Један од најзначајнијих савремених новосадских писаца Ђорђе Писарев огласио се у смирај одлазеће године са две прозне књиге – „О становницима библиотеке” и „На Месечевом мосту”, обе објављене под окриљем „Агоре”
„О становницима библиотеке” је, као и лане објављена “Машина за читање”, део вашег необичног пројекта „Академија за писце”. О чему је, заправо, реч?
– Годинама раније, а умало да кажем као Маркес: година касније пуковник Буендија.., дакле, годинама раније “млади Писарев” је откривао књиге које ће му трасирати како читалачки, тако и списатељско-поетички пут. Једну од тих чаролија потписао је Пјер Мабиј и звала се “Огледало чудесног”. Објављена је у култној едицији “Орфеј”, а доносила је скуп текстова који покривају најбоље из традиције француске књижевности посвећене фантастици. Чаробни ковчег мале магије била је заправо књига “за под јастук”: кад год се пробудите, а ви је отворите и отвори вам се један нови свет. У годинама које су уследиле тада креативно богати часописи попут “Градца” или “Дела”, под уредничком палицом Бранка Кукића и Јовице Аћина, доносили су сјајне темате, а заправо продужетак поменуте магије, бавећи се, врло исцрпно и креативно, темама какве су вртови, огледала, лавиринти, двојници… С једне стране, подсећало је све то на традицију негдашњих вечитих календара, с друге на благо декадентне библиотеке “најбоље од…”, попут оних које је умео да сачини Борхес, откривајући нам писца као што је Папини. И моја скромно замишљена библиотека “Академија за писце”, која се оформила захваљујући доброј вољи “Агоре” и Народне библиотеке Крушевац, заправо је на том трагу, доноси мени омиљене писце, фрагменте и цитате, али је, у складу са мојим скромним занатско-списатељским (са)знањима, истовремено и одређена врста бревијара за нове, младе писце, својеврсна пречица која може, уколико желе, да их спаси бесомучног читања, да занату приступе “ин медиа рес”. Две су књиге објављене, трећа, која се бави личношћу писца (аутора), “Мајстор који гради светове и господари причама”, у припреми је, а четврти том, вероватно завршни, својеврсна је yепна теорија књижевности, слика теоријско-практично курса креативног писања, виђено из угла наших савремених писаца и универзитетских професора.
И независно од “Академије за писце”, добар део ваших књига у свом фокусу има феномен текста, књиге и читања? Признајем да сам и сам, читајући Писарева, откривао неке наслове који ће ми касније постати веома важни…
– Давно сам дошао до сазнања да је стварни свет око нас брз, пролазан и једностран. (Увек је и био за тренутне поседнике живота.) Да је, ма колико постајао све већи појавно и бројношћу популације, заправо драстично све мањи како се године, деценије и векови слажу: потреба за унифицирањем створила је идејне и материјалне франшизе, што олакшава живот текућих становника. Страшно је помислити да сваки дан – јуче, данас, сутра – са смрћу многих од њих (нас) ишчезавају толики микро светови и мини универзуми. Јер, на крају, шта остане? Пар урезаних црта на зиду пећине? Свет идеја забележен у књигама дуготрајнији је, ипак, од сваке наше мале смрти и колапса свести. Зато је и тај свет заслужио да буде бар равноправан са појавним па се према томе тако и опходим. Свет идеја је за мене жив и захтеван, битан и једнак стварности у којој опстојавамо па је и свака мала трагедија која задеси било кога од нас, заправо једнака свакој трагедији која задеси јунака (измишљеног) романа, једнак је и исто важан сваки осећај љубави или страсти како у “стварном”, тако и имагинарном свету. Истина је да се већина писаца бави “преписивањем” појединачних судбина ко-зна-како-одабраних савременика, али је истина и да су моји одабрани јунаци, почесто из књига и филмова, дуготрајнији. Јер, често ме је смрт или трагедија јунака приче погађала много више него несрећа која би задесила комшију из суседне улице. А, приметио је то и Борхес, сваки пут када понављамо Дантеов или Шекспиров стих, ми смо, на неки начин, онај тренутак у ком су Шекспир или Данте стварали тај стих. Слике звезда, тврдио је Ђордано Бруно, сенке идеја које представљају небеске објекте, ближе су трајној стварности него слике пролазног света који се налази испод њих. Баш као што је сматрао Пруст, дела сваког аутора постоје и пре него што их је овај у стварности призвао и, исто тако, она ће и даље постојати чак и ако и последњи примерак-копија дела буде изгубљена.
У једном критичарском осврту проф. др Ђорђе Деспић је инсистирао на чињеници да су практично у свакој вашој књизи присутни и иновативни стваралачки/приповедачки поступци. Тако и роман „На Месечевом мосту” карактерише узбудљиви спој иновације и имагинације кроз преплитај сижеа и форме?
– “Радикални постмодерниста” је синтагма која се давно залепила уз моју списатељску биографију. Шта мари? Заиста не одговарам за ту врсту критичарског етикетирања, а то и ништа не мења на ствари. Моји су приповедачки поступци примерени раслојеној свести и расточеном, франгментарном поимању света. Моја прича, која је целовита, једноставно није никад линеарно испричана, јер ни данашњи озбиљни читаоци више тако не прихватају стварност. Поглед мора да захвати СВЕ одједном, цео твој и мој живот (и живот јунака), а то заиста захтева одређен сложенији поглед на тренутни, постојећи универзум. Давно је већ рекао, често понављам, величанствени капетан Пикар, да се свет налази изван граница и да се не може ни причати ни живети линеарно. Уосталом, тај целокупни твој и мој живот, свако искуство које си (јесам) доживео, само је мали удар ветра преко равнице; пролазан, тренутан, тек нешто више од сна. Јер…
Ломим дан као хлеб
на две половине.
Једну дајем теби
читаоче
да свијеш ноћно гнездо.
Друга половина је црна рупа
У којој заједно ишчезавамо
баш као хлеб што се топи
у устима…
У вашим романима веома је танка линија између фикције и стварног света: кулисе су често препознатљиве улице Новог Сада, али како сами кажете, “романескни јунаци су налик духовима”?
– Духови, у оној мери у којој су духови и јунаци Шекспира, Сервантеса или Толстоја. Када је у питању роман “На Месечевом мосту”, покушао сам да створим-испишем заводљиво штиво, са унутрашњом чаролијом која скривено делује на читаоце. Роман можда и не баш тако типичан за српску прозну сцену, роман као прикривени алгоритам. Нетипична, рекао бих, функционална фантастика у којој су се “сударили” писаревљеви алтер-его-шепард-веселе-хорор-стори, урбане бајке Нила Гејмена дискретно праћене озбиљном упитаношћу над судбином еколошки загађене планете, Прачетовски хумор, функционална дистопија браће Стругацки и булгаковљевска љубавна прича у Сивом граду. Атмофери велики допринос дају црно-беле, дигиталне илустрације Настасје Писарев које верно осликавају “тескобну ведрину” црно-белог света у коме обитавају јунаци. Паралелни ток радње везан је за Yејн Остин као нека врста наративног пандана, али је истовремено и својеврсни лековити естетски ескапизам.
Изгубили смо однос не само према стварности, него и саму стварност, сведоче судбине мојих јунака из романа “На Месечевом мосту”. Настојање писаца да до ње допру само је ођек потребе и нужности свих нас, који живимо у времену без оријентира и путоказа. Зато је често фикционални реализам који нам се нуди и дослован и го, без покушаја алузија и симболике и дубоких слојева значења, баш као дебела масна слова у нашем првом буквару. Стварност је потмули звук сирене у магли и ником више није јасно где су границе нити како та реалност заправо изгледа. Уцртати координате у мапу изгубљеног света неминовност је која не даје увек – никад? – позитивне резултате. Но, свеједно, шта уосталом може да изгуби онај ко је већ изгубљен у стварности која га окружује?
Мирослав Стајић
Извор: Дневник
