Ауторски текст министра вањских послова Ђорђа Радуловића под називом “Борба за карактер државе” понудио је рјечиту и необично детаљну експозицију тезе коју у су, у овом или оном облику, протеклих недјеља у етар пласирали бројни заступници иницијативе грађанског покрета УРА за формирање мањинске владе.
С обзиром на то да приликом критичког разматрања неког становишта ваља полемисати са његовом најквалитетнијом јавно доступном верзијом, осврт на Радуловићев текст могао би пружити прилику за шире сагледавање аргументације којом се јавности образлаже Урина одлука да обори Кривокапићеву владу и иницира формирање мањинске владе уз неконстатовану подршку ДПС-а.
Радуловићев текст састоји се од двије тијесно повезане цјелине. У првом дијелу текста, министар се бави одбраном покрета УРА и свог колеге Абазовића од оптужби за издају народне воље, док у другом дијелу формулише аргумент у прилог идеји мањинске владе. Ове двије цјелине вриједи размотрити једну по једну.
(I) Народна воља је непровјерена гласина
Оптужбе за ‘издају народне воље’ на рачун Дритана Абазовића и грађанског покрета УРА Радуловић у свом тексту карактерише као демагошку манипулацију запаљивим терминима. По његовом мишљењу, појам ‘народне воље’ превазиђен и неодржив, зато што “народ” не постоји као хомогени, свјесни ентитет који размишља једном главом и у чије мисли ексклузивни увид има Партија. Таква органицистичка концепција народа и народне воље реликт је социјалистичког поретка. Уосталом, пита министар, “о ком народу говоримо када тврдимо да му је издана “воља”? Црногорцима? Србима? Бошњацима? Албанцима?” Народ је, дакле, у нашој мултиетничкој земљи категорија о којој се не дā говорити у једнини.
На самом почетку, академска деформација тјера ме да примијетим да концепт народне воље није никаква комунистичка заоставштина, каквом је сматра министар Радуловић – оно што је Русо изворно артикулисао као волонтé гéнéрале темељна је одредница америчке, француске, италијанске, као и разних других демократских традиција, а у црногорској историји могуће ју је препознати, ако не у Његошевом, онда свакако у политичком дискурсу краља Николе. Но, то је мање битно. Основни проблем Радуловићеве тезе је то што појам народа и народне воље изједначава са једном врло уском и препознатљивом представом ‘народа’ као једноумног, монолитног бића који маршира на каквој нирнбершкој смотри и чија је ‘воља’, митским путевима, сублимирана у фигури Вође, тј. Партије.
Одбацити такву прото-тоталитарну концепцију као неубједљиву и ретрограду (што она свакако јесте) не значи одрећи се самог концепта народне воље. Напротив, и демократска теорија и наша друштвена стварност дају нам простора да о народу и народној вољи говоримо ван те карикатуралне ‘страњ ман’ представе коју нам Радуловић у свом тексту кандидује да би са њом полемисао.
Читаоца овом приликом нећу оптерећивати упоредним прегледом различитих (либералних, социјалистичких, радикално демократских…) концепција појма ‘народ’ које нам политичка теорија нуди – само ћу констатовати да црногорско друштво није проста скупина атомизираних појединаца или идентитетских групација које своје животе живе у изолацији једна од друге. Дијелимо простор, језик, обичаје, памћење и претке, бриге, наде, фрустрације, весеља и туге. И шта се год писало по опскурним порталима, једни с другима имамо много више заједничког него што смо спремни да признамо у расправи на твитеру – то је јасно сваком ко је икад крочио у кафану. Па зато кад као грађани Црне Горе учествујемо у изборном процесу, то чинимо не само као појединци који имају своје личне породичне, класне и друге партикуларне интересе и идентитете, већ и као припадници једне шире политичке заједнице, тј. демоса, која колективно одлучује о својој судбини и који себе доживљава засебним политичким субјектом. Да тај демос не постоји, они који на крају неког изборног процеса остану у мањини не би имали никакав принципијелни разлог да одлуку већине својих суграђана прихвате као заједничку, а тиме и колективно обавезујућу одлуку.
Према томе, када је, како Радуловић сам наводи, 30. августа 2020. “превладало расположење да ДПС […] коначно, после 30 година мора да оде у опозицију”, била је то одлука коју су грађани Црне Горе донијели заједнички – не као амалгам учаурених индивидуа или “народа” које Радуловић етнификује (‘Црногорског? Српског? Бошњачког? Албанског?’), већ као јединствен демос. Тако је оно изборно НЕ, које је 2020. црногорска јавност већински упутила Ђукановићевом режиму и на које се министар позива у свом тексту, управо примјер те ‘народне воље’ чије се постојање он труди да оспори.
Радуловић даље позива посленике јавне ријечи да у нападима на Абазовића и Уру избјегавају оптужбе за “издају”, зато што се ради о квалификацији која онемогућава разложну политичку дебату. Свођењем комплексних политичких питања на просту моралну дихотомију (или/или) и наметањем антагонистичке пођеле на нас и њих, наративи о ‘издаји’ уносе злу крв међу суграђане и погоршавају постојећи степен политичке нетрпељивости. Стога министар предлаже да се текућа расправа о Уриној иницијативи измјести из ових токсичних наратива и пребаци на примјеренији, рецимо на кривично-правни терен, те да се Урини политички потези сагледају првенствено у кључу законитости и криминалитета. Могу ли се у Абазовићевим поступцима уочити финансијски, или какви други материјални мотиви (осим, јелте, премијерске фотеље – прим. аут.), који би евентуално упућивали на корупцију? То је врста питања о којима нам министар препоручује да размислимо.
Кад је ријеч о појму ‘издаја’, Радуловић га с правом препознаје као израз осуде чије су конотације до те мјере искључиве и агресивне да је његову употребу заиста пожељно избјегавати зарад пристојности и здравља јавне сфере. Међутим, то нипошто не значи да треба да прихватимо његову препоруку да се у разматрању Уриних становишта држимо кривично-правног оквира. Како да не! Као и у случају ‘народне воље’, министар мијења тезе, настојећи да критиком једног крајње искључвог вида политичке осуде (оптужби за издају) своје савезнике аболира било каквог вида политичке осуде.
Зато хајде да ствари поставимо на сљедећи начин – једна политичка групација, која је изборима добила гласове на бази обећања “никад са ДПС-ом!”, данас се спрема да формира мањинску владу уз подршку посланика ДПС-а. Исти они који су се до јуче залагали за “демонтирање ДПС-ове хоботнице” данас у тој хоботници препознају прихватљивог партнера за нову владајућу већину. Па ако је тај заокрет од 180° непримјерено квалификовати као издају изборне воље, назовимо га преваром црногорских грађана.
Кривично-правним аспектом приче нека се баве министар Радуловић и они који су за то надлежни – њена политичка и етичка димензија, међутим, захтијева јавну осуду и било би штета да је не добије. Јер баш као што свођење комплексних политичких питања на бинарну моралну дилему (или/или) нарушава квалитет јавног дискурса, тако и легалистичка релативизација овако безочног понашања обесмишљава значај јавне ријечи и разара сваки заметак повјерења које се досад могло развити између црногорске јавности и њене политичке елите.
(II) Балада о Просвијећеном центру
Централна теза Радуловићевог текста може се сажети на сљедећи начин: кјучна идентитетска питања (државност и Црква), напокон су ријешена, па су се стекли услови да досадашњу блоковску пођелу, на којој се темељила владавина Ђукановићевог режима, замијени један нови политички пројекат, који треба да окупи све релевантне политичке актере. Тај пројекат, под називом “борба за карактер државе”, налаже еманципацију црногорског друштва у духу помирења, секуларизма и социјалне правде, који одликује ‘просвијећене европске народе’. Први корак на том путу је стабилизација политичких односа и помирење зараћених полова црногорске политичке сцене, оличених у ДПС-у и ДФ-у. То од политичких елита захтијева модернизацију, свјетоназорски напредак и искорак из увјежбаних националистичких наратива о непријатељима Државе, тј. непријатељима Српства.
Међутим, напомиње министар, у овом тренутку оба пола црногорске политичке сцене – и ДПС и ДФ – имају недостатке који их спречавају да путем учешћа у влади буду носиоци овог процеса. На ДПС-у је да се ослободи хипотека корупционашких афера које се вежу за њену партијску врхушку, дочим ДФ треба да се идеолошки реформише на линији геостратешких интереса Брисела, Берлина, Вашингтона и Париза, тако да постане прихватљив партнер за ЕУ и НАТО. Стога су природан, заправо једини расположиви кандидати за носиоца “борбе за карактер државе“ – “партије центра”, то јест она просвијећена, разумна, пристојна и уздржана “тампон зона” између два блока. А механизам за остварење те улоге је мањинска влада, чију би окосницу чиниле дате ‘партије центра’. То је, укратко, Радуловићева теза.
Ако ми читалац дозволи моменат теоријског логицирања – свака политичка заједница подијељена је на блокове; блоковских пођела нема само онђе гђе обитава онај једноумни, монолитни ‘народ’ с којим се Радуловић препире. Стога је неосновано вјеровати да се једна доминантна блоковска бразда може превазићи по рецепту који нам министар предлаже, тј. тако што ћемо сви да се “саберемо око Црне Горе” – једну линију политичке пођеле могуће је једино замијенити другом (аутентичнијом, кредибилнијом) пођелом. А што би рекла Шантал Муф, сваки облик консензуса нужно се заснива на поступцима искључивања, па је зато и Радуловићев апел за општецрногорско сабрање у ‘борби за карактер државе’, поред све инклузивне реторике, заправо понуда једне нове политичке пођеле – на заступнике и противнике циљева дате борбе – у којој ће једна страна нужно бити искључена из тог еманципаторског подухвата. Па ако је већ тако, хајде да видимо каква је то борба и који су њени циљеви.
Јасно је да се пројекат о коме Радуловић говори не тиче само напретка у преговарачким поглављима 23 и 24, већ укључује и једну ширу, вриједносну димензију, о којој свједоче позиви на еманципацију, модернизацију и свјетоназорски напредак. То нам даје основа да се запитамо: које су то тачно “вриједности у духу просвијећених европских народа” које Радуловић постулира као циљеве поменуте борбе и чије конотације подразумијева?
Од конкретних примјера, у тексту се помиње (I) секуларизам, (II) социјална правда и (III) помирење. Међутим, као што сваки студент социологије зна, ‘просвијећени европски народи’ наведене одреднице тумаче на сасвим различите начине. Британско либерално схватање секуларизма нема никакве везе са антиклерикалним насљеђем француске лаицистичке традиције; скандинавски појам социјалне правде умногоме се разликује од концепције која преовладава у државама Вишеградске групе; критеријуми којима се друштвена клима карактерише као мирна варирају од земље до земље (Белгија, Шпанија, Ирска – помирена друштва?). Према томе, кад већ министар наводи као циљеве своје ‘борбе’ секуларизам, помирење и социјалну правду ‘у духу просвијећених европских народа’, ред је да појасни – који секуларизам? Какво помирење? Која верзија социјалне правде?
Све у свему, стиче се утисак да у опису ‘борбе за карактер државе’ Радуловић барата звучним фразама које намјерно не дефинише, не би ли сопствена идеолошка становишта по питању помирења, секуларизма, социјалне правде (и разних других тема) протурио као некакве општепознате ‘европске’ тековине. А о каквом се идеолошком становишту ради дā се закључити из његовог осврта на полове црногорске политике.
Министар у ДПС-у види проблем компромитованих партијских челника и функционера који је у бити репутациони и кадровски, док у ДФ-у препознаје препреку која је идеолошке природе. А та препрека, будимо искрени, не очитује се ни на питању чланства у ЕУ (за које се и ДФ залаже), нити на питању чланства у НАТО-у (чему ни ДФ више не опонира), већ на читавом низу међусобно повезаних питања и тема на којима становишта ДФ-а у овој или оној мјери одударају од политике бриселске администрације. Оквир идеолошког консензуса око цивилизацијских вриједности који нам Радуловић нуди своди се, дакле, на простор хегемоније бриселске политике.
И тако долазимо до најозбиљнијег недостатка Радуловићевог приступа, који извире из центристичке перспективе коју његов текст, као и многи други, узима за полазишну основу. Наиме, када у контексту ‘борбе за карактер државе’ говори о помирењу, деполаризацији и друштвеној кохезији, Радуловић ове појмове схвата на начин који је, истини за вољу, ‘стандардан’, али и крајње упитан. По том стандардном тумачењу, степен политичке поларизације тиче се односа снага између политичких полова и центра, при чему се идеолошка дистанца – између једног и другог пола, између полова и ‘центра’ – сагледава у кључу разлике између садржаја политичких ставова ових групација, у складу са претходно утврђеним критеријумима љевице, деснице, прогресивизма, традиционализма, или шта се већ мјери. Укратко: ‘поларизација’ значи јаке полове и слаб центар, ‘деполаризација’ значи слабљење полова и јачање центра. Радуловићевим ријечима, “свака држава у којој не постоји јак политички центар, располућена је, подијељена од стране екстремних полова”.
Проблем овог приступа лежи у томе што тежиште приче ставља на степен политичких разлика на црногорској сцени, и.е. на свјетоназорску дистанцу између ‘просјечног’ гласача ДПС-а и ДФ-а, умјесто на преовлађујући однос према политичкој различитости и идеолошком другом. Једно је питање мјере у којој се ја и ви разликујемо по тим-и-тим аспектима које сматрате релевантним за идеолошку профилацију. Како ћемо се поставити према тим нашим разликама – хоћемо ли једни друге доживјети као нелегитимне, ирационалне, патолошке и у крајњем као егзистенцијалну пријетњу за сопствени идентитет коју је неопходно канселовати – то је, разумије се, сасвим друго питање. Степен нетрпељивости према политичкој различитости, у теорији познат као афективна поларизација, не зависи нужно од степена политичких разлика.
У том смислу, суштински налог деполаризације није, како то Радуловић замишља, превазилажење блоковских ровова кроз слабљење полова и јачање центра, већ нормализација постојеће блоковске пођеле. Не друштво без полова, или друштво у коме је центар доминантан а полови слаби и маргинализовани, већ друштво помирених полова. А такво нам помирење неће донијети центристички консензус који нам министар, у улози просвијећеног арбитра, намеће као некакав императив европског ‘духа’. Напротив, то ће само цементирати пођелу на ‘проевропске’ снаге и противнике (издајнике?) ‘нашег европског пута’, између којих нема, нити по дефиницији може бити смисленог дијалога.
Па шта је алтернатива том центристичком пројекту? Ево приједлога. Да напокон одбацимо логику искључивања упаковану у наратив о непријатељима Државе и непријатељима Наших партнера. Да се помиримо са чињеницом да у црногорском друштву, баш као и у сваком другом демократском друштву, постоје барем двије супротстављене визије карактера наше заједнице и значења наше традиције, садржаја нашег идентитета и културних оквира којима он припада, унутрашњег политичког уређења и спољнополитичке оријентације које нам тај идентитет налаже. И да оба та доживљаја Црне Горе и црногорства, Европе и европејства прихватимо као легитимне и аутохтоне идеолошке изразе. За почетак.
Аутор је политички теоретичар и докторанд политичких наука на Универзитету Лудвиг-Максимилијан у Минхену
Феђа Павловић
Извор: Вијести
