Пише: Ђакон Павле Љешковић
Док је држао у наручју двогодишњег сина, присјећао се вечери у којој је донио оно што је касније више пута назвао животном одлуком. То се догодило у ноћи уочи његовог тридесетог рођендана. Наиме, на основу прича и искустава старијих мушкараца – самаца из његовог села, дошао је до закључка да нема потребе да тражи дјевојку за женидбу у граду, будући да ниједна од њих не би пристала да дође да живи на селу. Сјутрадан је обукао бијелу, платнену кошуљу, црне панталоне и ципеле и пошао у град који је удаљен неких стотинак километара од његовог планинског села. Требало му је читавих сат времена да нађе агенцију, која се налазила у маленој, неугледној канцеларији. Ту је потписао осмогодишњи уговор на папиру који му је дао крупни човјек, сиједе браде и необично густих обрва. Неких два мјесеца након тога, у село је стигла дјевојка са Сјевера Албаније, за коју би се рекло да није могла имати ни навршених двадесет година. После краћег упознавања, упитала га је за кревет у којем би могла да одмори након дугог и напорног пута. Заспала је врло брзо, док је он остао будан до касно у ноћ, будући да је све вријеме посматрао док спава, чудећи се свему што се тога дана догодило.
Ујутро га је пробудило лупање посуђа из судопере. Наиме, након што је пребрисала цијелу кућу и изнијела ћебад и постељину напољу да се провјетре, дјевојка је кренула са темељним прањем посуђа. На столу га је чекао обилан доручак. У наредном периоду, његова кућа је све више почела да поприма изглед топлог дома. Такву топлину је кућа имала за живота његове мајке, без које је јако рано остао. Дјевојка је брзо учила језик и постајала све омиљенија у селу у којем је живјело претежно старије становништво. Помагала је комшијама у пољским радовима, а неријетко и у кућним пословима. Када би се вратио кући из сеоске кафане или града припит, никада му није пребацивала, нити му се у вези било чега супротстављала. Након што му је родила треће дијете, учинило му се да се необично прољепшала и почео тек тада да према њој осјећа неку врсту заљубљености. Док ју је посматрао како се игра са њиховом дјецом, био је чврсто увјерен да је она овдје коријене пустила до краја свог земног живота, те да било какав уговор ту чињеницу не може да промијени.
Међутим, прије нешто мање од два мјесеца му је по први пут напоменула да уговор убрзо истиче. Будући да се те вечери вратио после радова на њиховом имању прилично уморан, није нарочито обратио пажњу на њене ријечи. У наредних неколико седмица га је све чешће напомињала на истек уговора. Њему је и даље дјеловала као нереална могућност да ће она напустити њихову дјецу и све што су створили у претходних осам година. Двије ноћи прије одласка, ушавши у једну од соба старе, простране куће, схватио је да је она већ спаковала своје ствари. Тада га је замолила да јој организује превоз до аутобуске станице у граду, у рану зору док дјеца још спавају.
Тог јутра, око пола пет њихов вјенчани кум је дошао са својим аутомобилом, по договору, тачно на вријеме. Иако кум није знао о чему се тачно ради, добро је схватао да је боље да их обоје ништа не пита. Прије него што је ушла у аутомобил, окренула се према свом мужу и препоручила му да дјеци у првом периоду говори да им је мајка морала да пође да се брине о својим болесним родитељима. Кад одрасту, нека им прича о њој и њеном одласку шта год мисли да треба да им каже. Након тога се окренула и без загрљаја и поздрава ушла у ауто.
И сада, док у наручју држи њихово најмлађе дијете, размишља о томе како, можда, ипак није требао да послуша своје старије другове, нежење. Можда би боље било да је био упорнији и нашао дјевојку из града. Могуће је да она не би била тако спретна у кућним пословима. Можда би му се каткад супротстављала и понешто му пребацивала, али би остала до краја поред њега и њихове дјеце. Такође је размишљао о томе како ће у свијету који се све више удаљава од Христа, љубав замијенити уговори које ће између себе потписивати људи, из чијих ће срца хируршки прецизно бити одстрањена осјећања која их и чине људима и без којих човјеков живот губи своје право назначење и смисао…
Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви
