Пише: Давор Џалто
Живимо у хиперкапиталистичком свету у коме је експлоататорска логика рачунџијског, инструменталног разума постала доминантна. Сви они који не држе очи широм затворене могу видети (деструктивне) ефекте ове логике свуда око себе.
Идеја да су сва средства оправдана ако воде остварењу профиту (израженом у новцу, већем утицају и моћи) је једна од манифестација те логике. Стварање профита постаје ултимативна морална дужност.
(Не)морални компас инструменталног разума диктира дужност да појединац жртвује све – свој интелектуални кредибилитет, лично достојанство, правду, истину, друге људе… да би постигао одређени зацртани циљ, да би неки подухват учинио ”исплативим”.
Зато ”остати релевантан” и задовољити оне на власти (било да се ради о корпоративним/медијским, политичким, мафијашким или црквеним структурама моћи) није само нешто што раде најгоре гњиде, бескичмени полтрони вредни сваког презира. То је институционални захтев и (псеудо) морални императив.
Доводити у питање маинстреам наративе и разоткривати структуре моћи које се иза њих крију, не спада у домен ове етике, као ни храброст, слобода мисли, говора, иницијативе… Издвајање, увиђање комплексности и указивање на исту, тражење треће и четврте алтернативе изван бинарних концептуалних категорија, може бити крајње опасно. ”Паметни” људи се прилагођавају, или, барем, дозвољавају да их други ”табор” искористи (у случају да буду одбачени од претходног).
Непрекидно афирмисање агенде ”нашег” колективног ега је од највеће важности. ”Ми” смо увек у праву. ”Ми” смо моралне вертикале. ”Они” греше у свему. ”Они” су јеретици. ”Они” често престају да буду чак и људи. Ако постизање циља/профита то захтева, ”они” могу бити и истребљени. Важно је да ”они” нису ”ми”, нити ”наши” савезници. ”Они” заправо служе као празан контејнер у који се могу сместити све ”наше” фрустрације, незнање, расизам, лоша савест и лудило.
Свака глупост, све док афирмише ”партијску линију”, ће бити подржана. Савремени медији, како они ”друштвени” и класични, просто обожавају бесмислице и тривијалности. Важно је, наравно, остати на ”партијској линији” нашег ”клана”. Оданост стаду, и очување менталитета стада, подстиче све гласније и све луђе гласове. Све то је веома исплативо. Маинстреам медији то воле.
Најбоље у свему томе је што појединац, без обзира на своју припадност стаду које обликује његово/њено мишљење, интимно перципира свој ”сопствени” и ”индивидуални” став о нечему као управо то – неко аутентично ”своје” мишљење. То је оно што је Харолд Розенберг (и други после њега) звао ”крдом независних умова”.
Ово су контуре савременог друштва. Логика по којој капитализам функционише претворила је наша друштва, и све суженију ”јавну сферу” (дакле, ”јавну”, а не ”приватну” која се претвара да је јавна), у дистопијску друштвену депонију.
Морална проституција је постала готово нужност. Она има и своје морално оправдање. Неопходно је веровати у оно што налаже ”партијска” линија, неопходно је непрекидно се залагати, непрекидно савесно радити на афирмацији ”наше” агенде (свеједно је да ли је реч о ”либералној”, ”конзервативној”, или некој другој, све док је агенда капиталистичка).
А када се наратив промени, крдо независних умова ће следити новоуспостављену линију, и следиће је са истом посвећеношћу и личним улагањем. Евентуалне контрадикције до којих то може довести ће бити покривене ћутњом, идеолошким слепилом, и блаженом глупошћу.
Већини ових савремених религиозних фундаменталиста (чак и када се декларишу као атеисти) не пада на памет да су идеолошки војници. А од војника се очекује да гину борећи се за нешто или неког другог (осим ако не постану бусинесс пеопле, који су само прерушени у војнике).
Све ово је веома тужно. Оно што ствари чини још горим је то што се иста логика одражава (предвидљиво) и у сфери религијских институција и, специфично, у контексту Православне Цркве.
Црквене структуре моћи (и ”либералне” и ”конзервативне”) заогрнуте (псеудо)теолошким наративима, такође брину пре свега о остваривању неке врсте профита. У ту сврху је ОК манипулисати, лагати, могуће је промовисати лажне хероје, заступати било какву теолошку бесмислицу – све док то следи ”нашу” партијску линију. Што горе то боље.
Опраштање, љубав према непријатељима, сумња у сопствену исправност, тишина, покајање… све то је тако пассé да о томе не вреди ни размишљати, а камоли то практиковати. Теолошко-идеолошки ратници, свештеници, монаси, епископи… сувише добро разумеју и прихватају логику инструменталног разума.
Спремност на размену мишљења и (само)критику своди се на обраћање огледалу са питањем ”на свету најлепши ко је”. Ако огледало, неким случајем, погреши и каже истину – биће разбијено, а ново, поузданије ће бити купљено.
Ова гротескна друштвено-политичка и црквена стварност тако генерише једну доминантну врсту културе – кич. То је знак интелектуалног и моралног банкрота. Кич садржаји су увек заслађени (иако могу бити веома брутални у својој операционализацији).
Сав тај доминантан кич је постао веома предвидљив, и веома досадан. Али то га не чини мање опасним. Пропагандна индустрија ће увек пронаћи инвентивне начине да препакује исте старе небулозе које ће изрекламирати као неко ново, прогресивно и веома важно интелектуално достигнуће.
(Превод са енглеског оригинала, Mirror on the Wall…)
Извор: Аутограф
