Поново гледамо исте Ђукановићеве скарадне нападе и поново слушамо његове исте беспризорне тираде о „Српској православној цркви као инструменту великосрпског национализма“ и „продуженој руци руске освајачке политике“, о „хибридном рату“ и „државном удару“.
Опсесивно бављење црквеним темама, о којима никада ништа није знао лише измишљотина које би му дошапнули његови дворски историчари, једно је од основних обиљежја политичке (не)културе предсједника ДПС-а који у свом недавном наступу антицрквеног ресантимана само потврђује недостојност функције предсједника Црне Горе коју још увијек обавља на њену велику историјску срамоту. Ђукановићеве скандалозне изјаве таквог су карактера да наводе на непогрешив закључак да је недавно добио само још један у низу неизљечивих наступа симптоматичних напада на Српску православну цркву од којих већ годинама хронично пати.
У последњем нападу те врсте могло се разабрати да говорећи нешто о потписивању Темељног уговора између државе и цркве, предсједник на измаку свог мандата и политичких снага, заправо жали за својим измаклим добитима, од којих су Црна Гора и црквена имовина требали да буду његова највећа добит, укњижена „Законом о слободи вјероисповијести“ који га је коштао пораза на изборима 30. августа 2020. године. За тај пораз предсједник измакле добити Црне Горе и црквених некретнина оштро оптужује Српску православну цркву, која „манипулише вјерским осјећањима“, и политички став Запада да је „најважније да дође до промјене власти“ у Црној Гори, који је ишао на руку „великосрпском и руском интересу“. При том, у познатом ставу лорда Актона да „свака власт квари, а апсолутна власт апсолутно квари“, који несвјесно парафразира, Ђукановић себе не препознаје ни након три деценије суровог и разорног владања.
Окидач за последњи Ђукановићев напад је (не)очекивана прилика коју су му указали изборни „побједници“ из парламентарне „већине“ да би се након краће паузе његова апсолутна владавина могла наставити у недоглед, те – као у оним старим, за његово самовлашће и диктатуру добрим, а за Црну Гору најцрњим временима – поново запријетио Српској првославној цркви у Црној Гори, њеним великодостојницима и њеним вјерницима, новим и овога пута још темељнијим прогоном. Његово схватање потписивања Темељног уговора између државе и цркве, управо подразумијева темељност црквеног прогона и отимачине црквене имовине, дакле исто што и његов „Закон о слободи вјероисповијести“, којим је Ђукановић пактирао с ђаволом. У језику и историјском искуству Горског Вијенца то значи да: „Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека“.
И зато поново гледамо исте Ђукановићеве скарадне нападе и поново слушамо његове исте беспризорне тираде о „Српској православној цркви као инструменту великосрпског национализма“ и „продуженој руци руске освајачке политике“, о „хибридном рату“ и „државном удару“.
Ђукановићеви напади су усмјерени на уставно-правни систем Црне Горе, који би њен предсједник требао да оличава, а не изобличава и крши као што то годинама ради Ђукановић, ширећи својим несувислим изјавама говор мржње према црквеним великодостојницима и вјерницима Српске православне цркве, њених епархија у Црној Гори и Митрополије црногорско-приморске, излажући их прогону и линчу. У наступу вандалског иконоклазма подстакнутог Ђукановићевим изјавама, у Никшићу су за сада страдали „само“ панои са Лубардиним репродукцијама „Сумрака Ловћена“ и „Косовског боја“. Питање је времена када ће његови слијепи следбеници прећи са разбијања паноа на некажњено разбијање људских глава.
Доц. др Душан Крцуновић
