Пише:
„Ове године најмање беба у новијој историји Србије!“ – гласио је недавно наслов у српском таблоиду Блиц. Све је мање новорођенчади, а све више старијих људи, наводи лист. Истовремено, просечни животни век опада. Године 2024. у Србији је износио само 76 година – око пет мање од просека Европске уније.
Може се закључити да Србија има велике проблеме на оба краја индивидуалног демографског циклуса – на његовом почетку (рођење) и на крају (смрт). А ни између ситуација није добра: снажно исељавање убрзава пад броја становника и старење популације. Око тога су се српски медији изузетно сложили са суседима.
Када је реч о демографском развоју, медији и другде у југоисточној Европи имају алармантан тон: „Цела Хрватска биће на леђима старих људи“, „Демографска криза у Бугарској може прерасти у демографску катастрофу“, „Пад броја становника Румуније је знак за узбуну“ – примери су медијских наслова из других земаља. Када се објављују нови резултати пописа становништва, медији, стручњаци и политичари размећу се апокалиптичним прогнозама, пише Дојче Веле.
Оштар дискурс
Прогнозе заиста показују да ће све земље југоисточне Европе у наредним деценијама имати знатан пад броја становника. Но, без обзира на то да ли ће се та предвиђања остварити, поставља се питање – не доприноси ли тај заоштрен дискурс самом проблему, уместо његовом решењу.
Сигурно је да нигде другде у Европи – осим у балтичким државама и ратом погођеној Украјини – број становника не опада тако брзо као на југоистоку континента. Године 1990. у региону (од Словеније на северу до Грчке на југу) живело је око 62 милиона људи, а данас их је 53 милиона.
Бугарска је, на пример, крајем комунистичке владавине имала готово девет милиона становника. Данас их има мање од седам, а према Уједињеним нацијама, до 2050. године у земљи ће остати само око пет милиона људи. Разлози су једноставни: сваке године умире више људи него што се рађа – и то већ годинама. Осим тога, из региона одлази много више људи него што у њега досељава, иако се ту полако види промена. Последица: становништво је у просеку све старије.
Већина одбацује усељавање
Није стога чудо што у становништву постоје демографски страхови. Према анкети из 2025. (спроведеној у оквиру истраживачког пројекта којим аутор руководи), три четвртине испитаника у Бугарској, Северној Македонији и Србији изразило је велику забринутост због старења становништва, посебно јер сматрају да су социјалне услуге које пружа држава недовољне.
У Бугарској је две трећине испитаних веровало да су старији људи у време државног социјализма живели боље него данас. Но, док су бриге због пада броја становника широко распрострањене, најједноставнију противмеру – усељавање – већина јасно одбацује, што показује иста анкета.
Шта ради политика?
Свака темељна промена у демографској динамици представља изазов на који политика мора реаговати. Заиста, владе у региону виде демографску будућност као велики проблем. Хрватски премијер Андреј Пленковић, на пример, назива је „питањем опстанка“ за Хрватску. Од 2024. његова влада има чак и посебно Министарство демографије и усељеништва. Надлежни министар, члан десно-националистичког Домовинског покрета (ДП), под појмом усељавања подразумева повратак етничких Хрвата и њихових потомака.
И другде државне институције прате демографски развој, на пример у Србији Министарство за бригу о породици и демографији. Главно средство су – делимично и издашни – финансијски подстицаји за рађање деце, уз реторику која рађање приказује као патриотску дужност. До сада се тај пронатализам показао углавном неефикасним. Историјско искуство је, уосталом, показало да није могло бити другачије – комунистичке државе пре пола века већ су једном доживеле неуспех са сличним покушајима.
Финансијски подстицаји нису довољни
Финансијски подстицаји не могу поништити културне промене нити уклонити структурне проблеме који подстичу снажно исељавање младих. Истраживања показују да, осим виших плата у западној Европи, пресудну улогу имају раширена корупција, непотизам и бесперспективност. Старији остају.
Владе би се могле усредсредити на омогућавање дужег и здравијег живота грађана, али то се теже „продаје“ јавности од, рецимо, новчане награде за рођење детета.
Потребна промена политике и става
Кад је реч о паду броја становника, поглед изван региона нуди могући одговор: док све земље југоисточне Европе очекују даљи пад, за неке државе ЕУ – упркос ниској стопи наталитета – предвиђа се раст, на пример за суседну Аустрију, и то за 16 процената до 2050. Разлог: усељавање. Но, као што показује поменута анкета, у југоисточној Европи за то нема друштвене прихватљивости – ње је мање него у самој Аустрији. Поготово кад су нови становници другачијег изгледа од домаћих.
Питање је колико дуго се то може одржати у атмосфери у којој политичари и медији сликају изумирање нације, а људи сведоче пражњењу читавих подручја. Без промене политике и ставова демографски зачарани круг се неће моћи прекинути: што више опада број становника, то су страхови за будућност већи. А управо би за останак људи и прихватање досељеника била потребна – нада.
Но, усељавање није једино средство за суочавање с демографским изазовима: земље југоисточне Европе имају ниске стопе запослености, дакле велики неискоришћени домаћи потенцијал радне снаге. Владе би могле настојати и да побољшају исподпросечан животни век, како би људи дуже и здравије старили – и тиме дуже радили. Ништа од тога није виша математика, али потребна је политика усмерена на побољшање стварних животних услова, а не на празну реторику и клијентелизам.
Проф. др Улф Брунбауер је историчар специјализован за југоисточну Европу и научни директор Лајбниц института за истраживање источне и југоисточне Европе у Регенсбургу. Води истраживачки пројекат који финансира Фондација Фолксваген, а бави се демографским страховима у југоисточној Европи и начинима њиховог превазилажења.
Извор: DW/НИН
