Пише: Дејан Илић
Сајам ће тужити издавачке куће чији штандови буду затворени у суботу 1. новембра. Тако гласи претња новчаном казном за издаваче из редова побуњених житеља Србије. На то су неки издавачи одмах одговорили – ми ипак нећемо радити на сајму у суботу. Правници ће знати боље од мене, али ми се чини да тужба сајма не би имала богзнакакве шансе на суду. А опет, претња је пуштена, да би се онда одмах распала у парампарчад у судару са одлучним издавачима.
Од радова на путу ка Новом Саду и Срба са Косова у симболичној шетњи подршке Вучићу, преко претњи сајма издавачима, до сејања страха од насиља које се тобоже планира у Новом Саду – то је отприлике режимски репертоар покушаја да се умањи број учесника у комеморацији пред новосадском железничком станицом. Рећи сад да је репертоар јадан, да смо све то већ гледали, видети у томе слабости режима – чисти је вишак. Све се то подразумева.
Али, сама потреба режима да реагује и покуша да осујети скуп у Новом Саду показује да је тај скуп много више од комеморативног. Биће то по свему политички скуп, све и ако на њему не буде изговорена ниједна експлицитна политичка порука. То што се код нас политика свија око трагедије и губитка живота – слика је наше несреће. У неким другим, срећнијим земљама, власт и грађани би заједно изашли да обележе годишњицу погибије својих суграђана. Код нас је другачије.
Као и око многих других ствари, тако су се и око смрти шеснаест особа под палом надстрешницом житељи Србије оштро поделили. Саосећати са жртвама, наћи се при руци њиховим ближњима, чувати сећање на несрећу да се слична несрећа више не би догодила – све би то морале бити нормалне ствари у нормалном друштву с нормалним властима. Али Србија није нормална земља, а на власти има крајње ирационалне актере, способне да какву-такву рационалност, или само њен привид, покажу кад треба да – пљачкају.
Спречавати људе да се сећају жртава и дају им помен може само власт дубоко свесна да је одговорна за смрт тих шеснаест особа. Нису побуњени житељи Србије политизовали њихову смрт, то је урадила сама власт, и онда као и сваки патолошки лажов, то приписала демонстрантима. У тој политизацији садржи се недвосмислено признање кривице. У неким срећнијим земљама, чак и ако не би били криви за несрећу, људи из редова власти би се повукли са својих места јер би били свесни да су одговорни.
За људе на власти у Србији силазак с власти је незамислив. Зато они не могу прихватити ни објективну одговорност, јер би она подразумевала оставке. А о кривици се не сме ни разговарати, јер би то подразумевало поред силаска с власти и излазак пред суд и врло вероватне казне. Зато је сваки помен несреће у Новом Саду власт редовно и по правилу разумела као атак на себе и као израз жеље/потребе да се власт смени. Отуда у њиховим главама прича о политизацији несреће.
Што је побуњене житеље Србије наизглед ставило у морално сумњив положај. Крајње људске потребе да се да помен жртвама, да се њиховим ближњима изрази саучешће и да се на тренутак прекину све друге активности да би се убијени ожалили, постале су и имплицитно политички захтев да треба срушити текући режим. Али, нису побуњени житељи Србије са студентима на челу то тако хтели: у ту политичку борбу их је практично увукао режим. И сад би режим да их из те борбе отера, иако је он сам у ствари све покренуо.
Уместо што глупостима покушава да осујети скуп у суботу, режим сасвим једноставно треба да спроведе кредибилну истрагу и пред суд изведе криве и одговорне. Тако је просто. Тог тренутка стали би протести. Али, рекли смо, за режим је то незамисливо. Нису житељи Србије подигли протесте, њих је подстакао сам режим. И подстиче их и даље, низом глупости које је направио у протеклој години, а у протеклој недељи поготово.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
С обзиром на све то, поновимо, и скуп у суботу у Новом Саду не може бити само комеморативан. Он ће у својој суштини бити политички. Иза њега, макар и неизречен, стајаће захтев да се распишу избори. Пошто је сам поделио карте свим актерима текуће кризе, режим с добрим разлозима комеморацију види као претњу и зато прети уоколо – али без изгледа да ће претње дати резултат. А кад то ради, заправо демонстрира да је и даље слеп – не види да је захтев за изборе пружена рука да се из кризе изађе мирно.
Желети миран излазак из кризе јесте израз поштовања према животу, сваком животу. Тражити изборе сасвим је у складу са сећањем на новосадске жртве од 1. новембра 2024. Читавих ових годину дана, до данас, протесте покреће жеља да у Србији више не буде смрти које су се могле избећи. И целу годину гледамо како људи и даље гину, а да није морало тако да буде да живимо у пристојној земљи. Тражити изборе је исто што и бити против смрти, и то смрти с обе стране линије фронта која дели „завађену“ Србију.
Бити против избора, пак, исто је што и ићи наруку смрти. Зато ће се протекла година памтити као епска: не дакле само због епских сцена са улица и путева широм Србије, него због борбе између сила светла и сила мрака – живота и смрти, дакле. На то личи сукоб између побуњених житеља Србије и режима. Заправо, запамтићемо је тако само ако победимо, ако изнудимо изборе и на њима освојимо власт. Иначе – избрисаће и ову годину, и нас.
Извор: Пешчаник
