Пише: др Светлана Шеатовић, научни саветник
Институт за књижевност и уметност
У низу научних расправа и малобројним монографијама Милош Црњански је, до недавно, као писац и изузетна личност српске културе између два рата, а потом и после Другог светског рата, представљан врло опрезно у контексту развоја десничарских идеја у Европи и инкорпорирања у књижевно дело. Црњански је био оптужен за велике симпатије према фашизму најпре као јавна личност, новинар и писац репортажа у којима није показао критички суд према десничарским идејама. Тек потом долази до идеолошке контекстуализације његовог књижевног дела које је настало крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. века. Из таквог сасвим површног става о односу десних идеологија и књижевног опуса проистичу и полемике са Марком Ристићем и српским интелектуалцима левичарима током тридесетих година 20. века.
Мило Ломпар је у изузетној научној студији, као врхунски познавалац дела овог писца, после много деценија објаснио језгро тог десничарског и левичарског сукоба у коме се нашао Милош Црњански. Ломпар поставља у фокус место Црњанског у српској култури користећи преписку писца, политичке чланке до тада мало или сасвим непознате, односе са Андрићем и Крлежом, усмеравајући се на духовно биће или структуру осећајности овог писца. Из таквог приступа Црњански је, према Ломпару, управо ухватио „вектор времена“. Укрштајући различите токове биографских података и културних факата, Ломпар је овом студијом указао и на историјске токове у којима се Црњански више или мање добро сналазио, али опет остајао у „субверзивном положају унутар грађанског света, као и левичарског, комунистичког, и то ситуационо и епохално.“ Полемике у култури и друштву које је Црњански водио најпре са Марком Царем 1929. године, јер му је одбијено штампање Љубави у Тоскани у Српској књижевној задрузи, потом полемике током 1932. са ауторима „Нолита“ које су довеле до јавног апела интелектуалаца против идеја овог писца, заоштриле су поларизацију у књижевности на најширем идеолошком плану. Врхунац идеолошких полемика под плаштом питања културе и програма издавачких кућа Црњанског су неминовно усмериле ка Мирославу Крлежи и полемици 1934. године поводом текста „Оклеветани рат“. Покушај Црњанског да брани херојски ореол српске позиције у Великом рату протумачен је као крајње десничарска идеја уместо елементарне националне позиције која је несумњива, али сукоб се претворио у судар левице и деснице. Тај сукоб је Црњанског етаблирао у књижевности, култури и најширем друштвеном контексту од 1934. као десничара и фашисту, умањујући његов статус у српској књижевности прве половине 20. века. Под сенком пацифистичких идеја у Краљевини Југославији промовисане су левичарске идеологије насупрот којих је постављен Милош Црњански, писац десничар и националиста. Нажалост, таква позиција је и после Другог светског рата Црњанског коштала вишедеценијског егзила, политичке стигматизације књижевног опуса у школским програмима, прегледима историје тада југословенских књижевности, до повратка писца у Београд 1965. године када се сасвим полако мења та перцепција. Мада ће Црњански као десничар, националиста и фашиста врло дуго носити тај белег, његова књижевна дела, бар она која су настала до 1934. вратила су се у сферу научних тумачења, па и једне докторске дисертације одбрањене на Филозофском факултету у Загребу почетком седамдесетих година.
Тек после неколико деценија, искуства грађанских ратова и најновијих сеоба српског народа из западних крајева некадашње Југославије целокупно дело Милоша Црњанског доживљава нову књижевноисторијску, критичку и најширу друштвену рецепцију. Упркос тако доброј рецепцији и померању клатна друштва и књижевних стручњака ка целокупном опусу без идеолошких предрасуда, Црњански је остао под сенком писца српског националисте, а то значи десничара. Тек ће студија Мила Ломпара и нешто раније више социолошки профилисане књиге Зорана Аврамовића значајније отварати и питање са кога треба скинути патину уобичајених одредница и етикета без правог политичког и документарног упоришта. Грађа за дубле и систематско разумевање везе Црњанског са развојем фашистичких идеја у Немачкој, Шпанији и Италији постаје доступна ширем кругу читалаца тек последњих неколико година. Када је Задужбина Милоша Црњанског објавила изузетно значајне списе и службене извештаје писца, пред научном и најширом јавношћу појавила се драгоцена грађа која може да открије идеолошке ставове писца, доживљаје и описе Немачке са нарастајућим националсоцијализмом. У Берлину Црњански ради као аташе за штампу 1928. и 1929. године, што доноси нове увиде писцу у актуелне политичке догађаје у Немачкој. У Београду покреће часопис Идеје 1934. које су врло брзо дефинисане као десничарски лист и забрањене већ 1935. године. Потом следи директан сусрет са немачким и италијанским фашизмом у периоду од 1935. до 1941. године када ради као дописник Централног пресбироа (ЦПБ) у дипломатској служби у Берлину од децембра 1935. године, а у Риму од 2. маја 1938. до капитулације Југославије у априлу 1941. године. Црњански као дописник листа Време два пута посећује Шпанију. Први пут 1933. године, а други пут 1937. одмах по избијању Шпанског грађанског рата. Извештава из Франковог војног штаба, али путује и у Андалузију где ће се срести и са другом, комунистичком страном подељене и зараћене Шпаније. У својим дописима Црњански показује више симпатија за Франкове трупе него за другу, комунистичку страну. Боравећи у дипломатској мисији у Риму, он показује као дописник доста разумевања и симпатија за идеје које су националне, али и социјалистичке у погледу организације државе, бриге за све слојеве друштва. Нова сазнања која нам пружају публиковани политички чланци и дипломатски списи и извештаји постају саставни део новог разумевања дела Црњанског, посебно у периоду од 1930. до 1941. године.
У мозаику богате грађе и могућности упоредне анализе са италијанским књижевним и културолошким изворима недостаје нам преписка Црњанског са италијанским властима, јер је у улози аташеа за културу и штампу у Риму свакако био у сталној комуникацији. То је један од циљева истраживања, али епидемиолошке околности нису нам још дозволиле рад у архивима у Риму како би допунили богату документарну базу извештаја, чланака и дипломатских депеша које би нам указале на нешто више од паушалних и олаких оцена. Те оцене и досадашња „општа места“ у литератури говоре да је Црњански са дивљењем гледао у Франка, обожавао Мусолинија и са одушевљењем пратио његове иступе са балкона Палацо Венеција која је била седиште фашистичке партије на Пјаца Венеција и да је без критичке дистанце писао о националсоцијалистима у Немачкој. Та „општа места“ у разумевању Црњанског и односа према десничарским идејама захтевају још много ширих културолошких и историјских проучавања развоја десничарских идеја у Европи и Краљевини Југославији. За почетак треба имати на уму да су највећи италијански писци између два светска рата били десничари и да никада њихов опус ни после Другог светског рата у Италији није имао ту врсту обележености коју је имао Црњански код нас. Ипак, не треба изгубити из вида да су италијански историчари књижевности и културолози гледали да некако заобиђу тему односа писаца и фашистичке идеологије. Црњански је имао прилику да види значајне писце италијанске књижевности као декларисане припаднике или симпатизере фашизма (Габријеле Данунцио, Еуђенио Монтале, Луиђи Пирандело, Ђовани Папини и други). Поред идеолошких ставова, Црњански је вероватно морао још боље и јасније разумети националне идеје гледајући већ живе класике италијанске књижевности којој је био веома привржен и веома добро читао и говорио италијански језик. Због тога је потребно са много више пажње приступити свим политичким, идеолошким и књижевним кретањима које је Црњански пратио током своје дипломатске службе у Риму. Нажалост, данас немамо ниједан документ из тог периода у заоставштини Црњанског јер је писац, пред напуштање посланства у Риму, спалио све своје списе и документе.
Развојем интердисциплинарних студија и извесним облицима буђења и јачања деснице у Европи од почетка 21. века појављују се све храбрије студије, изјаве и тумачења фашизма. Тако ће Умберто Еко на енглеском језику објавити есеј „Ур-фашизам“ 1995. године, који је преведен на српски језик. Преведен је и важан текст Енца Траверса. Наведена студија представља савремено разумевање јачања десничарских покрета у Европи крајем 20. и почетком 21. века. Тако ће италијански историчар књижевности Алесандре Тарквини у студији Историја фашистичке културе донети прецизан поглед на ширину захвата фашизма у целокупном италијанском друштву од првих појава почетком двадесетих година до слома 1943. У овој студији фашизам се тумачи и као идеологија, али и као облик културе и стил живота одређен старим и новим митовима. Посебно се пажња усмерава на однос идеја фашизма и национализма, што се код нас, нарочито у случају Црњанског, изједначавало, мада су то сасвим различити токови идеологије који се често сливају у једну дефиницију ‒ десница. Напокон, најновија студија младог историчара културе и књижевности Франческа Ђубилеа Историја десничарске културе (2018) отвара врата за разумевање перцепције десничарске културе после Другог светског рата. Студија је подстакнута све већим симпатијама друштва у Италији за десничарске партије, али је веома важна јер нам пружа поглед који скида патину са „прећутаних“ или „окошталих“ фраза о фашизму и култури која је трајала и дала врхунска књижевна дела између два светска рата. Кроз само неколико овде наведених одредница новије литературе посредно данас можемо реконструисати период у коме је Црњански деловао као дипломата, али и као савременик свих токова идеологије и културе. Новија научна разумевања фашистичке и десничарске културе у Италији требало би да нам буду помоћна литература у тумачењу појединих идеја у делу нашег писца и основа за анализу односа идеологије и културе и у нашим оквирима. Милош Црњански је несумњиво највише волео Италију и њену културу, што је чак и забележено када се враћао 1965. године у Београд, молећи да прође делом и кроз ову земљу како би удахнуо мирисе и видео небо које га је инспирисало од најранијих дана и током Првог светског рата и одмах после рата када ће тражити мир у просторима Тоскане почетком двадесетих година. Лутајући по Европи и враћајући се у Београд, Црњански је био и сведок и жртва идеолошких токова 20. века. Мило Ломпар је приметио да је Црњанског обележио осећај „страности“ и странствовања као писца са маргине српског културног круга, али да је и „лично странствовање“ довело до космополитског Романа о Лондону. Ипак, после овако сложеног разумевања Црњанског пред науком о књижевности и историјским наукама је прилика да, сада уз богату грађу, али и јаснија и гласнија разумевања фашизма у италијанској култури и прожимања са књижевношћу, сагледа нову рецепцију. На основу историјске грађе тек се отварају врата за целокупно књижевно и друштвено, историјско и идеолошко сагледавање Црњанског, али и других писаца у српској књижевности (Станислав Краков, Драгиша Васић, Владимир Велмар-Јанковић).
Најновија обимна студија са преко 800 страна Горане Раичевић доноси нам нове податке о пишчевом односу са Миланом Стојадиновићем, председником Владе Краљевине Југославије (1935–1939). Ослањајући се на Ембахаде до сада се сматрало да се Црњански само Стојадиновићу није подсмевао у време своје дипломатске активности у Риму. Горана Раичевић сада, на основу преписке Црњанског и Стојадиновића (1952–1956), показује како Црњански, као лондонски дописник Стојадиновићевог економског листа у Аргентини, упркос својој тешкој финансијској ситуацији, ни најмање није подилазио свом шефу, већ је био веома критичан према њему. Њена студија показује неопходност мултидисциплинарног приступа у новим методолошким перспективама српске науке о књижевности и разумевања живота и дела Милоша Црњанског који је обележен идеолошким ломовима, сукобима и некада претераним и неутемељеним етикетама писца десничара. Десничарске идеје у Европи 20. века, Милош Црњански у епицентрима њихове моћи и нова научна рецепција фашизма и нашег писца у тим бурним временима отварају бескрајно поље истраживачких послова и разумевања времена и актера са дистанце од готово сто година.
Извор: Феномени
