Ужитак је чак и само прелистати, а камоли простудирати капиталну монографију о Милораду Бати Михаиловићу, која је управо објављена у издању Галерије „Рима”. Јер реч је о подухвату вредном пажње: на 340 страна и луксузном папиру своје место нашла су три ауторска текста, чак 233 репродукције вешто уклопљене са текстом али и самостално, у каталошком маниру и прегледно, биографија, библиографија… Ово штиво биће представљено вечерас од 18 сати у Галерији Српске академије наука и уметности – управо међу Батиним монументалним сликама које красе зидове овог простора нa пре две недеље отвореној репрезентативној изложби посвећеној стогодишњици његовог рођења.
Уреднице овог издања су историчарке уметности Марија С. Ђорђевић и Невена Мартиновић (заслужна и за биографију), а Александар Милојевић у уводном тексту издавача напомиње да је обележавање овакве годишњице јединствен повод да се сликарево стваралаштво поново нађе у фокусу стручне и шире јавности, уз „прилику за нова преиспитивања особености његовог сликарства, дешифровања аутентичности његове поетике и рукописа, као и на подсећање на специфичне позиције које је својим делом заузео, како у српској и југословенској тако и у париској средини”.
Први сусрет са стручним погледом на део уметниковог проседеа читалац остварује кроз текст проф. др Лидије Мереник, историчарке уметности, насловљен са „Критичко сликарство и одабрано аутсајдерство. Рани радови Милорада Бате Михаиловића”. Анализирајући битна дела настала у овом периоду његовог опуса и евоцирајући данас своје раније сусрете са њима, она се, дотичући се и његових речи да је „човек који бежи од гомиле”, упушта у упоредни преглед његових слика и радова његових савременика и пријатеља из Задарске групе, смештајући их у оновремени контекст (не)подобности у социјалистичком реализму. Апострофира његов „Аутопортрет са шеширом”, потом „Процесију на Корчули” и „Србију са биком”, па „Стари Бар”, портрете супруге Љубинке и чланова породице, на концу „Сељаке за столом”, „Београд са жутим небом”…
„Рани радови Бате Михаиловића готово да нису одвојиви од идеологије Задарске групе. Иако отпор који она показује није у најранијим делима био сликарски артикулисан ка модернистичком моделу, он је био авангарда предстојећих промена политичке и уметничке климе, чињеница која је у српској историји уметности остала у сенци Лубардине изложбе”, пише Лидија Мереник и закључује, између осталог: „Све Михаиловићеве слике настале пре одласка у Париз с једне стране заокружују уметничко-идеолошки став аутора, а са друге стране означавају привремени повратак традиционалној дефиницији жанра. Међутим, Михаиловић и другари уводе неретко нужна ишчашења у приповедање, која су последица критичког односа према владајућим идејама и идеологији епохе. У том случају воде до појма метаприповедања и метафигуралног, тако да појам ’реализма’ бива трансцендиран у корист саопштавања субјективне истине аутора који ремети затечени поредак верности ’стварном’”.
Бавећи се париским годинама Бате Михаиловића, проф др. Јеша Денегри, историчар уметности, у истоименом тексту води нас кроз контекст времена у којем је сликар заједно са животном сапутницом, такође сликарком, напустио Србију и отишао у Париз заједно са колегама из Задарске групе 1952, али и доба његовог повратка на нашу излагачку сцену 1965, између којих се десио његов пробој у главном граду Француске и уплив у воде тамошњих живих догађања, а који се у тексту прати и посредством брижљиве хронологије Батиних излагачких париских подухвата.
„Хтео сам да искушам своју храброст да се нађем у самом центру ликовних збивања” речи су овог уметника изречене у једном интервјуу које Денегри наводи како би и са тог личног аспекта осветлио период у којем настају Батине амблематске апстрактне слике – апстрактни пејзажи – управо оне по којим га највише и препознајемо. Истичући и посебне послератне уметничке париске околности и Батин „сензибилитет за простор и светлост” као могућност за продубљену тродимензионалност пространства, уз експликацију на бројним конкретним примерима слика тог периода и на референце уз њихових назива, он наглашава оно што би и била особеност његовог виталног израза: „У кључном и најквалитетнијем језгру слика средишњег париског периода, Михаиловић примењује убрзани сликарски поступак директног наноса боје на платно, у мноштву разнородних потеза организованих по принципу ’контролисаног хаоса’. Тај поступак битно је различит не само од аутоматског рукописа америчког полоковског drippinga, него и од гестуалности водећих представника париске лирске апстракције.”
„Топографија сликарства Милорада Бате Михаиловића” назив је текста Марије С. Ђорђевић у којем она минуциозно указује на његово целоживотно специфично осећање простора, „мапу уметниковог/уметничког кретања”, која је видљива и на хронолошкој линији његовог стваралаштва и обележена јасним географским одредницама унутар стваралачког опуса: Београд–Париз–Њујорк. Како она додаје, увек у кретању, његова импулсивност манифестује се и кроз његово инстинктивно реаговањена на околину и атмосферу простора у којем борави и који представља на својим од критике примећеним градским пејзажима.
„Слика у том смислу представља комплексан простор укрштања уметниковог перципираног, мишљеног и пројектованог погледа”, пише ауторка усмеравајући нас кроз поднасловне целине и периодичне карактеристике стваралаштва у уточишном Задру и великом Београду, којег има на бројним сликама и ведутама, потом на Корчули, у Старом Бару и Паризу – где се десила деформација предметног кроз апстрактни пејзаж као језичку игру и експресионистички колорит сукобљених, деконструисаних форми – и на крају у Њујорку, за сликара посебно упечатљивом и живом, у којем се враћа обрисима препознатљивог и предметног. Трагајући за душом места он формира лице града, лоцирајући и сукобљеног појединца у хаотичној свакодневици и кроз слике Прага, Феса, имагинарних пејзажа…
Извор: Милица Димитријевић/www.politika.rs
