Ми нисмо због наших идеја оптимисти или песимисти, већ је наш песимизам или оптимизам узрок наших идеја – написао је Мигел де Унамуно у књизи “О трагичном осећању живота”
Реч је изузетном делу недавно објављеном у библиотеци “Алеф” издавачке куће “Градац” у преводу Олге Кошутић. Сматра се најзначајнијим насловом чувеног баскијског писца, филозофа И есеисте Мигела де Унамуна (1864-1936), једног од претеча егзистенцијализма, који у својој филозофији преиспитује однос разума И вере, религију, слободу мисли, питање односа према смрти… Књига “О трагичном сећању живота” кроз десетак поглавља,есеја и огледа, представља синтезу његове целокупне филозофије.
У њој, како истичу зналци, формулише дијалектику вере и разума која се креће између тежње за вечним животом и страха од смрти и ништавила, а човека дефинише као биће детерминисано принципом јединства и континуитета у времену. Пријемчива и, слагали се са написаним или не, веома инспиративна бивала је пред читаоцима и раније, давних дана, а ново објављивање изнова је привукло нарочиту пажњу.
Од крви и меса
На страницама првог поглавља – “Човек од крви и меса” – пише да је, за разлику од више других филозофа, предмет његовог интересовања стварни човек, да је “тај стварни човек, као ви и ја, истовремено и узрок и главни предмет целе филозофије без обзира да ли то прихватају или не прихватају такозвани филозофи.”
А филозофија нам је, вели, преко потребна, да бисмо створили поимање света и живота.
– Наша филозофија, тј наш начин схватања или несхватања света проистиче из нашег осећања везаног за сам живот. А живот као и све осећајно има подсвесни зачетак, можда и бесвесни. /Ми нисмо због наших идеја оптимисти или песимисти, већ је наш песимизам или оптимизам узрок наших идеја – било да су филозофски или патолошки – једно колико и друго./ Кажу: човек је умно биће. Не знам зашто не рекоше да је осетљива и осећајна животиња. Осећање, можда пре но разум одваја га од осталих животиња. Чешће видех мачку како мудро поступа него како се смеје или плаче.
Пишући о Имануелу Канту напомиње да је чувени немачки филозоф, анлизом испитао и уништио доказе које предања излажу о Богу, аристотеловском Богу, апстрактном Богу, о Богу као творцу и покретачу свега…
– А потом поново ствара Бога, сада Бога свести, творца моралног поретка. (…)Кант је обновио срцем оно што је разрушио умом. (…)Ко буде читао пажљиво и неспутано “Критику практичног ума” видеће јасно да је постојање Бога изведено из бесмртности душе, а не бесмртност душе из постојања Бога. Категорички императив упућује нас на морални постулат који, опет, у телеолошком поретку, или, боље рећи есхатолошком захтева бесмртност душе; и због опстанка те бесмртности појављује се Бог. Све остало је забашуривање професионалаца филозофије.
Душа се открива преко лепоте
У поглављу “Полазна тачка”, између осталог, пише:
– Људи се баве филозофијом да би себе убедили, не успевајући у томе. И та жеља за самоубеђивањем, то јест та жеља да се присиљава сама људска природа, често је у суштини права полазишна тачка многих филозофија./одакле долазими одакле долази свет у којем живим и од којег живим? Куда идем и куда иде све оно што ме окружује? Шта то значи? Тако се човек пита чим се ослободи заглупљујуће потребе да би материјално опстао.
На страницама петог дела “Рационално разрешење” напомиње и:
– Оно што називамо душом није ништа друго до реч којом означавамо индивидуалну свест у њеној целини и трајању, да се мења, да се исто тако интегрише и дезинтегрише, ствар је јасна. Пише додајући да ју је Аристотел звао ентелехија, а не супстанција, модернисти епифеноменом, те да он каже да је довољно звати је феноменом.
У поглављу “Вера, нада, љубав”, између осталог преиспитује поменуте категорије одвајајући их од митова и уобразиља, приближујући их суштини живота и природи човека истичући да се душа открива преко лепоте. Последње странице носе назив “Дон кихот у савременој европској трагикомедији”, а на њима исписује и:
– Шта је завештао Дон Кихот? – рећи ћете. А ја ћу вам рећи да је завештао самог себе, и да човек, жив и вечан човек, вреди колико све теорије и филозофије. Други народи су нам пре свега оставили установе, књиге; а ми, ми смо оставили душе. Света Тереза вреди колико не знам који институт, колико не знам која ‘Критика чистога ума’./Тачно је да је Дон Кихот променио вером. Да, да би умро, јадник. Али онај други, стварни, онај који се завештао и који живи међу нама оживљавајући нас својим дахом, он се није променио, он нас и даље подстиче да будемо смеш ни, он не може да умре. А други, онај што је преверио да би умро, он је могао да превери пошто је био луд, и његово лудило, а не његова смрт или преобраћање у веру, обесмрти- ло га је, и преко њега је заслужио опроштење за преступ што се родио. Фелиx цулпа! Није се ни излечио, већ је само променио лудило. Његова смрт била је последњи витешки доживљај; с њом је продро у небо, које поднесе то насиље. Умро је, вели, тај Дох Кихот и сишао је у пакао.
– И уђе са спуштеним копљем, и ослободи све осудене као што је ослободио робове са галија, и затвори врата од пакла и скиде натпис који је видео Данте, и стави други који је гласио: живела нада! – и у пратњи ослободених осуденика, који му се подсмеваху, оде у небо. И Бог му се очински подсмехну, и тај божански смех испуни му душу вечном срећом./А други Дон Кихот остаде овде, меду нама, борећи се очајнички. Зар његова борба није последица очаја? Зашто се меду речима које је Енглез позајмио од нашег језика налазе поред речи сиеста, цамарилла, гуерилла и друге, као десперадо, то јест очајник? Тај духовни Дон Кихот, о којем сам вам говорио, који је свестан своје трагичне комедије, зар он није очајник? Десперадо, да, као Писаро и Лојола. Aли „Очај је господар немогућег”, казује нам Саласар-Торес (у Елегир ал енемиго, чин 1), и из очаја, и то само из очаја рађа се јуначка нада.
То није мало
Вели даље да је Дон Кихот, који је био усамљен, тражио је још више самоћу.
– Тражио је самоћу да би се препустио, сâм и без сведока, највећим лудоријама како би олакшао души. Али не беше тако сâм, јер Санчо би поред њега. (…)Постоји такође и трагедија Санча. Овај који је лутао са Дон Кихотом који је умро, за њега се не зна тачно да је умро, мада их има који верују да је он умро потпуно луд, тражећи копље и верујући у стварност свега оног што је његов господар на самртничкој постељи и преобраћајући се у веру порицао. Али није поуздано ни да је умро дак Сансон Караско, ни парох, ни берберин, ни војводе ни каноници, и против њих треба да се бори јуначки Санчо./Сам луташе Дон Кихот, сâм са Санчом, сâм са својом самоћом. Зар нећемо и ми који смо заљубљени у њега лутати исто тако сами, градећи себи кихотску Шпанију, која постоји само у нашој машти? И опет ће нас питати: шта је Дон Кихот завештао Култури? А ја ћу рећи: „Кихотизам, и то није мало!” Читав начин поступања, читаву епистемиологију, читаву логику, читаву етику. Изнад свега читаву религију; то јест читаву економију о вечном и божанском, читаву наду у бесмислено рационално. Због чега се борио Дон Кихот? Због Дулсинеје, због славе, због живљења, због вечног трајања, а не због Изолде, која је вечна плот, не због Бетриче, која је теологија; не због Маргарете, која је народ… Борио се због Дулсинеје, и освојио ју је, пошто она живи. И оно што је највеће у њему јесте то да је био исмејан и победен, јер, пошто је био победен, он је ликовао; и господарио је светом пруживши му могућност да му се подсмевају.
Напомиње потом и:
– А данас? Он данас осећа своју личну комику и таштину свог напора у вези с оним што је пролазно; он види себе споља – култура га је научила да постане предметан, то јест да се отуђи уместо да се врати себи – и гледајући себе споља, он се смеје самом себи, али чемерно. Можда је искрени Маргуте био најтрагичнија личност који је, као и Пулчи, умро за ценивши се од смеха, и то смејући се самом себи./ Умирући, смртни Дон Кихот схватио је своју личну комику и оплакивао је своје грехе, али бесмртни Дон Кихот, схватајући такоде своју комику, уздиже се и победи је, не одбацујући је. И Дон Кихот се не предаје, јер није песимист, и бори се. Није песимист, јер песимизам је син таштине, и ствар моде, чистог снобизма, а Дон Кихот није ни таŝт ни сујетан, ни модеран ни на који начин – још мање модернист – и не схвата шта је то сноб док му се не каже по хришћанском старошпанском. Он није песимист, јер, пошто не схвата шта значи ‘јоие де вивре’, не зна ни оно што је опречно томе. Не схвата ни футуристичке лудорије. Дон Кихот није упознао доба животне досаде, која се обично испољава оном тако својственом топофобијом у већине модерних људи, који проводе живот трчећи неуморно од места до места, не због љубави према оном коме су се упутили, већ због мржње према оном из кога долазе,беżећи од свакога. И то је један облик очаја./ Медутим, Дон Кихот чује свој властити смех, чује бо- жански смех, и како није песимист, како верује у вечни живот, треба да се бори нападајући модерно научно инквизиторско правоверје како би довео нови и немогући средњи век, ду- алистички, противречни, страсни./„Разум говори, а осећање нагриза” – рече Петрарка: али и разум нагриза, и то посред срца. И нема много топлине при великој светлости. „Светлости, светлости, још више светлости!” кажу да је рекао Гете на умору. Не! топлине, топлине, још више топлине, јер од студени се умире, а не од мрака. Ноћ не убија: мраз убија.
Татјана Њежић
Извор: Блиц
