Пише: Дејан Огњановић
Никакво чудо што је Љубиша Самарџић филм X+YY избрисао из своје филмографије и што се у легату овог глумца предатом Југословенској кинотеци не налази баш ништа везано за њега. Јер у њему, популарни Смоки био је секс-манијак и психо-убица.
Љубиша Самарџић као помахнитали манијак који убија жене када га сексуално узбуде? Којешта! Да такав филм постоји, ја бих знао за то.
Мало је фалило да управо тако одговорим Немцу који ми је послао мејл питајући ме за наводни југословенски крими-хорор с наведеним заплетом. Ипак, нешто у тону његовог мејла ме је натерало да га не отпишем пребрзо, јер звучао је озбиљније од ексцентрика који ми се сваки час обраћају, као „доктору за хорор“, с најбизарнијим упитима.
Кратка претрага показала је да филм о којем ме је питао заправо стварно постоји, а да човек који пита, Борис Бросовски, није залудни откачени филмофил-аматер, него озбиљан познавалац европских, а нарочито немачких кримића и уредник Крими магазина, стручне и луксузне ревије на ту тему. И тако је отпочело Борисово и моје постепено разоткривање једне од најбоље скривених тајни нашег великог глумца, наше кинематографије, а и жанровског филма уопште.
Шездесете године донеле су прави „бум“ у присуству међународних продукција у тадашњој Југославији. Мањи број њих спадао је у велике; већином се радило о средњим и нискобуџетним продукцијама, попут серијала немачких вестерна о Винетуу, по романима Карла Маја, у којима су се појављивали и наши глумци, али претежно у споредним улогама, као бандити или Индијанци. Међутим, с примицањем седамдесетих, доба вестерна полако је пролазило, а наилазило је време филмова насиља: бруталних кримића и хорора. Италијани су патентирали свој спој ова два жанра, уз значајну дозу еротике, под називом „ђало“ (giallo), а филм који је повод овог чланка представља немачку варијанту тога.
Изворни наслов гласи X+YY: Formel des Bösen, илити X + YY: Формула зла, али је имао и алтернативне наслове, нпр. X+2Y, или Nackt sind seine Opfer (Његове жртве су голе) под којим је приказиван у Аустрији. Љубиша Самарџић, на постерима и шпици потписан као „Луба Самарди“, игра плејбоја, Реда Мичела, с ретким генетским поремећајем: има два Y хромозома уместо једног, што га чини склонијим насиљу. Када му се нека жена допадне, њему проради рендгенски вид, па је прво види голу, а онда му се активира сексуални нагон, што кулминира њеним убиством као супститутом за сношај.
Ова једноставна поставка, заснована на паранаучној теорији, само је алиби за низ сцена у којима наш Самарди прво очима скида жене које сусреће, рецимо у тоалету ноћног клуба, или ауто-стоперку на путу, а онда их дави или коље. X+YY: Формула зла био је опортунистички продукт духа времена, без амбиција да истражује везе ероса и танатоса, сасвим задовољан тиме да ућари коју марку или долар на светском тржишту експлоатацијом формуле секс+насиље. Кадрови из филма до којих смо успели да дођемо показују младе глумице сасвим огољених атрибута, а неке од њих су и попрскане филмском крвљу, док их закопчани Луба грли голе, стеже им вратове, замахује ножем, ломи им лобање веслом или их дави у језеру. У неким кадровима, заправо, и он показује више него у иједном домаћем филму…
Никакво чудо што је Смоки овај филм избрисао из своје филмографије и што се у легату овог глумца, у материјалу предатом Југословенској кинотеци, не налази баш ништа везано за њега. Једини пут када се Самарџић јавно огласио о овом филму било је у магазину Филмски свет од 4. септембра 1969, где је казао: „Ових дана завршавам филм X+2Y, југословенско-западнонемачку копродукцију.
То је криминална прича о једном наоко нормалном младићу који у тренуцима кад види своју жртву постаје права звер, зато што поседује у себи вишак хромозома…“ Новинар као да нешто њуши о нивоу филма, па га пита да ли таква врста улоге доприноси његовом угледу и развоју као глумца, на шта Смоки политички одговара: „Улога у овом филму ми се допала зато што сличне нисам тумачио. То је уједно и прва копродукција у којој играм. Осим тога, овај филм ми није узео много времена ни труда. Дошао ми је у добар час да испуним време између два домаћа филма.“
Смоки је дотад већ играо у кримићу, и то домаћем: у Ножу (1967) Жике Митровића био је инспекторов помоћник, али X+2Y му је пружио прилику да заигра и с друге стране закона. Или, простије речено, пружио му је прилику за необавезну тезгу, и то девизну.
Али важност открића овог филма не састоји се само у уникатној прилици да Смокија у напону глумачке снаге видимо у главној улози као психо-убицу и манијака. X+2Y прејудицира темељну поставку ђало трилера какви су Мачка са девет репова (Il gatto a nove code, 1971) Дарија Арђента и Хладни делиријум (Delirio caldo, 1972) Рената Полселија, па се јавља и питање његовог могућег утицаја на ове значајне жанровске класике.
Оно што јесте чудно је чињеница да је овај филм наизглед потпуно изгубљен. Не ради се о заборављеном куриозитету, него дословно о неналажљивом наслову. Узалуд ћете копати по најопскурнијим пиратским сајтовима; нема га, кажу ми, чак ни на дарк вебу.
Како је то могуће? Предани детективски рад на залеђини ове продукције открио је управо то.
Филм X + YY: Формула зла сниман је током 1969. у Немачкој (Минхен, горњебаварска језерска област) и Југославији (Београд, Будва), а као режисери потписана су два опскурна имена: Теја Пиглер, чехословачки избеглица у Немачкој којем је ово једина режија, и неки Павле Јоцић, о коме немамо никаквих података. Прави мастермајнд иза филма заправо је био његов продуцент, Франц Вас, рођен као Ференц Вас, избегао 1956. из Мађарске у Немачку. Овде је био и директор фотографије, а светску кинематографију задужио је снимајући бар туце еротских, а вероватно и порно филмова, док је осим X+YY продуцирао још само два: брутални трилер с експлицитним сексом Половна девица (Jungfrau aus zweiter Hand, 1967) и секси кримић Вулкан паклених сексуалних порива (Vulkan der höllischen Triebе, 1968). Не може се рећи да није имао јасан фетиш: голе жене, насиље, криминал и сензационализам били су обавезни чиниоци његових филмова.
Не ради се о заборављеном куриозитету, него дословно о неналажљивом наслову. Узалуд ћете копати по најопскурнијим пиратским сајтовима; нема га чак ни на дарк-вебу.
Осим Самарџића, од наших глумаца у екипи је и Мића Орловић као инспектор Донат, на трагу убице, који репризира своју сличну улогу из Немирних (1967) Кокана Ракоњца. У филму се чују и две песме тада популарног Леа Мартина, а од иностраних глумаца једино помена вредно име јесте Кај Фишер, специјализована за улоге проститутки, заводница и криминалки у низу Б и Ц филмова, мада се појављује и у Бергмановом Змијском јајету (1977) – као проститутка. У X+YY она тумачи Мадам Одет, власницу сумњивих ноћних клубова и коцкарнице, која финансира раскошан живот Реда Мичела. Остатак екипе чине трећепозивци и другоразредне старлете.
Филм су, изгледа, делимично финансирали југословенски фудбалски играчи који су играли у минхенским клубовима (Златко Чајковски и Петар Раденковић). Направљено је десетак копија, а премијера је одржана 10. јануара 1970. у већим биоскопима у Немачкој. Према часописима, филм је „добро“ прошао, јер продато је, за недељу дана приказивања, више од половине седишта у биоскопима са преко 400 места, пре него што је кренуо по провинцијским градовима. То би значило укупну гледаност од око 40.000-60.000. Прикази у новинама били су, ко би рекао, претежно негативни.
Продукцију потписује Брунштајн филм, формално у власништву Емеше Вас, супруге Франца Васа, продуцента у сенци. Када су се растали око 1972. године, Емеше Вас је остала власница Брунштајна, па тако и филма X+YY, али чини се да није била превише заинтересована за филмски бизнис. Као последица тога, овај наслов је био у понуди за биоскопску дистрибуцију до 1982. године, а после тога као да је изгубљен. Никада није био приказан на телевизији, нити објављен на ВХС касети, а камоли касније на ДВД или блу-реју. То објашњава зашто га је немогуће пронаћи чак ни код пирата: просто, немају га одакле преснимити.
Домаћи сензационалистички Шок магазин у свом првом броју, од 10. октобра 1969, најавио је да ће се овај филм у југословенској биоскопској дистрибуцији наћи крајем новембра, и то пропратио фото-романом с двадесет ласцивних кадрова из филма – међутим, не постоји никакав траг да је X+YY имао иједно приказивање код нас. Наша Кинотека нема копију. За сада…
Потрага за овим ексклузивним куриозитетом тек почиње.
Извор: Радар
