Пише: Дејан Илић
Приказ серије „Untamed“, Netflix, 2025.
Нека ми читалац не замери на овом покушају духовитости. Дакле, шта се добије када се укрсте ТВ серије „Twin Peaks“ и „Virgin River“? „Untamed“, наравно. Док не стигнемо до „Untamed“, да објаснимо „шалу“ (јесте, скроз сам упрскао). Читаоцу не треба говорити шта је телевизијски класик Дејвида Линча из 1990/1991, али за „Virgin River“ сумњам да је чуо. Е па, то је верзија „Паyтон Плаце“ за 21. век. Та Нетфлиxова врло успешна, вишесезонска сапуница смештена је у крајолик сличан крајолику из Линчове серије, и у њој, рекло би се, из минута у минут (лудо је спора прича) пратимо сплетке, подлости и нешто озбиљније гадости у животима главних јунака.
Да не знамо хронологију, могли бисмо помислити да је Линч снимио своју – не знам како то другачије да кажем – оду злу да би гледаоцима „Virgin River“ показао шта то заиста значи бити зао. По наративној елаборацији теме зла, Линчовој серији се вероватно највише приближио ХБО-ов „The Outsider“, низ од 10 епизода урађених према истоименом роману Стевена Кинга приказан 2020. Недавно дакле „The Outsider“, а ових дана „Untamed“, прича смештена у сличан природни и социјални миље као и „Twin Peaks“, али и „Virgin River“, са којим још нема разлога да се поздравимо у овом тексту. Читалац је приметио, не кажем крими серија „Untamed“, како се иначе најављује и рекламира. Не кажем, јер за мене то није крими серија, баш као што то (много очигледније) није био ни „Twin Peaks“.
Крими заплети, а у „Untamed“ их имамо чак три, ту служе само као наративни погони да се исприча нешто друго, а не да се открије злочинац и задовољи правда. А та централна прича је о губитку – дакле о губитку детета. У том смислу, „Twin Peaks“ и „Оутсидер“ одлазе полако у офф, јер обе тематизују само зло и његову ипак непојмљиву, у обе приче онострану природу. У „Untamed“, као и у „Virgin River“, сад завршавамо и с том причом, све је у домену – људскости. С тим што „Untamed“ има ту јаку претензију да покаже шта то заиста значи и да ли се уопште и како може живети пошто се изгуби дете. Главни јунаци „Untamed“ уроњени су у своје свакодневице, не да би у њима живели, него да би побегли од стварности губитка.
И у вези с тим, још једна референца на још један класик – „Minority Report“ („Сувишни извештај“). Према причи Пхилипа К. Дицка, сећа се тога читалац одлично, Спиелберг и Цруисе су 2002. направили изванредан сф, који би на први поглед такође могао да се види као крими прича, али то, наравно, није. И то је заправо прича о губитку детета и покушају да се изађе на крај с тако неподношљивим губитком. Покренуће Спиелберг и Цруисе и 2005. космичке механизме и сударити светове у још једном филму „Рат светова“ да би рекли нешто важно о родитељству, очинству посебно, али нису ту били ни близу дубоких увида до којих су стигли у „Minority Report“. „Minority Report“ и „Untamed“ могу се дакле гледати и читати као паралелне приче на исту тему, с приближно истим закључцима. Вратићемо се на то.
Да завршимо овде с референцама: није необично да се у причама о родитељству и његовим страховима, а поготово највећем страху од свих, проговори у алегоријама. Два филма „A Quiet Place“ („Тихо место“) (да не провоцирамо превише и не кажемо да је родитељски хорор претходник „A Quiet Place“ ни мање ни више него „Alien“) одлични су хорори, али им циљ уопште није да публику престраве, иако им то полази за руком, већ да артикулишу страхове у вези са родитељством: бригом о деци (први филм) и њиховом одрастању (други филм), на такав начин да о томе ипак будемо у стању да размислимо, а не да од саме страшне помисли на то без главе побегнемо. Слично у „Untamed“, добићемо сцене својствене хорору, и оне ће се уденути у низ кадрова и сцена у чијем је средишту породична драма једне од споредних јунакиња у причи.
То је дакле оквир за гледање „Untamed“. А оно што ћемо видети, да се једноставно препричати. Главни јунак је ренџер у једном од америчких националних паркова – игра га изванредно Ерик Бана. У парку страда девојка. Ренџер посумња да је реч о убиству а не о случајној смрти или самоубиству – и прича креће. У том свом привидно криминалистичком виду, прича ће испунити сваки стереотип и очекивање искусног гледаоца. И то неће ништа сметати, јер нас изненађења и открића чекају у ствари на другим нивоима приче. Уз један тако, рекло би се, површан и нимало оригиналан крими заплет – све је ту, од дроге, до корумпираних полицајаца и експлоатисаних староседелаца – добићемо, неочекивано, фино развијене и заокружене ликове.
И то ће бити први сигнал да пажњу усмеримо на паралелне, дакле на некриминалистичке заплете. Убрзо ћемо видети да се ситуација, родитељска, главног јунака, пресликава на више ликова и тако, умножавајући се, даје разне верзије једног истог елементарног односа. И један од криминалистичких подзаплета неће бити ту да појача напетост или жељу да се открије убица, него да јасно постави моралну дилему пред којом су се нашли главни јунак и његова жена после губитка детета. Аутори серије Марк Л. Смит и Еле Смит урадили су то беспрекорно: добили смо два могућа одговора, и оба – јер једино тако може бити – нису ни близу да задовоље правду и донесу мир.
(Рекли смо без референци надаље, па зато ипак у загради, још једна референца: пошто смо поменули супругу главног јунака – одлична је Росемарие ДеВит у тој улози – мора се рећи и то да је однос њих двоје, као и њен однос с новим мужем (ето нам „Virgin River“ у једном вишем, озбиљнијем регистру), дат с беспрекорном мером и врло уверљиво. Што не значи да су емоције пригушене и остављене у назнакама. Напротив, ко је гледао „Machester by the sea“ (2016) тачно ће знати о чему говорим.)
То смо добили у шест фино упакованих епизода, без празног хода, без егзибиција, с врло ретким сувишним потцртавањима особина и осећања главних јунака. И кад је све тако фино урађено, није било разлога ни да крај разочара. Јесте, рећи ће искусни гледалац крими серија, и крај је, као и све остало у крими заплетима, био очекиван, видели смо то већ много пута (и у „Minority Report“, кад смо већ код тога), па ће можда и закључити да су аутори могли више да се потруде. Али, руку на срце, већ од средине серије, аутори нам сигнализирају шта ће бити на крају. Зашто би то радили, ако је идеја била да изненаде? Дакле, то није била намера.
Као што се родитељска ситуација умножава кроз причу као одрази у искривљеним огледалима, тако се и главни јунак умножава, то јест неке од његових особина се огледају (и искривљују) у ликовима других јунака. У неком – митском дакле – смислу, све су то разне верзије главног јунака, његови двојници. Главни јунак не може да крене даље, то јест да нађе мир после смрти детета, поред осталог и зато што себе криви за његову смрт. Рационално, ништа даље од истине – он не може бити крив. Али, рационално није све што имамо. У том смислу, расплет на самом крају је заправо својеврсно митско одстрањивање (или кроћење до тада неукротивог) оног дела карактера главног јунака који је био оптерећен грижом савести и кривицом за нешто за шта није могао бити крив.
Тек кад се то догоди, када изађе на крај с том самонаметнутом кривицом, јунак (тобоже, јер нема у серији самозаваравања) може да крене даље. И креће – то јест напушта место „злочина“. Одличан крај, добро мотивисан, с успостављањем лажног осећања новог спокоја. Оно што је било несавладиво, неукроћено дакле, некако се умирило и како тако припитомило. Прича се да бисмо могли добити и другу сезону „Untamed“. То би била штета, јер смо у ових првих шест епизода добили једну добру и добро заокружену причу.
п.с.
Критичари су серију углавном оценили негативно. Тако је оцењујући, ипак признају и да је лепа за гледање, те да су глумци одлични. Али, ето, прича је предвидљива, нема узбуђења. С друге стране, једна недавна такође Нетфлиxова серија „Dept. Q“ добила је одличне оцене. И то с правом: глумци у тој серији изврсни, дијалози савршени, заплет непредвидљив (јер је лош, додао бих ја), и до последње две епизоде у серији – прича перфектна. И онда се све распадне у парампарчад. Али, критичари не маре. И у праву су, „Dept. Q“ је заиста прављена да забави, чак и насмеје. „Untamed“ је више од тога. Пошто одгледате „Dept. Q“ ништа вас неће болети, глава понајмање. Све је другачије с „Untamed“.
Извор: Пешчаник
