Суочени са трагедијом необјашњивог масовног убиства на Цетињу намеће се питање разликовања деловања психички болесног човека од једноставно злог поступка. Зло је прорачунато. Разумни убица има за циљ не само лишавање живота другог човека, већ и скривање тог злочина, како би избегао кривицу. Сваки човек који усред бела дана узима оружје у руке и пуца на људе који се нађу у близини очито је изгубио разум, јер акт отвореног масовног убиства је готово сигурно уједно и чин самоубиства (масовни убица са оружјем у рукама ће највероватније и сам бити ликвидиран).
Пише: АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ
Средина у којој се дешава трагедија јесте један од фактора који утиче на трагичан развој догађаја, али је примаран фактор свакако нестабилно психичко стање појединца који чини насиље. У том смислу не можемо рећи да „не чуди да се то десило баш на Цетињу“.
Сетимо се масовног убиства у околини Неготина 2007. године, када је један човек усмртио деветоро људи, а ранио троје. Притом он сам није био убијен, пролази лечење у психијатријској болници у оквиру Централног затвора у Београду. Сведоци смо масовних убистава у америчким школама, али исти догађаји учестали су и у Русији (дакле, у два прилично различита друштва).
Индикатор који повезује све те трагедије јесу управо психичка обољења њихових извршилаца. Оно што привлачи пажњу јесте чињеница да масовна убиства на Балкану обично извршавају одрасле особе, а не тинејџери. Балканске масовне убице су често главе породице, запослени, власници имовине. Не постоји полиција на свету која може унапред знати када ће психички болесна особа унутар себе прећи границу и кренути да неразумно сеје смрт. Ирационалност се не може предвидети ни анализирати. Једини начин превентиве у тим случајевима је психијатријско лечење.
Како би оболели појединац добио помоћ потребно је да постоји добро организована и доступна психијатријска нега, али је неопходно и да са психичких обољења буде скинут друштвени табу по коме је срамота бити душевно болестан и тражити помоћ. И један и други предуслов структурно су условљени, за квалитетну негу потребна су средства, што значи да држава треба да буде економски развијена уз довољну дозу социјалне правде, док за ломљење табуа друштво треба да транзитира од колективистичког ка индивидуалистичком, што опет захтева висок степен демократичности.
Нажалост, ниједан механизам не може спречити ирационалан злочин, нека оболела особа увек може проћи испод радара своје непосредне околине, може бити окружена незаинтересованим укућанима, њихова мука може бити игнорисана.
Грешке људи који су блиски оболелим особама, било да скривају или намерно не примећују страдања свог ближњег, главни су фактор који у коначници доводи до трагичног исхода (то је углавном случај са оболелим тинејџерима).
Међутим, као што видимо из приложеног, на Балкану су починиоци масовних убистава најчешће одрасли мушкарци од којих друг зависе, то јест њихови ближњи су прве жртве насилника који касније постаје убица. У том затвореном кругу срамоте и финансијске зависности, жртве у породици трпе насиље оболелог, а оно се затим прелива и на околину.
