Пише: Дарко Винкета
Јованка Јолић много је више од интернетског мема. Премда маргинална и езотерична, била је управо она неуралгична точка колективног несвјесног која је, парадоксално, окупљала необично широк спектар превладавајућих психичких диспозиција према сувременом свијету.
Оне упућене у балканску онлине супкултуру прошлог је тједна изненадила вијест о смрти Јованке Јолић, самодеклариране конспирологиње чије су тезе о српском подријетлу људске врсте и живота на земљи уопће постале регионални епицентар производње интернетских мемова. Њезина есхатолошка филозофија повијести започиње својеврсном кастрацијском траумом: “прво што су нам узели” – објашњава Јолић у једном од својих виралних исјечака – “узели су нам Египат”.
Према њезином тумачењу, Срби су од самих почетака људске цивилизације у вјечном рату против тзв. Нефила, ванземаљских рептилских бића која на све могуће (премда углавном немогуће) начине заташкавају српску нарав постанка свијета. “Убацили” су се чак и у врх америчке ЦИА-е како би подметнули тезу о Адаму и Еви и тако, на крилима америчке империјалистичке моћи, навели човјечанство на криви траг о властитој генези.
Сви људи на свијету су онтолошки Срби. Разлика између оних које препознајемо као Србе и свих осталих искључиво је епистемолошка. Наиме, ови потоњи су Срби који су подлегли вишетисућљетној нефилској пропаганди због које су заборавили да су Срби. Међутим, на несрећу Нефила, етимологија нуди краљевски пут према вјековима затираној истини. Руси су расељени Срби. Пољаци су Срби у пољу. Загреб је заграђе иза древног Србобрана. Чак је и Илон Маск подријетлом из Републике Српске, премда је овдје Јолић нешто опрезнија па оставља простор да се можебитно ипак вара.
Из медијских натписа, њезина смрт доима се мистериозно попут теза које је заступала. Пронађена је у снијегу – како извјештава српски Курир – на маргинама града, без идентификацијских исправа. Службену вијест о њезиној смрти интернетска је заједница попратила низом алтернативних завјереничких теорија попут оне да је смакнута јер се превише приближила разоткривању тамног племства, до оне да је Илон Маск особно наручио њезино убојство како би зауставио даљње ширење доказа о својему подријетлу, па све до оне да је лажирала властиту смрт и уз помоћ својих контаката с напреднијим цивилизацијама пронашла уточиште у подводним тунелима Атлантиде. Чини се да чак и након смрти ова вирална фараонка наставља сасвим прецизно гађати фину афективну ноту између параноје и пародије због које је и постала регионално препознатљива.
Ипак, иронични одмак није толико удаљен од конспирологије колико се наизглед чини. Обје диспозиције, свака на свој начин, одмичу нас од стварне партиципације у свијету и одвраћају од његовог суштинског разумијевања. Понекад се тоталитет одређеног цивилизацијског хоризонта најбоље види управо с његове маргине. У том смислу, Јованка Јолић је много више од интернетског мема. Она је дух нашег времена које се – с Јованком или без ње – заглавило између двају једнако импотентних субјективних позиција.
Демистификатори свих провенијенција у Јованкиним су елаборираним завјерама пронашли онај добро познати осјећај отпуштања напетости за којим овиснички трага свака параноидна психа. Тко је потопио древну Тартарију? Коме је Ева подвалила своје нефилске синове? Тко је појео Перунову дјецу? Чија генетика има ланац афричке змије?
С једне стране стоји архетипски параноик, крајње неповјерљив према доминантним наративима и увијек у потрази за “широм сликом”: од теорија с крајње деснице о тзв. “замјени становништва” или надирућем “рашчовјечавању” човјека као трансхуманистичком пројекту глобалних елита, па све до систематичнијих, премда ништа мање параноичних теорија с љевице о свијету као ефекту дискурзивних режима моћи или глобалној хегемонији идеја капиталистичке класе. С друге стране налази се архетипски пародист, крајње неповјерљив према самој друштвеној форми истине као такве, који сваки дискурс – од маргиналног па до главнотоковског, од крајње лијевог па до крајње десног – подвргава својој, често крајње окрутној, сатиричкој оштрици.
Премда се на први поглед ове двије фигуре доимају као радикално несумјерљиве, обје се у коначници темеље на негацији и као такве функционирају као зрцалне преслике генералног цинизма у који смо као цивилизација забраздили. Тамо гдје параноик види завјеру посрнулог свијета, пародист проналази само још једну бесциљну лакрдију коју може у недоглед растезати кроз своја иронична клијешта. И док параноик махнито трага за паралелним стварностима, пародист је одустао од стварности као жанровске форме и сада, попут путујуће циркуске караване, подозриво бауља беспућима постмодерне збиљности.
Обојица су, међутим, резигнирана свијетом какав су затекли. У оба случаја ради се о обрамбеној стратегији спрјечавања будућих разочарања кроз превентивну аутодеструкцију. Што год да ми свијет може учинити, ја сам себи могу учинити још горе. Прије него што ме стварност поновно неугодно изненади, ја већ антиципирам алтернативу која је тако мрачна, или – у крајњој инстанци – тако бесмислена, да ми вањски свијет више не може ништа. Прије него што ми свијет узме и ово мало ентузијазма које ми је преостало, ја ћу га радије сам бацити свињама. У том смислу, пародисти су често напросто разочарани параноици. Параноично “еурека” тек је неколико корака удаљено од ироничног “пих”. Оба афекта само су успутне станице на истом путу према нихилистичком суноврату.
Управо је та нихилистичка странпутица она на којој требамо тражити објашњење феномена ове балканске Клеопатре. Премда маргинална и езотерична, Јованка Јолић била је управо она неуралгична точка колективног несвјесног која је, парадоксално, окупљала необично широк спектар превладавајућих психичких диспозиција према сувременом свијету. Коалицијски потенцијал Јованкиног дискурса у принципу је бесконачан.
Демистификатори свих провенијенција у њеним су елаборираним завјерама пронашли онај добро познати осјећај отпуштања напетости за којим овиснички трага свака параноидна психа. Тко је потопио древну Тартарију? Коме је Ева подвалила своје нефилске синове? Тко је појео Перунову дјецу? Чија генетика има ланац афричке змије? Не морам нужно вјеровати твојој теорији да бих добио онај релаксирајући quick fix за властиту анксиозност који наступа једном када све маске коначно падну.
Из перспективе либидиналне економије, не морам се уопће идентифицирати с твојим питањима да бих могао воајеристички учествовати у неодољивој наслади с којом на њих нудиш своје сумануте одговоре. У овој онанистичкој логици истина је потпуно ирелевантна. Не морам се доиста упустити у однос да бих свеједно из њега деривирао узбуђење. Ради се, у суштини, о својеврсној епистемичкој порнографији која изазива исте психолошке ефекте као и методолошки ригорозна анализа, истовремено заобилазећи когнитивни напор; некој врсти критичке теорије за сиромашне.
С друге стране, пародисти су у њезином криптичком дискурсу проналазили комични одушак за властите тензије. Фројд је сматрао како је функција хумора уштеда емоционалне енергије која би иначе била потрошена на репресију. Хумор омогућује да се психичка напетост нагло преокрене и ослободи у облику смијеха. Због тога улазак у стање смијања најчешће описујемо као “прасак”: изненадни и увијек колективни пролом психичке енергије која је дотад била, на неки крајње нелагодан начин, “заробљена” у херметичким зачкољицама појединачне свијести. За Јованку, баш као и за њезине иронично одмакнуте пратиоце, крајњи је циљ управо у овом олакшавајућем “праску”. Једина разлика је та да циник “прасне” у смијех тамо гдје Јованка “прасне” у истину. Гдје се крије улаз у средиште Земље у чијим тајним трезорима Ватикан скрива податке о рептилским лозама краљевских обитељи? У источној Србији. Бам! Пуче истина, паде маска, прасне грохот. Фактографија би овдје била сувишна попут попа у борделу. На крају дана, сви смо овдје ионако дошли на једно добро праскање.
У коначници, сваки прасак мора бити на неки начин посредован жанром истине. У том смислу, пародист и параноик дијеле вјеру у основну метапретпоставку западног ума да ће нас у коначници истина ослободити. Једина разлика је та што пародист више не проналази задовољавајуће ослобођење у помпозном чину њезиног разоткривања. Због тога је приморан компулзивно доводити истину до њезиних пародичних апсурда опет и изнова како би, под егидом њезине денунцијације, наставио фетишистички партиципирати у олакшању које му је обећано. Чак и након што је наизглед одустао од истине, циник и даље импотентно плази око парезијастичке сцене, не би ли макар из њезиног карикирања извукао за себе пар капи ужитка које се још уопће из ње измрцварити могу.
Проблем је што се из истине више не може извући готово ништа. Данашњи свијет управо је онакав какав се и приказује: ратна разарања, геноциди, извансудске отмице, грабеж за териториј и ресурсе. Колика може бити вриједност истине у свијету у којем је све већ одавно изашло на видјело? Зашто онда још увијек слијепо вјерујемо да ће нас она ослободити?
Проблем је, наравно, тај што се у овом повијесном тренутку из истине више не може извући готово ништа. Данашњи свијет, нажалост, управо је онакав каквим се и приказује. Довољно је прелистати било које дневне новине да би нас тренутачно преплавила истина о свијету у којем живимо: ратна разарања, геноциди, извансудске отмице, бесрамна грабеж за териториј и ресурсе, вулгарни цинизам који се прелијева из сваког штурог, објективног факта. Колика уопће може бити вриједност истине у свијету у којем је све већ одавно ионако изашло на видјело? Па зашто онда још увијек слијепо вјерујемо да ће нас истина ослободити?
Потресна сећања професора Чикарића прилог за историју страдања Срба
Је ли за нашу генералну оријентацију у свијету доиста пресудно знати је ли апропријацију 50 милијуна барела венецуеланске нафте оркестрирала нефилска кабала или напросто актуална америчка администрација? Је ли воајеристички поход у забачене закутке интернета – у којима се окупља углавном најдекласиранији дио интернетских корисника – доиста супстанцијално другачији маневар од америчких, израелских или пак руских војних похода на околне територије? Либидинална економија сувременог западног човјека темељи се на истом оном империјалистичком моделу на којем је устројена данашња глобална политика: како исциједити још покоји барел ужитка из брода који евидентно тоне.
Доиста, ужитак је одувијек и био крајњи циљ, а истина тек његов друштвено легитимирајући посредник, заморни ритуал који морамо обавити када бисмо најрадије само заронили грлом у јагоде. Нисмо се еманципирали од истине, само нам је све теже одржавати фарсу да нас је за њу икада и било брига. Она може постати предметом интереса само ако је интригантна, апсурдна или ако нам њезино посједовање гарантира осјећај интелектуалне или моралне супериорности. Сама по себи, истина је углавном банална, сухопарна, беспосљедична и готово па самоевидентна те нам као таква никоме заправо не иде у прилог.
Због тога Јованке Јолић све лакше допиру до све хетерогенијих публика. За једне, њезина је истина напросто нека врста балканског “Да Винчијевог кода”. За друге, она је слатки подсјетник на припадност просвијећеној класи која се ласцивно наслађује над туђом интелектуалном неадекватношћу. За треће, пак, она је инстант-доза грандиозне митоманије која их, попут милиграма гратис хероина, моментално баца у стање етно-козмичког транса.
Који год да су нас разлози довели у овај опскурни подрум интернета, једно је сигурно: истина је одувијек и била само поткатегорија најстаријег жанра на свијету – оног порнографског. Истина не ослобађа зато што разоткрива, већ зато што голица. Она није лијек, већ афродизијак. Због тога остајемо овисни о тој древној игри на скидање чак и онда када више немамо што за скинути. Стриптизета увијек умире посљедња. Ово је, уосталом, на неки себи својствен начин, схваћала и сама Јованка када је, проучавајући скривену повијест људских цивилизација, открила да се у саркофагу украденом из Кеопсове пирамиде налази, ни више ни мање, него “змијско тијело плаве жене”. Фараонке, ипак, живе вјечно.
Извор: Портал Новости
