Piše: Davor Džalto
Donald Tramp je, zvanično, postao novi predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Njegov prethodnik, Džo Bajden, završio je na otpadu istorije. Bajden je uspeo da se dođe u sam vrh liste najgorih američkih predsednika ikada, što nije mali podvig, imajući u vidu da je konkurencija u toj sferi izuzetno jaka. Tradicionalno, američki politički establišment nikada nije oskudevao u psihopatama, genocidnim fundamentalistima, masovnim ubicama i korumpiranim birokratama koji su predsedavali ili bili deo vlasti na najvišem nivou.
U Trampovom inauguracionom govoru moglo se čuti mnogo različitih poruka, upućenih različitim grupama birača i onih koji očekuju da dobiju svoj deo američke pite pod novom administracijom. Stoga ne iznenađuje što se najavljeni akcioni plan sastoji od kontradiktornih predloga.
Na primer, bilo je ohrabrujuće čuti da će Trampova administracija podržati afirmaciju slobode govora u SAD. To je i dobro i neophodno, jer su u Americi već dugo progonjeni svi oni koji misle ili izgovore nešto ”jeretičko” (”politički nekorektno”), šta god to u određenom kontekstu značilo.
Ljudi sa ”radikalnim” stavovima (npr. oni koji su se usudili da preispitaju zvanične politike ili da protestuju protiv genocida) već godinama su sistematski ućutkivani, otpuštani sa posla, optuživani za različite oblike ”uznemiravanja”, ”zastrašivanja” ili ”stvaranja nesigurnog okruženja” (nedavni slučaj studenta sa MIT-a samo je kap u okeanu sličnih, pa i mnogo gorih slučajeva).
Međutim, kako će sloboda govora biti (ponovo) uvedena u SAD kada je u istom inauguracionom govoru Tramp najavio disciplinovanje obrazovnih institucija, jer obrazovni sistem ”uči našu decu… da mrze našu zemlju”? Rečeno nam je da će se to ”promeniti od danas, i promeniće se veoma brzo”. Tramp preuzima na sebe i svoju administraciju zadatak da ”potpuno i totalno preokrene strašnu izdaju i sve ove mnoge izdaje”. Da, izdaja je bilo mnogo, i da je Tramp bio iskren, trebalo je da pojasni da su radnici i većina stanovništva konstantno izdavani od strane elite, superbogatog korporativnog sektora, u sprezi sa političkom moći.
Ili uzmimo drugi primer. Tramp kaže: ”Imamo javni zdravstveni sistem koji ne funkcioniše u vremenima krize, a opet se na njega troši više novca nego bilo gde drugde.” Ovo je isuviše blaga ocena. Američki ”zdravstveni sistem” je potpuni skandal i ubedljivo najdisfunkcionalniji zdravstveni sistem na svetu, ako uporedimo troškove lečenja običnih ljudi, količinu novca koja se u njega ulaže i krajnje rezultate. Amerika je zemlja u kojoj, ako ste siromašni, bilo koji sistem (”pravde”, ”zdravstva” ili ”obrazovanja”) ne radi za vas – on postaje problem, a ne rešenje.
Da li u Trampovom inauguracionom govoru postoji bilo kakva garancija da će se bilo šta od toga promeniti? Da li prisustvo vodećih predstavnika korporativnog sektora pored starog/novog predsednika daje garanciju da će se stvari preokrenuti? Ne, naprotiv. To je garancija da se ništa u tom pogledu neće promeniti, bar ne značajno. Neke od ovih negativnih tendencija i nepravdi mogu se čak i dodatno pojačati.
Čemu zatvarati oči ili koristiti eufemizme; treba jasno reći jednostavnu istinu – Amerika nije demokratija, i nikada to nije ni bila. To je liberalni sistem, s jednom vladajućom partijom, partijom krupnog biznisa, koja ima svoje dve frakcije – ”republikance” i ”demokrate”.
Koliko god da se razlikuju po pitanjima poput imigracione politike ili broja rodova, u jednom se slažu: poslovni sektor treba da nastavi da vodi glavnu reč, ne samo u SAD, već i u ostatku sveta ako je ikako moguće.
Takođe se slažu da se ne sme dozvoliti prava demokratija (jer bi to, očekivano, dovelo do toga da najbogatiji i najprivilegovaniji izgube svoje bogatstvo i privilegije).
Obe frakcije se slažu oko američkog suprematizma i ponose se američkim nacionalizmom, koji nazivaju ”patriotizmom”. Obe su kapitalistički fundamentalisti, s tim što jedna struja izražava ovaj fundamentalizam u svom ”liberalnom” obliku (spremna da spaljuje ”veštice” čim se usude da kažu nešto protiv [neo]liberalne partijske linije), dok druga struja preferira tradicionalniju religioznu terminologiju (nazivajući se ”hrišćanskom”, iako je njihova ideologija udaljenija od bilo kakvog smislenog hrišćanstva više nego tradicionalni oblici ateizma, pa čak i satanizma).
Pogledajte ovu sliku koja prikazuje listu najbogatijih ljudi.
U normalnom, humanom ili demokratskom društvu, ovo bi bilo jednostavno nemoguće; ne bi postojale liste milijardera, pa čak ni milionera, jer ih ne bi ni bilo.
Demokratska sredstva bi se koristila da bogatstvo i uspeh budu u srazmeri sa nečijim doprinosom društvu, a ne sa nečijim doprinosom razaranju društva. Privatno bogatstvo nikada ne bi smelo da bude prekomerno, jer to šteti društvu. Najbogatiji ne bi smeli da imaju više od (maksimalno) deset puta u odnosu na najsiromašnije (s tendencijom da se i taj jaz smanjuje). Danas najbogatiji imaju stotine, pa čak i hiljade puta više od prosečnih građana. Uspeh društva meri se kvalitetom života njegovih najsiromašnijih i najugroženijih članova.
Ono što danas živimo jeste ozbiljna patologija. Korporativne, političke i većina intelektualnih elita posvećene su očuvanju i proširenju ovog patološkog sistema. Većina ljudi učestvuje u održavanju ovog sistema, dopuštajući sebi da postanu žrtve enormne propagande i ”industrije zabave”, koja ih pretvara u puke potrošače ili u robu – ili oboje.
Tramp, dakle, nije rešenje, baš kao što to nisu mogli biti ni Bajden, ni Obama, ni Klinton… Nisu (samo) ”liberali”, niti su (samo) ”desničari” ti koji vam zagorčavaju život. To je kapitalistički sistem. Kapitalizam ubija. Zato ga je neophodno ubiti pre nego što on ubije sve i svakoga.
Izvor: Autograf.hr
