је марксистичког учења, па ипак разлози поређења су овдје споредни, једноумље убија сваку иницијативу, разара слободу:
У сваком цинику сахрањен је по један идеалист. Песимизам није својствен човеку, не као ни животињи. Он је стечени орган заштите.
Пекић разонује да је цинизам одбрана пред не-разумним, идеолошким противником који се судара са нашом рационалном природом, испољавајући огромну количину ниподаштавања свих који се не слажу са њиховом догмом, и омаловажавањем идеолошких противника:
Демократске револуције се претварају у бесциљну и непотребну тиранију што страхују да оне исте распојасаности и ниских страсти које су је довеле на власт или барем учиниле да је пожели.
Из дневника дознајемо пишчево схватање о дометима револуционарне правде, немоћ да разријеши проблеме зарад којих се насилно преузима власт. Умножавање броја ниткова и слабића пропорционално је степену неслободе у систему који је дошао насиљем, а овјековјечује се у форму непромјењиве владавине, владавине која се никад не провјерава на изборима. Чини се да ово присилно у-једначавање људи даје лоше резултате, не мање од подјеле друштва на више и ниже слојеве, утолико што је овај тип анархичне демократије неспособан да се одбрани од неразумне тираније која неминовно слиједи.
Пекићево схватање умјетности покаткад је на исти начин песимистичко: Дионизијско оптерећење уметности зато носи осећање смрти, читамо у Дневнику. Умјетност је агонија у којој дух убија себе заносом. Умјетност је игра – ритуал, култура којом сваки народ на умору пада у транс. Умјетност је разумевање на добро искориштеном памћењу, утолико што се велика умјетничка дјела рађају у меморији човјечанства:
Нема књижевности без духовног револта.
Пекић каже да нема уметности без политичке опозиције у времену. Све док Декларација о правима човека јесте више идеал коме треба тежити него универзално обавезујеће правило све дотле се у тоталитарним режимима са човеком све може радити.
Своју аутобиографију аутор претвара у биографију, са жељом да се држи оног религиозног исповедног осћања које јемчи искреност. Романи се, по његовом мишљењу, дијеле само према степену у коме је тај преображај испуњен. Доживљај искрености надилази искреност доживљаја у интелектуалном поштењу писца који задржава одговорност у истој мјери према себи колико и према својим књижевним јунацима. Оно антисоцијално осјећање енергије која производи Хитлера и Стаљина, читаву скалу тирана од логорских стражара до државних канцелара, од горопадних мужева до садистичких шефова, лијечи се генијем Леонарда, Достојевског, Ајнштајна, свира прстима Бетовена, слика бојама Матисовим. Видети ту свест, како прави избор у име културе коју ствара, пробијајући опну материје значи доспијевати на само извориште енергетског врела умјетности.
С друге стране упредо с озбиљним анализирањем феномена политике, демократије, комунизма, капитализма писац у дневницима развија једно особено тумачење цивилизацијских симбола. Мит и књижевност су извор који служи за обликовање његове књижевне филозофије. Онај фатално прометејски конфликт (Живот на леду ИИ – Дневници новембра 1955 – март 1983), који се одвијао у личности уливао се у стварност, и враћао као бумеранг, усложњавајући драматичност списатељског подухвата. У пролегомени за анализу историјске свијести народа позива се на метафизичко у политици као практичној филозофији, којој ако недостаје божанско она постаје политиканство. Књижевност треба да се позива на слике, стање и идеје као три основна средства романа, метафизички критеријум битан је за историју књижевности. Све то као експресија оне силе која сачињава мит о борби Прометејевој противу своје сопствене из себе (крађе ватре) произведене судбине. При томе роман идеја производи по свему роман слику и роман стање, јер је идеја као слобода чист симбол: Зато је најапсолутнији облик слике, дакле и најапсолутнији облик нужности (слободе). Умјетничка експресивност подразумијева јасност идеје, што је заправо једна морална димензија у којој Давид као представник добра треба да савлада Голијата као представника зла.
Све у свему Пекић разматра становиште према коме је у миту садржана тема о конфликту прометејског и оног фаталног, њихова унутрашња међузависност суштина митске слике свијета код свих народа свијета. Драма сукоба између датог и задатог, књижевности и слободе, приказује се живописно у тумачењу библијског мита о Адаму и Еви, затим миту о Јудиној издаји Спаситеља, покушају да се у интерпретацији осигура највиши ниво интелектуалног разумијевања хронологије мита о Исусу Христу. Њега занимају основне композиционе схеме, генеалогија, рођење, најважнији догађаји, напослетку смрт и васкрсење, и сама фабула – приче која се приповиједа, кроз настојање да се интервенише у основну библијску причу.
Књижевни задатак је отјеловљење трагања за изгубљеним цивилизацијама и њиховом митском сликом свијета, инспирација која се ствара под утицајем тог треперења и звукова које могу да чују само одабрани међу нама, на кључне изазове епохе у којој се дјелује и стварају умјетничка дјела ванвременог значења.
Извор: Вијести
