Suočeni sa tragedijom neobjašnjivog masovnog ubistva na Cetinju nameće se pitanje razlikovanja delovanja psihički bolesnog čoveka od jednostavno zlog postupka. Zlo je proračunato. Razumni ubica ima za cilj ne samo lišavanje života drugog čoveka, već i skrivanje tog zločina, kako bi izbegao krivicu. Svaki čovek koji usred bela dana uzima oružje u ruke i puca na ljude koji se nađu u blizini očito je izgubio razum, jer akt otvorenog masovnog ubistva je gotovo sigurno ujedno i čin samoubistva (masovni ubica sa oružjem u rukama će najverovatnije i sam biti likvidiran).
Piše: ALEKSANDAR ĐOKIĆ
Sredina u kojoj se dešava tragedija jeste jedan od faktora koji utiče na tragičan razvoj događaja, ali je primaran faktor svakako nestabilno psihičko stanje pojedinca koji čini nasilje. U tom smislu ne možemo reći da „ne čudi da se to desilo baš na Cetinju“.
Setimo se masovnog ubistva u okolini Negotina 2007. godine, kada je jedan čovek usmrtio devetoro ljudi, a ranio troje. Pritom on sam nije bio ubijen, prolazi lečenje u psihijatrijskoj bolnici u okviru Centralnog zatvora u Beogradu. Svedoci smo masovnih ubistava u američkim školama, ali isti događaji učestali su i u Rusiji (dakle, u dva prilično različita društva).
Indikator koji povezuje sve te tragedije jesu upravo psihička oboljenja njihovih izvršilaca. Ono što privlači pažnju jeste činjenica da masovna ubistva na Balkanu obično izvršavaju odrasle osobe, a ne tinejdžeri. Balkanske masovne ubice su često glave porodice, zaposleni, vlasnici imovine. Ne postoji policija na svetu koja može unapred znati kada će psihički bolesna osoba unutar sebe preći granicu i krenuti da nerazumno seje smrt. Iracionalnost se ne može predvideti ni analizirati. Jedini način preventive u tim slučajevima je psihijatrijsko lečenje.
Kako bi oboleli pojedinac dobio pomoć potrebno je da postoji dobro organizovana i dostupna psihijatrijska nega, ali je neophodno i da sa psihičkih oboljenja bude skinut društveni tabu po kome je sramota biti duševno bolestan i tražiti pomoć. I jedan i drugi preduslov strukturno su uslovljeni, za kvalitetnu negu potrebna su sredstva, što znači da država treba da bude ekonomski razvijena uz dovoljnu dozu socijalne pravde, dok za lomljenje tabua društvo treba da tranzitira od kolektivističkog ka individualističkom, što opet zahteva visok stepen demokratičnosti.
Nažalost, nijedan mehanizam ne može sprečiti iracionalan zločin, neka obolela osoba uvek može proći ispod radara svoje neposredne okoline, može biti okružena nezainteresovanim ukućanima, njihova muka može biti ignorisana.
Greške ljudi koji su bliski obolelim osobama, bilo da skrivaju ili namerno ne primećuju stradanja svog bližnjeg, glavni su faktor koji u konačnici dovodi do tragičnog ishoda (to je uglavnom slučaj sa obolelim tinejdžerima).
Međutim, kao što vidimo iz priloženog, na Balkanu su počinioci masovnih ubistava najčešće odrasli muškarci od kojih drug zavise, to jest njihovi bližnji su prve žrtve nasilnika koji kasnije postaje ubica. U tom zatvorenom krugu sramote i finansijske zavisnosti, žrtve u porodici trpe nasilje obolelog, a ono se zatim preliva i na okolinu.
