Пише: Давор Џалто
Конзумирање савремених (mainstream) медијских садржаја представља, највећим делом, својеврсно урањање у септичку јаму идејних фекалија. Агресивно затрпавање јавне сфере разноврсним баналностима, као и окупирање јавног и приватног простора неограниченим количинама реклама, није само ни пре свега естетски проблем. Не ради се ту о некој невиној ”забави” коју медији нуде, нити о идеолошко-неутралним business техникама. Хипертрофија баналности у јавној сфери има функцију индоктринације, она чини да велики број људи почиње да мисли и да се понаша на одређени начин.
Највећи део грађана данас свакодневно конзумира енормне количине јефтиних и неинформативних садржаја, како путем класичних тако и путем ”друштвених” медија.
Кратки, претежно бизарни видеи, обиље бесмислица скуваних у некој од ”инфлуенсерских” кухиња, неограничена количина реклама уз пуно агресивних аудио-визуелних ефеката, бесконачно ”сцролловање” на екранима мобилних телефона или лаптопова… производе адреналинске скокове, изазивају емотивне реакције и држе пажњу фокусирану скоро искључиво на небитне, неинформативне, симплификоване или погрешно постављене наративе. Овакви медијски садржаји нуде извор ”јефтине” (а заправо јако скупе) забаве, и као такви бивају прихваћени. Они нуде нешто што конзумент доживљава као ”добру фору” или извор своје сопствене валоризације унутар преовладавајуће ”како бити cool” парадигме свог непосредног окружења (”јеси чуо/чула да је …” штагод, нека ”старлета” наместила нове сисе, неки глумац учествовао у тучи, нека чланица неке труле краљевске породице урадила или није урадила нешто итд. итд. итд.).
Сам конзумент такве садржаје перципира као нешто ”лако” и неозбиљно, и баш због тога постаје лака мета суптилније манипулације која се дешава конзумацијом ових садржаја. Јер поред њихове бизарности, дуготрајна изложеност оваквим садржајима доводи до спонтаног усвајања одређених стандарда мишљења, говора и чињења у јавном простору.
Уз то, и сам, таблоидно-кичерски начин презентације ових садржаја има индоктринирајућу димензију. Навикава нас не само садржински него и визуелно-естетски на anything goes парадигму – све док се из тога може направити профит, и док то не афирмише критичко мишљење. Баналност у јавном, медијском простору тако обавља важну политичку функцију. Баналност је ем исплатива, ем пасивизира. Више времена пред екраном значи веће корпоративне профите, али значи и усвајање логике универзалне комодификације, ”навлачење” на појачане визуелне и аудио стимулансе, те привид ”вечности” кроз never-ending scrolling.
Додајте овоме још пропагандне трикове о ”мултитаскингу” (што у пракси значи no [meaningful] tasking’ at all) који се пласирају како путем медија тако и путем корпоративних семинара, расцепкану пажњу, неспособност да се сроче две комплетне и кохерентне мисли… и контуре друштвеног проблема ће постати јасније.
Конзумент ових и оваквих медијских садржаја је изложен једноставној и такорећи непрекидној емотивној манипулацији. Непрекидно се нуде упрошћене шеме ”добро” насупрот ”лошем”, а поигравање адреналином и агресијом код конзумената има и стресно-терапеутско-наркотичко дејство (са дугорочним негативним последицама), производећи зависност. Тако се грађанин претвара у зомби-конзумента и репроматеријал капиталистичког система: Ментални простор се обликује у складу са логиком савремених медија и њихових садржаја, чиме наше мишљење и само наше тело постаје комодификовано, погодно за експлоатацију на тржишту.
Несвесно и неприметно се усваја хипер-капиталистичка логика као default начин мишљења и друштвене интеракције. Услед некреативног трошења времена и енергије на онлине ”интеракције”, што у пракси углавном значи интеракције са алгоритмима и самима собом, људи постају пасивни, невољни и неспособни за друштвени ангажман, али и за активнији и креативнији међуљудски однос.
Људи се претварају истовремено у робу и у зомби-конзументе, доприносећи при томе стварању енормних корпоративних профита. Други тип доминантних медијских (такође кич) садржаја оперише на нешто комплекснијем нивоу. Њега нуде mainstream медији који себе доживљавају као ”пристојне”, ”озбиљне” и ”грађанске”. Они се углавном обраћају (скоро ишчезлој) ”средњој” класи, тј. оном друштвеном слоју који би требало да је база либералних идеолошких система (”либерално” у овом контексту не значи нужно нешто добро, већ само одређује један идеолошки ток у интелектуалној историји модерне који има анимозитет не само према аутократији већ и према аутентичној демократији). Овде немамо најјефтиније таблоидне имбецилности. Имбецилности су, напротив, нешто скупље, а генерисање и афирмисање криза и скандала се чини на пристојнији начин. Код ”образованије” публике ово изазива ”ју-ју” ефекат кад је реч о активностима оних коју су означени као bad guys у тренутној причи, и безрезервно сврставање уз good guys који су брендирани као симпатични и пожељни унутар (мало) грађанске фантазије.
Ефекат је исти као и у горе наведеним примерима јефтиних медијских садржаја, само је механизам манипулације нешто комплекснији, будући да се обраћа нешто образованијој публици, мало другачијег укуса.
Такође се, истим манипулативним техникама, лажно контрапостира (лажни) ”прогресивизам” насупрот (лажном) ”конзервативизму”. То производи ефекат да се они који се (с правом) ужасавају очигледних лажи, неинтелигентних и досадних садржаја на које велики број становника троши енормно време, енергију, а посредно и новац, осећају задовољство собом. Они су под утиском да, као припадници неке интелектуалне ”елите”, тачно знају шта је проблем друштва и како га решити – а то замишљено решење је, наравно, опет нешто веома једноставно, да не кажем банално. Тривијализација тако постаје тренд који се из сфере ”лаке” и ”јефтине” забаве шири и у друге друштвене домене (укључујући и академску). Утемељене, аргументоване и обавештене дискусије, замењују тривијалне опсервације, површни (show-business) ефекти, понављање већ много пута поновљеног, одбрана и промовисање партијских, пословних и личних интереса кроз квази-интелектуалне аргументе, који се претварају да имају општи значај.
То доводи до тога да јавна сфера – која никада није била нарочито демократска али је била много више ”политичка” (дакле од интереса за целу заједницу) – постаје нека врста луднице.
Ово лудило нема еманципаторски ефекат. Оно је стриктно кодирано, и ефекат који производи је – импотенција, онемогућавање артикулисања било каквог значајнијег отпора, било какве субверзије. Структуре моћи остају стабилне, капиталистички систем се додатно шири и учвршћује, а највећи број грађана, и оних образованијих (бар формално) и оних необразованих (бар формално), свој кавез, дизајниран као нека врста Дизниленда за одрасле, интимно почиње да доживљава као оптималан животни и радни простор, из кога се или не може изаћи, или се сама идеја изласка доживљава као нешто неатрактивно.
Извор: Аутограф
