Piše: Đuro Radosavović
Ne prođe ni dan a da na dnevniku ne obavijeste javnost o saobraćajnoj nezgodi. Kad se čitaju inicijali povrijeđenih ili poginulih, svi strepe i dozivaju se telefonima. Neko odahne, drugi zakukaju. To je ljeto u Crnoj Gori. Svakodnevica. Brzina i stradanje.
Bilo je mnogo kampanja koje su imale za cilj smanjenje broja saobraćajnih udesa u Crnoj Gori. “Ne brže od života“ pa je bila kampanja “Uspori“, ali jedno je kampanja koja skreće pažnju, a sasvim druga stvar je efektnost, odnosno učinak kampanje. Čini se da nije do svijesti ljudi doprla ideja da brzina može da ubije. Mnogima vožnja djeluje kao igrica, da postoji više života i nivoa. Zato bi idealno bilo da se na kružnim tokovima postave smrskani automobili. Na svakoj raskrsnici, gdje god može da se postavi, treba da stoji po jedno slupano vozilo. Nema boljeg objašnjenja što se dešava sa čovjekom u tom željezu na četiri točka od te slike.
U nekadašnjem Auto-moto savezu ka Zlatici bila su parkirana slupana kola. Nema boljeg primjera, nema bolje opomene od toga kad čovjek vidi zgužvana kola i pomisli da li se uopšte čovjek izvukao odatle.
Vozači uglavnom obožavaju svoja kola. Sjaj, farba, felge, sve je to dio stila. Zato uglavnom muškarci reaguju impulsivno ako im neko ogrebe kola, a to da ugrožavaju sebi i drugima život kad nagaze gas, to je u drugom planu.
Zato bi takav prizor smrskanih automobila bio višestruko učinkovit, da vide ljudi uništenu mašinu, ako već ne brinu dovoljno za svoj život, da počnu 2 u 1 da brinu za i za sebe i za kola.
To su sve spomenici. Ne kao krajputaši volan ili cvijeće i svijeće, ne komemoracija, već olupina kao opomena. To je rezultat prevelike brzine. Jer, nije Crna Gora jedina država sa krivinama, ima ih i Sicilija, Španija, Krit ih je pun, pa se ne gine koliko kod nas.
Kad se desi pogibija u saobraćaju, pokušavaju se pronaći polu-izgovori i olakšanja. Okrivi se sudbina, usud, Bog i drugi, ali u velikoj većini slučajeva je brzina kriva. Neizdrž koji postoji u ljudima, naboj, nešto što se pokušava katkad predstaviti kao herojski čin, ludost i ples po ivici.
Ali više to nije fora, više to nije podvig. Ako se nekome juri, može da nađe po Evropi stare staze za formule, plati i vozi koliko god želi brzo, može da pravi krugove u nedogled. Sve obezbijeđeno i zatvoreno, sam na stazi. Dok ne odahne, dok ne odmori. Ne mora niko da strada. Naročito ne nevini.
Može policija da bude na svakom ćošku, da kažnjava i snima. Smanjiće to jedan broj udesa, ali ne sve. U glavama je problem. Treba mijenjati sklop ljudi, a to može kampanjom, može se uticati na ponašanje ljudi. Dokazano je, samo što smo i dalje prilično neiskusni u advertising-u.
Prebrzo se sklone automobili i ostanu samo mrlje od prosutog ulja na asfaltu. Slupani automobili su nam zaista potrebni kao spomenici, kao opomene. To bi bila najefektnija kampanja, konkretan dokaz što se dobije kad se jurca.
Ili makar na glavnom gradskom trgu, sad kad se povela polemika, zatrpati trg smrskanim automobilima, napraviti izložbu, od svega onoga što smo sami sebi priredili. Možda je najtužnije od svega, što oni koji najviše jure, da ih neko zaustavi i pita kuda i zašto jure, ne bi imali pojma, ne bi imali odgovor.
Izvor: RTCG
