Шта мисли грађанин Мило Ђукановић о црквеним вјерским обредима требало би да буде његова приватна ствар и тема ван домета пажње јавности па и саме Цркве. Међутим, док је тај грађанин предсједник наше државе дужни смо да се огласимо када он јавно вријеђа и понижава свештене радње које се спроводе на нашим духовним сабрањима. Његови политички и идеолошки обрачуни са премијером и министрима Владе Црне Горе ни најмање не улазе у област интересовања Цркве, али злоупотреба црквених тема у сврхе Ђукановићевог политичког правдања и напада на друге актере друштвеног живота – дубоко вријеђа осјећаје великог броја грађана Црне Горе. Увреде са те адресе никако не доприносе стабилности и напретку државе чији је Ђукановић предсједник.
Г. Ђукановић је претходне године пао на испиту познавања црногорског Устава, када је намјеравао да уређује унутрашње устројство Српске православне цркве и њених епархија у Црној Гори. Како не види да, када се год дохвата црквених тема и дилема, он лично и политика коју представља, срљају у пропаст и губе повјерење народа? Функцију предсједника ”свих грађана” која и постоји да персонално гарантује мир и стабилност државе, овај човјек очигледно злоупотребљава како би узнемиравао и дијелио грађане.
Није ни лијепо ни васпитано да он своје политичке конкуренте ружи и дискредитује тако што указује на њихово учешће у вјерским обредима. Питамо се, од кога је усвојио рјечник омаловажавања црквених радњи називајући их ”лизањем кашике” и ”повлачењем по поду”? Такав рјечник не приличи озбиљним људима. Ако нема личног поштовања према стварима које не познаје, зар у њему не постоји бар трунка пијетета према црногорској историји у којој су обреди о којима овако непристојно говори, били надахнуће генерацијама наших предака? Овакви недолични изрази не вријеђају само нас хришћане, него и припаднике других конфесија у Црној Гори, којима је сагињање људи пред Богом, понекад и до самога пода, ако треба и до црне земље – најсветији чин.
Митрополија црногорско проморска
