Пише: Дејан Илић
Приказ филма„The Great Flood“ (Netflix, 2025)
Што да не, завршимо годину приказом филма из жанра катастрофе. Не, не зато што је 2025. била катастрофална година: већ сам ономад рекао – из угла побуне или, ако вам је тако драже, слободарског духа, била је величанствена. Ко мисли да смо способни за више него што смо постигли у 2025, ево нам 2026. да то потврдимо. Из мог угла, пак, ако и 2026, без обзира на то да ли ће у њој бити избори, завршимо као побуњени/слободни житељи Србије, биће добро.
Али, ако и није била катастрофална, 2025. је то сасвим лако могла да буде. Баш као што исти такав (разоран) потенцијал има и 2026. Није се десило у 2025, и то је добра вест с којом ћемо срећни завршити ову годину. Што са самим филмом, о коме ће овде бити реч, у ствари и нема много везе. (Мислим, веза постоји, и на њу ћемо скретати пажњу касније.) „Велика поплава“ је, дакле, прича о катастрофи, а та катастрофа је потоп. Онај прави, свеопшти, што значи митски, то јест библијски.
Читалац се сећа старозаветне приче: људи су били грешни, бог се расрдио и решио да их због тога казни тако што ће их све подавити. Добро, не баш све, али готово све. То би било једно читање мита. Друго читање би могло ићи овако – на почетку људи су се показали као трошни, искушењима подложни, за грех пријемчиви. Брзо су се покварили, па је бог решио да – ресетује систем. То јест, да дâ шансу за нови почетак тако што ће све старо бити избрисано и што ће се кренути од такозване нуле.
У јужнокорејском филму редитеља Кима Byung-wooa (мени, руку на срце, непознатог, али видим да је урадио шест филмова и да је добијао награде) имамо скоро па исту причу о потопу, као и две могућности да је разумемо: или је потоп казна за себично човечанство или је шанса за нови почетак за неке нове, боље људе. У првом односно другом делу филма више ћемо нагињати првом, односно другом тумачењу. Јер, од половине прича добија други ток и мења жанр.
Метафора о ресетовању (библијског или савременог, свеједно) света у филму више није (само) метафора. У том другом делу, потоп видимо као део програма креираног за вештачку интелигенцију: кроз понављање/петље истих догађаја она стиче (исправне) емоције, а то значи – да их усвоји, разуме и примени. Надаље, оно што нам се у првом делу филма чинило као неупитна стварност приче, у другом делу практично губи стабилни онтолошки статус у мери да више не знамо шта се заиста догодило у причи.
Што гледаоцу, емоционално потпуно инвестираног у догађаје, доноси делимично олакшање. Истина, привремено. Јер, пошто схватимо да оно што се збива у причи није и њен прави фокус, те да на крају није чак ни битно како ће се прича завршити, јер не знамо од чега се она заиста састоји и шта би у тако непоуздано склопљеном свету уопште могао бити срећан или тужан крај, остаје да себи објаснимо шта то заиста (без даха) гледамо.
Ако радознали читалац (исправно) одлучи да погледа филм – преплавиће га емоције. Тако би се, укратко, могао описати доживљај филма. Потоп који гледамо видећемо онда као реализовану метафору. Што се филм ближи крају, гледалац све чешће воду/поплаву на екрану види као отеловљене јаке, несавладиве емоције. Из чега следи једноставан извод – „Велики потоп“ је филм о емоцијама. Што значи, не само прича који провоцира емоције, него и прича која их елаборира.
Поред тога, још и прича због које, док је гледамо, преиспитујемо и „увежбавамо“ своје емоције. Пошто смо то рекли, сасвим кратко о причи. Сеул у коме живе мајка Ан-на (убедљиво је глуми Ким Да-ми) и „њено“ дете Ја-ин (глуми га веома драг Kwon Eun) погађа велики талас. Гледамо (и навијамо за) мајку која на сваки начин покушава да спаси сина. Низ је драматичних сцена, уверљиво снимљених и одглумљених, у чијој ће сенци остати наизглед споредни детаљи.
Пре „детаља“, нешто о бруталностима у филму. Већ смо се навикли: јужнокорејски филмови немају обзира, барем се мени тако чини, када приказују страдање или насиље. Табуи који су на снази у нама (културно) ближој – назовимо је тако – западној кинематографији, као да не важе за јужнокорејске филмове (мислим на мејнстрим, не на исклизнућа на којима стоје неки жанрови). Не само да смо се на то навикли, него нам се и допада, ако је судити по, мени иначе несхватљивој, популарности серије „Сквид Гејм“.
А сад „детаљи“: сазнаћемо, као успут, док се мајка с дететом успиње ка врху зграде, да је Ан-на запослена као истраживачица у центру УН-а за очување човечанства, и то као програмер за емоције. Сазнаћемо (али ћемо одбити да то примимо к свести, барем је са мном тако било) и то да дете није баш право дете, него је (вештачки направљен) „део/предмет“ истраживања. Тај наративни елемент активираће се у другом делу филма, и биће основа за један неочекивани обрат на самом крају.
Коначно, сазнаћемо и да се у истраживање Ан-на полажу све наде за опстанак човечанства, те да од воде не страда само Сеул: у потопу нестаје читав свет. Али, колико год то било крупно, све ће нам остати у другом плану, јер ми, у првом делу приче, навијамо да мајка с дететом стигне до крова највише зграде и тако спаси и себе и дете. Шта ће се пак догодити на том крову, радознали читалац ће сазнати када одгледа филм.
Војин Грубач: Влада опстаје због интереса Запада, Милатовић опструише и живи у безваздушном простору
Тек, одатле почиње нова прича, како је то добро приметила једна критичарка, склопљена према матрици из чувеног сф филма из 2014. „Edge of Tomorrow“ (а заправо, према још чувенијем обрасцу временске петље из сад већ много више од четврт века старог „Groundhog Day“). Пошто схватимо да више није реч о пуком спасавању детета и мајке, него о усвајању (исправних) емоција, постаје нам очигледно и како је склопљен први део филма, на шта, од узбуђења, нисмо одмах обратили пажњу.
А склопљен је као компјутерска игра. Тај први део подељен је на мање делове/поглавља, а између њих, као нека врста цезуре, умећу су таласи поплаве. Сваки нови талас је ознака за почетак новог сегмента приче или за нови ниво „игре“. А у свакој новој равни појављују се типске ситуације/окидачи за најјаче емоције. Кад кажем типске ситуације заправо мислим на родитељске ноћне море, то јест највеће страхове. С њима се наша јунакиња (како ћемо видети, стално изнова) носи како зна и уме, као и ми.
Забавно је да ће, пролазећи кроз сваку нову петљу на сваком новом нивоу приче, јунакиња стицати способности које ће од ње у другом делу приче направити нешто налик на суперхероја. Ја и иначе мислим да бити родитељ поред осталог значи и бити суперхерој, али – могуће је да грешим. Тек, овај филм иде наруку мом доживљају. А суперјунаком, или добрим родитељем, постаје се – понављањем. Филм је направљен као образовна прича, али јунаци приче нису деца: одрасли треба да дорасту ситуацији.
(Што је прилика да се на кратко вратимо у Србију: читаву 2025, а сва је прилика да ће и 2026. бити таква, можемо видети као низ понављања истих ситуација, и сваки нови пут, у истој ситуацији, од нас се, као главних актера, очекује да исправно поступимо, то јест да урадимо нешто другачије него раније и тако покажемо да смо нешто научили. Питање је колико ћемо још добити прилика за учење, али не треба сумњати у то да смо нешто већ научили. У 2026. улазимо из Новог Пазара, орни за нове лекције.)
Ако сад треба рећи о чему је „Велика поплава“, ево шта имамо: потоп, родитељство, емоције, вештачка интелигенција… Има ту места и за схватање државе, њених права и ограничења да располаже нашим животима (и емоцијама). Са свим тим, филм излази из жанра катастрофе и улази у мејнстрим сф-а. Што се мене тиче, сф јесте најприкладнији контекст за „Велики потоп“. Да не ширимо причу, довољно је рећи да има много филмова у којима се општа места сф-а склапају тако да се каже нешто важно о – родитељству.
Рецимо, давни „Alien“ (из далеке 1979: нелагода и страх од порођаја), новији „A Quiet Place“ (из 2018: страхови родитеља), нежни „Arrival“ (из 2016: жртвовање и посвећеност родитеља/мајке), потресни „Minority Report“ (из 2002: губитак детета) и – кад смо већ код Спилберга и Круза – „War of the Worlds“ (2005: како од мушкарца постаје отац)… Читалац ће лако и сам наставити даље. А „Велика поплава“ се фино смешта у тај низ.
При том, у поређењу с раскошним продукцијама из набројаних филмова, задивљује с како мало средстава је Kim Byung-woo направио упечатљиву и веродостојну причу. У сваком смислу, то је скромна продукција: нема разбацивања – нешто мало (иначе одличних) глумаца, нешто мало екстеријера и ентеријера (кулисе се користе готово као у позоришту)… и тек понека сцена која заличи на масовну, да би се добио утисак о свеобухватности и универзалности приче (страда цео свет).
У нерадне дане око Нове године, биће то сат и по добро потрошеног времена, ако читалац погледа филм. Поред осталог и зато што ће на крају, као главна емоција у причи превладати – сасвим прикладно за божићне и новогодишње празнике – љубав. Поред осталог, и на један неочекивани начин.
Све време гледамо како мајка – рецимо то тако – воли своје дете и чини све што може за њега (мислим да зато одбијам/о да примим/о к знању да је реч о вештачкој интелигенцији, малом роботу ако хоћете), да бисмо у једном тренутку схватили да је у ствари љубав детета (да, да, малог робота) према мајци кључна. Из те љубави рађа се шанса за мајку да покаже и љубав и све друго што је способна да уради за „своје“ дете. (Као што су деца и нама, у 2024/25, дала шансу.)
***
Добро, читалац се сад већ мешкољи, мајка, па мајка – а отац, где је ту отац? Оца нема. Барем не дословно. Али, мајка у причи има помагача (игра га Парк Hae-soo, добро га знамо из прве сезоне „Сквид Гаме“). Однос њих двоје развиће се од међусобног неповерења до (истина, уздржане, али доследне) привржености. Само што ће помагач до краја остати дистанциран, и у односу према мајци, а и као лик у причи.
Критика ће замерити редитељу и косценаристи Kimu Byung-woou што није развио тај карактер. Мени се пак чини да то није пропуст. Аутор је, рекао бих, погодио праву меру ствари. Помагач и јесте и није ту. И тичу га се и не тичу догађаји у причи. Али, када је најпотребније, он се појављује и непогрешиво уради оно што треба, то јест спаси мајку, дете… кога год. Јесте – класичан мит о оцу. Унети у то емоције – ето посла за (неку нову) вештачку интелигенцију у (неком новом) филму.
Извор: Пешчаник
