У сали парохијског дома Цркве Светог Ђорђа под Горицом, у уторак, 21. октобра у 20.30 часова, одржаће се дијалошка трибина и промоција књиге „Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“.
О књизи ће говорити: Велибор Шиповац, магистар теологије и аутор књиге, свештеник Мирчета Шљиванчанин, старјешина Цркве Светог Ђорђа и Алексије Гргур, магистар књижевности. Модератор вечери је свештеник Гојко Перовић
Изводи из рецензија и осврт на садржај књиге
Проф. др Далибор Петровић (Православни Богословски факултет, Фоча):
Као крајњи резултат књиге јесте њена оригиналност, а што представља један значајни допринос континуираном научно-истраживачком подухвату иницираним личношћу Светог Василија Острошког. Достићи тај ниво ни у ком случају није било лако из неколико разлога, а овом приликом бих навео само један. Он се огледа у чињеници да је представљена историјска тема у савременој српској богословско-историјској литератури заступљена у значајном обиму. Тема која је у књизи обрађена буди интересовање истраживача из различитих научних дисциплина и религијских опредјељења. Бити нов и чињенично утемељен, пазећи на научне узусе и законитости писања оваквог садржаја, изискује завидан напор. То је још један параметар због којег је допринос књиге српској култури и историографији свакако упечатљивији. Наглашавам да је истраживање, а што се из приложеног може лако закључити, базирано не само на историјском приказу, карактеристичном за вријеме које се истражује, за Епархију и биографске податке Светог Василија Острошког, него је велика пажња посвећена пружању шире слике значаја Светог Василија Острошког за православне Србе у његовој Захумско-херцеговачкој епархији ,али и за огромну већину вјерника СПЦ данас.
Научно побијање инсинуације о његовој, наводној, колебљивости у очувању, заштити и непоколебљивом исповиједању православног облика хришћанства представља једну од најважнијих достигнућа ове књиге. Комбинација архивских и историјских чињеница, уз њихово реално и критичко сагледавање утемељено и на савременој историјској грађи и литератури, даје квалитативно нову и садржајно атрактивну књигу. Због свега овога, сматрам да је ова књига вриједна читалачке пажње.
Проф. др Будимир Алексић (Историјски институт Универзитета Црне Горе, Подгорица):
Римокатолички великодостојници, писци и публицисти, периодично лансирају тезу, на темељу неаутентичних писама из Архива Конгрегације за пропаганду вјере, које аутор помно анализира, о наводној превјери Светог Василија. Анализирајући аутентичност унионистичких писама упућених папама, аутор показује да ниједно такво писмо није написао нити потписао Свети Василије.
На основу свега представљеног, аутор је на крају донио закључак о истраживачком питању које је поставио, и по свему судећи, успјешно одговорио. Као главни закључак истакао је чињеницу да је, за разлику од цетињског Митрополита Мардарија, који је био духовно поклекао и превјерио, херцеговачки Митрополит Василије, односно Свети Василије Острошки, био духовно чврст, опрезан и енергичан човјек и као такав био је кадар да сачува у својој епархији од прозелитских насртаја и православно свештенство и народ. На крају се може истаћи да је аутор своје тврдње доказао конкретним и прецизним подацима заснованим на архивској грађи и бројној литератури. Овим радом он је дао значајан допринос у расвјетљавању једног важног питања из наше црквене и националне историје.
Дијалошка трибина: Промоција књиге Дејана Ж. Дашића „Напуштање вјековних огњишта“
Др Радован Пилиповић (директор Архива Српске православне цркве, Београд):
Текст књиге Велибора Шиповца „Епархија Захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког“ представља заокружени, на монографски начин остварени приступ црквеним приликама у историјској Херцеговини у контексту цивилизацијских судара и конфесионално шаролике повесне стварности. Аутор читаоцима приближава организам обновљене Пећке патријаршије, Српске Цркве, која је на средњовековним духовним традицијама и сопственом наслеђу успела да избори нарочити правни статус у Османској царевини после 1557. године.
Најважнији део ове историјске студије јесте критика извора (епистоларних сведочанстава Ватиканског архива) у компаративној анализи са Аутографом и другим списима српског црквеног канцеларијског порекла тога времена. Извори латинске мисионарске провенијенције претендују да Светог Василија Острошког вежу за унионистички концепт барокног латинског XVII века, који се на православном Истоку доживљавао са мерама духовног опреза и отвореног неповерења. Пошавши од старије литературе, српске и хрватске, претресавши расположиве изворе, аутор је успео да одгонетне и да нове одговоре на нека стара питања, која су предмет како историографског, тако и богословског фокуса, штавише, и нашег времена.
Марија Телебак (адвокат, књижевни критичар, Београд):
Херцеговина је земља која обликује карактер, својом неприступачношћу, оштрином гради личност, као што је била личност Светог Василија, као личност родитеља на ког се угледамо, доследног, истрајног, оданог Господу и православљу, чувара идентитета појединца, породице и народа.
Овом књигом је описано једно време, сурово за живот, али које је православни народ доста пута живео и преживео. Народ је по Божијој вољи упорно васкрсавао. Управо у најтежим околностима трпљења и страдања, као што је и време живота Светог Василија, вера је на неки тајанствен начин јачала. Зато је у књизи утврђена вера и кроз чудотворства Светог Василија, који је са нама, на јави и у сновима, свеприсутан као сведочанство живота и благослова. Он је увек ту, овде, и као опомена и као утеха, као учитељ и исцелитељ.
Оно што ову књигу чини аутентичном је то што даје један научни, историографски приказ, и истовремено утврђује веру и даје исцељење. Управо зато верујем да ће сваки читалац неминовно осетити и захвалност аутору за овакво дело које је благо.
На крају важно је нагласити да се овом књигом износе велике и важне истине на светлост дана и у том контексту памтити и мисао Светог Владике Николаја Велимировића који је рекао да „лаж увек иде у сенци истине“. Управо због тога, ове истине треба што чешће понављати и осветљавати јер што је светлост јача, сенка лажи је мања.
