Пише: Недим Сејдиновић
Због траума у нашем друштву из деведесетих јак је сентимент да је ревизија светског поретка корисна за Србију, јер ће за њену политику бити мање надзора спољних актера да је ограничавају. Међутим, у тој калкулацији често се заборавља да би крах таквог поретка извесно био погубан за мање развијене државе, каква је и Србија.
“Свет у којем почињемо (поново) да живимо заправо је свет какав је одувек био, са изузетком кратког периода од 1945. донедавно, који је историјски sui generis. Свака књига из историје уједно је и својеврсна ‘књига о џунгли’, односно џунгли хаотичних односа између конкурентских сила и њихових интереса. Либерални светски поредак, који је САД промовисао и бранио након 1945, донео је историјски јединствену уређеност светских односа, економски просперитет и међународну сарадњу, упркос томе што нису све силе поштовале сва правила (па ни сама Америка), и никада није у потпуности одустао од тог оквира. Либерални систем се данас налази пред великим изазовима, изнутра и споља. Либерализам је нападнут изнутра кроз популизам и нативизам, али и споља од све амбициознијих ауторитарних ревизионистичких сила. САД су унутар западног света најфлексибилнија и највиталнија сила, сила која се брзо адаптира новој реалности и почиње да делује у складу са тим и у свом окружењу, а у које спада Гренланд као стратешки важан. Кина не поштује одлуке међународних судова и има више од десет територијалних спорова са комшијама, Русија је напала суверену државу и прогласила део њених територија својим. Америка нема више подстицај нити капацитет да брани цео досадашњи поредак, понаша се у складу са новом реалношћу и директније брани своје националне интересе, јер делује да нема пред ким у свету превише више да се правда”, каже на почетку разговора за “Време” Димитрије Милић, спољнополитички аналитичар и лидер организације Нови трећи пут, која продукује политичке анализе, највише анализе међународних односа и утицаја међународних збивања на Србију и регион.
“ВРЕМЕ”: Дакле, свет није “полудео” него се вратио на “фабричка подешавања”. Но, где се по вама налазе дубоки узроци најновије, огољене борбе за расподелу светске моћи и потреса широм света?
ДИМИТРИЈЕ МИЛИЋ: Највероватније услед колапса либералног светског поретка кроз постепени пад релативне америчке моћи, односно њеног капацитета да тај поредак брани. Иако је он био начелно базиран на правилима, спровођење правила гарантовала је америчка сила, од слободне пловидбе, преко финансијских токова, до одвраћања од ратова кроз супериорну војну силу. Како су се фискални капацитети Америке смањили након кризе 2008, ратова у Авганистану и Ираку, као и немогућности успостављања фискалне дисциплине код куће, а ауторитарни актери ојачали, тако све више сила покушава да изазове западну моћ у различитим регионима или се многи лидери сада мање плаше америчких претњи. Примери прошлогодишњих ваздушних удара у Ирану или интервенције са хапшењем Мадура у Венецуели показују америчку поруку да њена пажња неће падати и да су њени капацитети још увек високи, али постоји свест да интервенције попут инвазија на Ирак или Авганистан сада нису могуће. За такав вид ангажовања нема воље, што је довољан фактор немогућности одвраћања бројних лидера да тестирају своје амбиције. Све то враћа свет у период пре досадашњег поретка, у џунгловити хаос међусобног надметања различитих сила из угла врло уских интереса и смањене сарадње.
Ко су сада главни играчи на светској политичкој сцени, да ли Трампова политика може повратити пољуљану политичку и економску моћ САД или ће је, напротив, додатно урушити?
У овом мандату Трамп делује доста ближе својој политици и одлучнији је у њеном спровођењу, делом и због већег искуства него у првом, делом и због већег самопоуздања по повратку на власт. Свет се, с друге стране, одликује све дисперзивније распоређеном моћи, што се види највише у економији, али је приметно и у сфери технологије или војске. Трампова политика делује да је тога свесна и једним делом његова појава и јесте симбол покушаја Америке да изведе сопствени “реинвентион” у новим светским околностима када више нема капацитета да се бави свим светским питањима. Његова политика изгледа као жеља Америке да сама заврши са либералним светским поретком, али под њеним условима, да се целокупан поредак не би распао сам од себе, по инерцији, што би било мање предвидиво и могуће више на штету интереса САД. То се одликује коришћењем предности које Америка има као највећи увозник на свету: могућност ограничавања приступа америчком тржишту путем царина, да би се добили политички или економски уступци од ривала и савезника, потом могућности чишћења свог дворишта од конкурентског (првенствено кинеског) утицаја, редуковања важности међународних организација и њиховог финансирања, као и стране помоћи или меке моћи, а коју републиканци традиционално мање од демократа уважавају као валидан алат спољне политике. Трампов однос према савезницима у Европи јесте нов из угла стила, али не и из угла суштине. Републиканац Џорџ Буш Млађи и сам је имао проблема у придобијању Немачке и Француске за своје спољнополитичке акције, те се више ослањао на унилатерализам и “коалиције вољних”. Роналд Реган је такође био скептик у односу на европске силе и њихов приступ према СССР и Источној Европи. У том смислу Трамп је само екстремнији пример те политике у екстремнијим глобалним условима.
Радикални потези, попут поменуте интервенције у Венецуели и хапшења Мадура, те најаве “преузимања” Гренланда, одјекују широм света као кључна вест. Шта је по вама смисао ових акција? Да ли само борба за контролу нафте и других природних ресурса или симболичка демонстрација силе?
Трамп спроводи политику штапа и шаргарепе у односу на америчко блиско окружење и она се базира на критеријумима праћења америчке спољне политике и блискости-удаљености од Кине. Мадуро је екстремнији пример политике штапа, али и притисци на Панаму почетком претходне године или на Колумбију претходних недеља такође су на сличном трагу. Политика шаргарепе се одликује огромном помоћи савезницима из региона, попут подршке политици Букелеа у Ел Салвадору или огромној финансијској помоћи – 40 милијарди долара – влади Хавијера Милеија у Аргентини, чиме је једној земљи дато више новца него што је износио годишњи буџет угашеног УСАИД за цео свет. Америка сада директније користи своју моћ у блиском комшилуку, који је мање стабилан него раније, прилично сарађује са Кином и још увек је извозник криминала и нелегалне миграције ка Америци.
Када је реч о Гренланду, ту се више ради о Трамповом неповерењу у способност Данске да контролише ову територију. Ради се о територији величине Мексика, а која се налази у непосредном америчком окружењу и стратешки је важна за надметање на Арктику. Територија је стратешки важна за америчку националну безбедност, а упркос огромним издацима данске владе сваке године, локална популација од педесетак хиљада људи жели да се отцепи и кроз деценије има све већу аутономију, на граници независности. Гренландска влада већ је дозволила рад кинеским компанијама и у априлу претходне године најавила је сарадњу са Кином као стратешки приоритет. Из угла америчких интереса реална је процена да Данска нема снаге да Гренланд контролише и држи уз себе, хипотетички војно брани, а да би последице пропасти данске контроле више погодиле САД него саму Данску и створиле нову одскочну даску за кинески утицај у америчком дворишту.
Написано је много текстова и анализа о односу САД и Русије, Трампа и Путина. Како вам се чини, у којој мери је Трампов други председнички мандат променио ове односе?
Бројни амерички лидери покушавали су да остваре детант у односима са Русијом. То је покушао Џорџ Буш Млађи у првом мандату, као и Барак Обама, такође у првом мандату, али и сам Доналд Трамп, у првом мандату и кроз сусрет у Хелсинкију. Ови покушаји нису уродили плодом и после сваког неуспеха следила је ескалација са руске стране, од напада на Грузију 2008, анексије Крима и спонзорисања побуне у Донбасу 2014. до директне агресије на Украјину 2022. Једним делом, то је последица мањка поверења између две силе, као и различитих начина на које Москва и Вашингтон тумаче руску улогу у Источној Европи. Други разлог је мањи пресек заједничких интереса, где је економска размена две силе традиционално ниска, а тачке у којима су њихови интереси сукобљени значајно бројније. Трећи разлог је траума Русије од распада СССР и економских нестабилности током деведесетих, услед чега се попуштање Западу и блиском руском окружењу тумачи као слабост. Ипак, због своје величине, економске снаге и технолошког напретка, Кина остаје заиста главни респектабилни конкурент САД на глобалном нивоу, али и уз још увек велики степен економске међузависности који онемогућава веће ескалације. Докле год Кина има економски раст и технолошки напредује, она ће ту нову економску моћ претварати и у политичку и војну. Једино економска стагнација ове државе или унутрашња криза могу да ослабе наставак раста њене моћи.
Иако је обећао супротно, Трамп одустаје од интервенције у Ирану и поред чињенице да тамошњи режим врши језиву одмазду против грађана који су се залагали за вредности које је, бар донедавно, недвосмислено баштинио и САД. Чини се да Трамп може својим бирачима објаснити само интервенције које доносе јасну економску корист САД?
У овом случају, као и у случајевима свих блискоисточних држава у погледу екстерне интервенције, највећи проблем гласи: шта радити дан после? У питању су, генерално, друштва ниског поверења, где је вера у државу, институције и нацију ниска, а много већа вера постоји у своју породицу, племе или село. Због тога су наведена друштва тешка за демократизацију, ако се изузму урбани центри са вестернизованом средњом класом и делом елита, а опасност увек лежи и у томе да брза ерозија постојећих режима без адекватне замене може да произведе хаос који може да постане и регионални хаос, те да онда захтева додатно спољашње (америчко) ангажовање. Због тога су, поучени претходним искуствима са Блиског истока, вашингтонски доносиоци одлука скептичнији према директно агресивнијој политици са потенцијално непредвидивим исходима. У појединим друштвима напад споља може да створи унутрашњу кохезију и да, чак и када су диктатори непопуларни, прође њихов спин: да не нападају они државу због њега, већ њега јер заправо циљају државу. Пад режима у Ирану био би велики тријумф Америке, али је, наравно, питање по којој цени или да ли се исплати у контексту спољашње интервенције. Делује да Трампова процена говори да је у овом тренутку “дара већа него мера”.
Шта огољена међународна политика доноси свету? Да ли улазимо у период у којем се скидају све рукавице и маске, у којем ће велике силе поробљавати слабије искључиво и неприкривено само зарад економских интереса? Знамо какве су катастрофалне последице такве политике остављале у прошлости.
Међународно право, међународне организације и постојање међународних правила најбоља су гаранција коју мале и слабије државе могу да имају. Уколико нема међународног права, онда влада право јачег, односно право силе, какав је био случај у ранијим историјским епохама, а што је на штету малих и слабих држава. Различите силе су свакако кршиле међународно право и нису увек имале за циљ да обезбеде легалитет својих акција, али су тежиле да имају барем легитимитет за њих кроз својеврсна објашњења угрожености њихове или светске безбедности, спречавања хуманитарне катастрофе или неких трећих разлога. Докле год су државе тражиле какав-такав међународни легитимитет за своје акције, то је било позитивно чак и када легалности није било, јер је подразумевало да је некоме у свету до тога стало. У последњим примерима све мање видимо потребу да се тражи било какав легитимитет, те су државе све отвореније да унилатерално испуњавају своје интересе, а да публике која ће то осудити или више нема или њено мишљење више није битно. То јесте опасност за цео свет и читави региони могу да постану знатно лошије и нестабилније место за живот.
Чини се да је Европа, уз неколико других земаља, остала усамљена на бранику цивилизацијских вредности за које смо мислили да су бар на западу зацементиране, као што су људска права, независне институције, владавина закона, међународни односи који почивају на међународном праву и слично?
Државе се различито понашају када имају и када немају моћ. Ко има тврду моћ, много је радије користи и размишља о њеној употреби или како се често каже: “ко има чекић, проблеми му често делују као ексери”. Европска унија (још) има економску моћ, али та се моћ, барем од краја Хладног рата до почетка рата у Украјини, није трансформисала у војну моћ, већ се дешавао обрнут процес. Европске државе су већ ограничене војне капацитете из периода Хладног рата редуковале и самим тим редуковале и своју моћ војног одвраћања, чиме су промениле и начин на који резонују у светским околностима и спољнополитичким деловањима. Државе ЕУ су склоније да регулишу нове технологије и отежавају њихово усвајање, него да буду њихови пионири. Због свега тога вредности које ЕУ заступа могу да буду угрожене, јер иза њихове одбране и потенцијалне поновне експанзије не стоји сила која може да их прати или технологија која ће ЕУ омогућити будућу конкретност. Докле год европске државе не повећају своје војне капацитете, не уђу успешније у технолошку трку и асертивније се не поставе на глобалној сцени, све више ризикују да доживе свој “век понижења”, који је Кина доживела након сличног деловања династија Минг и Ћинг, које су, кроз моралну ароганцију без утемељења у реалној сили и са скепсом према новим технологијама и тенденцији ка пререгулацији и самоизолацији, оставиле веома рањиву државу за спољне асертивне силе које су то користиле.
ЕУ је дакле препуштена самој себи. Може ли Европа издржати? Шта она може да понуди?
Европа има респектабилну економску моћ, број становника и образовану радну снагу, али и институције неадекватне да брзо доносе одлуке у хаотичном свету, нејасно лидерство, склоност ка бирократској регулацији свега (а нарочито технологија) уз максимално избегавање ризика и неадекватну војну силу која због постојања више од 20 различитих војски није ни оптимизована. Све то је могло да функционише докле год је постојала америчка војна заштита и самим тим историјски луксуз једног региона света да не мора да троши на одбрану и да чак не размишља у тим категоријама, а све захваљујући присуству САД. Европа је тако била највећи транзициони добитник из хаотичног светског поретка (за који су биле одговорне највише европске империјалне силе и њихова ривалства која су изазвала два светска рата) у либерални светски поредак, у ком су Европљани живели никада мирније и никада просперитетније. Истина је да ни Европљани нису превише инвестирали у опстанак таквог поретка глобално и у његово одржавање, већ је ту улогу преузимао САД, уз периодичну подршку Уједињеног Краљевства. Сада, са наглим падом интересовања и капацитета САД да врши ту функцију у Европи (а изгледа и свету), овај континент ризикује да буде највећи транзициони губитник, ако се не адаптира.
Како све ово може да утиче на Србију и њен ауторитарни режим? Да ли Вучићу заправо одговарају сви ови кризни догађаји?
Од националистичког дела домаће политичке елите често се може чути теза да је потребно да Србија сачека боље међународне околности и да јој је то у интересу. То доминантно долази као производ трауме из деведесетих и перцепције да је либерални светски поредак постављен против интереса Србије, јер је Србија била вероватно и највећи транзициони губитник са завршетком Хладног рата. Док је период од 1990. до почетка двехиљадитих био историјски најстабилнији период на свету, са веома мало ратова и жртава у њима, наш регион је био у ратном стању, а Србија је добар део тог периода била изолована од света који је имао најдужи континуирани економски просперитет. Због свих ових траума, у нашем друштву јак је сентимент да је ревизија светског поретка корисна за Србију, јер ће за њену политику бити мање надзора спољних актера да је ограничавају. Међутим, у тој калкулацији често се заборавља да би крах таквог поретка извесно био погубан за мање развијене државе, каква је и Србија, јер значи мање стране и развојне помоћи, тежи долазак до страних тржишта, теже технолошке трансфере, више ризика од нестабилности и веће шансе за субверзивно деловање великих сила, које могу да се такмиче преко леђа Србије или региона. Делује да се кризи светског поретка у Србији радују људи не због наше конкретне користи, већ туђе (западне) штете. Звучи као лисица из Езопове басне која је, када није успела да досегне сочно грожђе, рекла да је то грожђе вероватно кисело, па је боље што га није појела.
Јасно је да је Вучић на различите начине покушавао да се удвара Трампу и његовој администрацији, али да му то никако не иде. С друге стране, Вучићев политички брат Орбан код Трампа пролази много боље. У чему је тајна?
Орбан је лидер државе која је чланица ЕУ и НАТО, а што је само по себи стратешка компаративна предност. Члан је организација у којима његов глас против може да промени читаву политику организација којима припада или да им бар одложи дејство или ублажи ефекат. То му на међународној сцени даје већу тежину и више политичке моћи. Сем тога, Виктор Орбан је подржао Доналда Трампа прилично експлицитно и прилично рано у његовој кампањи за председника. За републиканце је такође корисно да имају политичаре унутар ЕУ који могу да буду контратежа европском мејнстриму, док је међународни утицај Србије знатно ограниченији јер она није део ових организација, мања је држава по броју становника и економски мање развијена. Не би наравно требало потценити утицај који Београд може да има на регионалну политику, а првенствено у БиХ, Црној Гори и на Косову, али је он немерљиво мање снажан “асет” од утицаја на политику ЕУ и НАТО према спољашњим силама или унутрашњим правилима.
Владимир Ђукановић: Стране директне инвестиције. Зашто Србија гризе руку која је храни?
Уколико дође до смене власти у Србији, како она треба да формулише своју будућу спољну политику? За кога би требало да се највише веже?
Србију њена географија и економски односи везују за ЕУ. Локацијски не може да буде на другом месту, окружена је државама чланицама ЕУ или кандидатима за чланство, а остале велике силе су прилично далеко. Економски се, уза све трговинске диверсификације кроз различите уговоре о слободној трговини, ниво зависности од европског тржишта није драстичније смањио. Током 2024. Србија је са ЕУ разменила робу у вредности од преко 40 милијарди евра, са Кином испод седам милијарди, са Русијом нешто изнад две милијарде, а са САД нешто испод 1,5 милијарди. ЕУ је тако била скоро четири пута већи трговински партнер него Кина, Русија и САД заједно. ЕУ и њене организације претече биле су најважнији економски партнер Србије не само 2024. него и 2014, као и 2004, али и у периоду после укидања санкција 1995. или још током постојања СФРЈ, осамдесетих. Када су европске државе одлучиле да забране транзит руске нафте танкерима, тог момента је руска нафта престала да стиже у Србију, а слично може да се деси и са руским гасом. Због тога, тешко је очекивати економску стабилност без стабилних односа са ЕУ, али је извесно и тешко очекивати политичке реформе у Србији без европског оквира који на то обавезује. Због тога, Србија јесте везана за ЕУ, који јој је главни партнер без обзира на афинитете различитих делова друштва ка различитим географским даљим светским силама.
Извор: Време
