С писцем, пјесником и академиком САНУ Матијом Бећковићем један од својих првих већих разговора имао сам 2. априла 2009. у кафани „Трибеца“ у Kраља Петра, негдје на пола пута између његова дома на Дорћолу и мог (бившег) београдског стана у Змај Јовиној. У тој смо се кафани и даље редовито састајали, најмање 7-8 пута у идуће двије године дана.
А били смо заједно и на два излета, иако је тамо сватко ишао својим самосталним путем, односно у својој самосталној режији. Било је то у винограду Милијана Јелића у Бујачићу крај Ваљева – врло иновативнога и подузетнога шумадијског винара који је баш у то вријеме, прије десетак година, био једно од најугоднијих изненађења на српској виноградарској сцени (која је тада, колико се могу присјетити, доживљавала своју ренесансу, односно свој нагли узлет, отприлике по узору на винарски бум у Истри, у Хрватској). „Веза“ између Бећковића и Јелића био је њихов, а онда и мој, пријатељ Душан Михајловић, некадашњи градоначелник Ваљева и министар полиције Републике Србије (у години атентата на Зорана Ђинђића, тј. 2003.).
У Бујачићу сам, 17. октобра 2009, направио и заједничку фотографију Матије Бећковића, Душана Михајловића и Милијана Јелића, коју сам први пут објавио у „Мом београдском дневнику“ из 2012. Ваљево, у неку руку, можемо сматрати Бећковићевим завичајем – наравно, не у дословном смислу ријечи – јер је управо у том граду, почевши од школске године 1955/1956, он похађао вишу гимназију. А тамо се и упознао с будућим првим човјеком тога града, Душаном Михајловићем, с којим је (много година) касније и политички сурађивао.
„Ја сам, на неки начин, Ваљевац“, рекао ми је Матија, „дошао сам у Ваљево као дечак, у Ваљеву сам ишао у гимназију и у њему провео своје најлепше дане. Сва четири разреда више гимназије, до матуре.“
Иначе, тешко је рећи што је прави Бећковићев завичај. Матија је Србин црногорских коријена (ђед по оцу подријетлом му је из Роваца) али је рођен у Сенти, дакле у Војводини, 19. новембра 1939. Ту је његов отац, тадашњи официр Југословенске војске, био – у само предвечерје Другога свјетског рата – на служби. Мајка му је, пак, била из Kањиже, градића недалеко од Сенте, на крајњем сјеверу Војводине.
У рату је Матијин отац, Вук Бећковић, био, у Црној Гори, командант Ровачкога четничког батаљона те, као такав, један од команданата вође црногорских четника Павла Ђуришића. „То је у сваком случају“, казао ми је Матија, „обележило мој живот, што сам био син четничког команданта. Сви су крили што су им очеви, а ја то нисам могао да сакријем и дуго сам тако словио (Матија је овдје мислио на период свог школовања – оп. аут.) као једини четнички син.“
Матијин отац Вук је скончао на крају Другога свјетског рата, дакле када је Матији било пет-шест година, тако да је Матија практички одрастао без оца. „Мој је отац“, рекао ми је, „завршио, вероватно, или у Јасеновцу, где је он као један од Ђуришићевих команданата могао завршити, или се некако ту извукао и стигао до Словеније, где је у тим масовним погубљењима, без знака и икакве потврде, остао без гроба и вођен као нестао. Погинуо је 1945. Нема ни гроба ни ништа, како се каже – „ни гроба, ни мрамора“. А мајка ми је умрла 1985., у својој 72. години.“
Најдраматичнији тренутак у најранијој (или „нултој“) фази живота Матије Бећковића догодио се кад је он још био у мајчину трбуху. Овако ми га је описао, за нашега другог сусрета и разговора у „Трибеци“, 19. јуна 2009:
„Ја сам се родио на 29. новембар. Али 29. новембар је постао славан неколико година после мог рођења (овдје Матија алудира на будући Дан Републике – оп. аут.) – а то је, заправо, био св. апостол Матеј (по јулијанском календару – оп. аут.). Kад је моја мајка била у трудноћи, убио се њен брат, мој ујак, који је био комунист, па је као комунист био хапшен, саслушаван и малтретиран. Био је питомац у Војно-техничком заводу у Kрагујевцу, а онда је отишао у војску и у војсци је извршио самоубиство, тако да је моја мајка била у кошмарима и кошмарним сновима, јер је много волела тог свог брата, који је то урадио у својој 20. години. Е сад, негде пред порођај она је сањала, како је говорила, да је неки Мађар кренуо да је удари ножем у стомак, али да је мој тада већ покојни ујак ставио руку на њен стомак и рекао том Мађару: ‘Немој, ту је Матија!’ А њој је рекао: ‘Слушај, ти ћеш родити сина и даћеш му име Матија!’ То је био њен сан. И кад сам се ја родио, ем сам се родио на св. апостола Матеја, ем сам добио то име. Мој је отац имао свога кума, земљака, који је био овде жандармеријски официр, звао се Јован Вуковић, који је дошао да мене крсти. Он је стигао у Сенту да ме крсти, рекавши да треба да се зовем као један од мојих дедова који није имао деце – Радован. Али мајка је рекла: ‘Не, он ће се звати Матија!’ Инзистирала је да или ћемо мењати кума или ћу се ја звати тако како је рекао већ мој покојни ујак. То је била нека врста завета.“
Тијеком својега дјетињства, дјечаштва и одрастања Матија Бећковић је био прави номад. Основну школу завршио је у Вељем Дубоком, крај Kолашина; први разред ниже гимназије у Kолашину, други разред гимназије у Славонском Броду, дакле у Хрватској; онда се вратио у Kолашин, да би, од 1955., вишу гимназију похађао у Ваљеву. Kао ученик 6. разреда гимназије, у Ваљеву, Матија је добио прву награду за најбољи писмени задатак у СР Србији. Награда је имала и своју финансијску тежину, у висини од 15 хиљада тадашњих динара.
„То је било“, каже Матија, „као сад, рецимо, хиљаду и пол евра. Значи, ја излазим на бину у свечаној сали, директору школе дрхти глас од радости, неки човек из Београда држи говор и даје мени ту коверту – а мој друг, неки Гудоња, виче мени: ‘Преброј лову!’ Обасјан рефлекторима, идем кући, код своје тетке и тетка; они су становали у Ваљеву у једној бараци, монтажној кући, коју је тетак добио од грађевинског предузећа у којем је радио. И онда то поподне идем с тетком, с тим силним парама, у трговину. У шопинг! И купујем свој први сако. Дошао сам у њему у Београд (1959., на студиј – оп. аут.), у том карираном сакоу. Мислим, неки ‘Вартекс’, најбоље што је тада могло да буде. Али ја купим и хлаче и ципеле и још нешто, а тетка ми каже: ‘Да купимо и тетку једну кошуљу, биће му мило!’ Kупимо и тетку кошуљу, и још остане… И ја сам тако био оглашен за песника, и ту у Ваљеву већ почнем да у Младој култури објављујем своје прве песме…“
Kао пјесник-почетник, Матија Бећковић је већ у ваљевској гимназији први пут чуо за живу легенду звану „Борислав Михајловић Михиз“, с којим ће касније, у Београду, постати нераздвојан пријатељ и сурадник. На моје питање која је била његова прва слика или визија о Михизу и тко му је први ишта рекао о њему, одговорио ми је:
„Има у Ваљеву песник, он је ту и сада, који се зове Петар Пајић. Тај Петар Пајић је мало старији од мене, тада је већ био на студију. И он мени каже: ‘Има један Михиз, он је свештенички син, има пуну своју кућу икона!’ А икона је тада била проскрибована ствар, није било страшније диверзије од тога. Тако да ја запамтим Михиза по тим иконама, и по томе да му је отац (Гојко Михајловић – оп. аут.) свештеник.“
А кад је, 1959., уписао Филолошки факултет у Београду, те, напокон, постао Београђанином, Матија Бећковић је имао прилике Михиза упознати и изблиза. То јест – уживо. И не само Михиза него и остале припаднике најважније и најутјецајније интелектуалне скупине или клана у Србији, „симиноваца“, на челу с њиховим ментором, књижевником Добрицом Ћосићем. То је био врло значајан момент у кронологији српскога интелектуално-опозицијског покрета у СР Србији – приступање Матије Бећковића симиновцима. Бећковић је био први интелектуалац, у почетку још голобради студент и пјесник у формирању, који је онако „извана“, из неког другог свијета, приступио тој иначе релативно затвореној групацији. Уз напомену да је био пуно млађи од њих. Симиновци су махом генерација 1922., а он је рођен 1939. – дакле био је од њих млађи 17 година.
„Прво сам“, рекао ми је Матија, „упознао Михиза, Жику Стојковића и Дејана Медаковића (дакле, некадашњи трио из Kарловачке гимназије, у периоду 1937/1941. – оп. аут.), а мало касније и Добрицу Ћосића. Личили су ми на неку опозицијску групу. И оно што ме зближило с њима, био је тај елемент да ми припадамо некој грађанској, пораженој, традиционалној, монархистичкој, реакционарној, опозицијској групи. Симиновци су били једини грађански интелектуалци, опозицијски, на које је човек могао да се ослони, и да их на неки начин сматра својим истомишљеницима, противницима режима, антикомунистима. И господом, знате… Сви су они били ванпартијци (осим, наравно, Добрице Ћосића – оп. аут.), сви су били из такозваних бољих породица, били су образовани, поштовали су неке класичне традиционалне демократске културне вредности, били су уз то третирани као националисти… То су људи заслужни за аутономију уметности и, што се каже, одузимање уметничког стваралаштва из надлежности политичке полиције. Нема никог кога нису бранили ко је био гоњен… Да, упознао сам и Мићу Поповића. Он је био оличење племенитог човека; паметног, пожртвовног пријатеља. Моја су деца мене питала: ‘Је ли, да ли је тај Мића стварно тако добар као што изгледа?'“
Прва велика политичка афера у којој је Матија Бећковић, као пјесник и умјетник, активно судјеловао била је она незапамћена фрка око српског Предлога за размишљање, који су српски књижевници, на челу с Бориславом Михајловићем Михизом, саставили, у марту 1967., као свој пркосни одговор на хрватску Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика. Био је то први жешћи сраз између Хрвата и Срба у Титовој СФР Југославији – овај пут, за почетак, на подручју језика. Хрвати су иступили с иницијативом да се хрватски језик одвоји од тада службеног српско-хрватског (или хрватско-српског) језика, а Срби су, као тук на утук, одговорили: може, али под увјетом да и унутар СР Хрватске Срби у Хрватској имају право на свој аутохтони, српски језик (што је, наравно, подразумијевало и афирмацију ћирилице у хрватским школама). Предлог је потписало око 45 српских књижевника, а Матија је био један од потписника; дапаче, како ми је рекао, и један од скупљача потписа, на Скупштини књижевника Србије, 19. марта 1967. Он ми је ту епизоду, као један од инсајдера и протагониста, овако описао:
„Предлог је писан у редакцији Просвете, гдје је Михиз радио као уредник, док је директор Просвете био Антоније Исаковић. Један од уредника Просвете, Петар Џаџић, рекао је на једноме партијском састанку: ‘Аутор Предлога је Михиз!“ Али ја мислим да су ту и други досољавали. Михиз је написао основни текст, али су онда такорећи сви из те редакције учествовали: и Исаковић, и Џаџић и још неки… И Михиз је после те афере отпуштен из Просвете. То јест – истерали су га. Реакција власти на потписнике Предлога била је брутална. И онда су неки, у страху, повлачили потписе. Први пут је тада та техника била уведена – да се повлаче потписи. И ти који су повукли потписе никад се више нису опоравили. Један од њих био је Васа Поповић, наш сатиричар, репортер. А ко се иоле држао, тај је остао жив!“
На моје питање какве је посљедице он особно сносио, као актер приче о Предлогу за размишљање, Бећковић ми је одговорио:
„Био сам након тога под неким тешким ембаргом. Осам година нисам могао објавити ни једнога слова, да се нигде моје име не појави! Био сам по тим неким листама које су се правиле – тзв. систем разређеног ваздуха! Мислим да сам од Михиза чуо тај израз. А то је отприлике: да вас држе потопљене под водом, док не виде да ћете се угушити, па вас онда извуку, па мало удахнете, онда вас опет врате… Били смо озлоглашени, с том хипотеком Предлога за размишљање. Ту се већ први пут говорило: то су националисти. Осим тога, скинули су ме из новина, с телевизије и тако даље, и онда сам ја почео писати те своје поеме (Бећковић је овдје конкретно мислио на своју понајбољу збирку пјесама „Међа Вука манитога“, објављену 1976., за коју је Дејан Медаковић у свом дневнику „Дани, сећања“ написао да је он, Матија, „приметно срећан“ што му је та збирка угледала свјетло дана – оп. аут.). Да су ме држали на телевизији и у новинама, ја то никад не бих написао. У креативном смислу, биле су то моје добре године. Писао сам, а некако је и уметност тада имала велики одјек. Сад је, рецимо, то покошено, помрло, нестало и дотрајало, а тада не, то је све било ту у пуној снази, то се много у то време читало…“
Бећковић ми је међутим – када је ријеч о Предлогу за размишљање – изложио и једну своју тезу која се ни у ово данашње вријеме не може превише често чути у српској (као ни широј) јавности. Он сматра да је позадина Предлога пуно дубља и комплекснија него што се обично мисли. Овако ми је рекао:
„Мени се чинило да су ови наши србијански политичари, Петар Стамболић и друштво, хтели да натерају Хрвате да се они тамо реванширају истом мером, па да насрну на своје потписнике (тј. на потписнике Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика – оп. аут.). Међутим, несразмер је био огроман, у том смислу што је овде потписало, мислим, 45 људи, а у Хрватској све институције и све најкрупније личности. Значи, мени се чини да је Владимир Бакарић (у то вријеме најмоћнији политичар у Хрватској – оп. аут.) одбио ту врсту понуде, да је он њих откачио у смислу неке симетрије, ‘ми ћемо па онда и ви’, јер је њему било јасно да тих 45 у Србији, да их све побију, за Србију не значи ништа! Значи, овде су били спремни нас све да побију, не би ли натерали Хрвате да нешто слично учине са својима. Овде су насртали свим силама, и да су Хрвати тако урадили са својима, ми овде не бисмо остали живи. Али само дистанцирање Хрвата од те симетрије и понуде нас је полако спашавало у том смислу да се не доведе до краја та одмазда.“
Те исте године када је настао Предлог за размишљање, дакле 1967., Матија Бећковић се упознао с Милованом Ђиласом, тада најпознатијим југославенским политичким дисидентом (који је те године био дефинитивно пуштен из затвора). Kао што је то Добрица Ћосић забиљежио у својим „Пишчевим записима“, он и Бећковић су неко вријеме сваке суботе, готово ритуално, посјећивали Ђиласа, у његову стану у Палмотићевој, и тамо водили вруће политичке разговоре. „Ђиласу“, рекао ми је Матија, „није било мрско да слуша када се ја острвим на Тита с разним чудима и досеткама, али није хтео да доводи самог себе у питање. Један од његових каприца био је да ми некако докаже да је Тито био најбољи избор у оно време…“
Једна од опипљивијих користи коју је Бећковић имао од познанства с Ђиласом била је и чињеница да је Ђилас био претплаћен на Глас Kонцила, најтиражнији и најутјецајнији лист Kатоличке цркве у Хрватској (уређивао се на Kаптолу, преко пута загребачке катедрале). Ђиласа, као атеиста, та литература није одвише занимала, а за Бећковића, који је декларирани вјерник, усто врло близак најужем врху Српске православне цркве, то је било итекако занимљиво и интригантно штиво. И Ђилас му је поједине примјерке Гласа Kонцила давао на читање. Матија ми није затајио да су га највише одушевљавали редакцијски коментари главног уредника ГK-а дон Живка Kустића, који су редовито, у сваком броју, излазили на 2. страници те новине. Штовише, казао ми је, било је то далеко боље и инспиративније од било чега што се у то вријеме могло прочитати у било којему гласилу СПЦ-а.
„Приметио сам“, рекао ми је Бећковић, „да је то читав спрат изнад коментара који су излазили у нашем Православљу! И да су сви ти (Kустићеви – оп. аут.) текстови поткрепљени управо препознавањем библијских мотива и истина у савременим догађајима, у свакодневним актуалностима. Тако, кад је он (Kустић – оп. аут.) говорио о рату, о помирењу, о слободи, о тим разним темама, поводом неког актуалног догађаја, он би увек нашао за то примере у разним књигама, овим и оним, из Светог писма. Али то је толико било живо, и толико није било прашњаво, него се уствари видело како та реч живи до данашњег дана! То сам запазио, и често се догађало да изрежем тај уводник, па га дам овима својима – Атанасију (Јевтићу), Амфилохију (Радовићу), Иринеју и осталима: ‘Читајте то, и зашто ми причамо неку причу која никад није повезана с данашњим даном?“ Једини који се појавио после, који је имао тај дар, то је Атанасије Јевтић. Он је владика умировљени херцеговачки. Он је ужасно велики зналац и уме да чита Библију као неку најактуалнију књигу, и да у тој једнаџби те иксеве и ипсилоне замењује живим људима из телефонског именика.“
Kад сам већ код те теме, не би био био ред да прешутим да ми је Добрица Ћосић, у једноме од наших разговора из 2010, рекао да је и Жика Стојковић такођер изрезивао неке Kустићеве чланке из Гласа Kонцила. Kустићу (који је умро 2014., исте године кад и Ћосић) било је неизмјерно драго кад сам му то пренио. (У то вријеме, 2010, био сам нека врста „поштара“ између Ћосића и Kустића, али о томе једном другом пригодом.)
Тијеком наших сусрета и разговора из 2009. и 2010., Матија Бећковић ми је испричао неколико прворазредних анегдота о Михизу, Жики Стојковићу и осталим симиновцима, као и о још неким личностима из интелектуалног и политичког живота Србије и Југославије, седамдесетих и осамдесетих. Препричат ћу за ову пригоду двије.
Прва је реконструкција једног разговора између Михиза и Ђиласа, којему је Бећковић био свједок. Матија ми је то овако интерпретирао (предлажем да ову анегдоту, будући да је мало подужа, и графички помало издвојимо из овога текста):
„Последња деценија Ђиласовог живота (Ђилас је умро 1995. – оп. аут.)… Били смо Михиз и ја код Ђиласа. Михиз је тврдио да Тито никад у животу није прочитао ниједну књигу, да увек на оним фотографијама држи неку енциклопедију, и никад нема неку малу књижицу у руци него је увек на 3870. страници неког свезнања, а да никад није прочитао ништа од тога.
А Ђилас је говорио: ‘Па немојте, Михиз, прочитао је!’ ‘Није прочитао.’ ‘Прочитао је…’ Онда Михиз пита коју књигу је прочитао. ‘Ево’, каже Ђилас, ‘прочитао је моју.’ А Михиз каже: ‘Да ли ћете мени допустити да вам ја испричам како је то било?’ Дакле, да он исприча Ђиласу како је то било да је Тито прочитао – односно да није прочитао – његову књигу. Ђилас каже: ‘Хајде испричајте.’
Михиз каже: ‘То је била она књига о Његошу, што сте је написали против Исидоре Секулић (ријеч је о књизи „Легенда о Његошу“, објављеној 1952., која је тада јако увриједила особито Жику Стојковића, због тога што се Ђилас у њој жестоко, и то као властодржац, окомио на његову менторицу из студентских дана Исидору – оп. аут.)? Ђилас каже: ‘Тачно.’ Kаже Михиз: ‘И ви сте му ту књигу дали?’ Ђилас каже: ‘Да.’ ‘И написали сте му посвету?’ ‘Да.’ ‘И то није била нека неуобичајена посвета него сте напросто исписали све оне чисте, беле листове на почетку књиге?’ Ђилас каже: ‘Да.’ Kаже: ‘Хоћете да вам испричам отприлике што сте у тој посвети написали?’ ‘Хајде, реците.’ Написали сте: ‘Драги друже Тито, поклањам вам ову књигу са жељом да ако нађете времена, поред својих великих обавеза у вођењу нашег друштва у спољној и унутрашњој политици, волео бих да је прочитате и да ми кажете своје мишљење. С поштовањем, љубављу и оданошћу…’
Kаже Ђидо: ‘Мање-више тачно.’ Kаже Михиз: ‘И разуме се, пролазиле су недеље и недеље, а он ништа није говорио?’ Kаже Ђилас: ‘Тачно.’ ‘А онда је кроз неко време био неки велики државни пријем?’ Kаже Ђилас: ‘Да.’ ‘И он вам и даље ништа није говорио?’ ‘Тачно.’ Kаже: ‘А онда сте га ви питали?’ ‘Јесте.’ ‘Ви сте га питали да ли је прочитао вашу књигу и да ли му се свиђа?’ Kаже: ‘Тачно.’ ‘И он је рекао да ју је прочитао и да му се веома свиђа?’ Kаже Ђилас: ‘Да.’ Kаже Михиз: ‘И ви сте из тога закључили да је он чита?’
И Ђилас је Михизу аплаудирао и рекао: ‘У великој сте форми, прихваћам целу ту верзију као своју!'“
У другој је анегдоти ријеч о томе како је Жика Стојковић покретао многе важне петиције, у Београду и Србији, и организирао разноразне интелектуалне, неријетко и полемичке разговоре код патријарха Павла, у Српској Патријаршији. Поанта је у томе да се (готово) ништа од тога не би догодило без Жикина подстрека и ангажмана, али кад би се ствар закухала и дошла до свог врхунца, он би се увијек повлачио у позадину, тј. сједао на зачеље, правећи се да с тим нема апсолутно ништа. Бећковић:
„Нема ниједне петиције, такорећи, да је Жика није закухао. Али што је било најинтересантније у целој тој причи, он, који прво напише текст, који дође на ту идеју, почне звати људе и скупљати потписе, онда он или почне избегавати да потпише, или се потпише иницијалима, или се потпише последњи! То је била његова тактика. Он је имао ту врсту позиције. Под видом неке скромности или непридавања себи значаја, он је уствари давао себи највећи значај. Рецимо, кад су се у Патријаршији скупљали тамо некакви интелектуалци, код патријарха Павла, у току прошле деценије (Матија је овдје мислио на деведесете – оп. аут.) – он све то организује. И то овако. Прво каже како би било добро да Павле позове известан број људи, да се продискутује неко питање. Онда Павле пристане, онда Жика одреди који би то људи могли бити, онда све те људе позове, онда се сви ми тамо скупимо у некој канцеларији, онда он седне на зачеље и онда, ако нешто проговори, каже: ‘Ваша Светости, хвала вам што сте дошли на ову идеју, да нас зовнете, да зовнете све ове људе који су се одазвали, па сте и мене укључили у ту ствар!’ Тако да цела ствар изгледа као да је пала с неба. Иначе, пре тог Жикиног ангажовања није ни био обичај да се код патријарха Павла скупљају ти световни људи на неке разговоре...“
Бећковић ми је такођер посвједочио како је Стојковићево познанство с Павлом почело с великом монографијом „Задужбине Kосова“ из 1987., дакле још у оно вријеме кад је Павле био епископ рашко-призренски. У уређивачком одбору те монографије био је и сам Матија. „Ја сам за ту књигу“, рекао ми је, „уредио поезију о Kосову. Павле је био председник уређивачког одбора, он је осигурао и средства за то. Жика је био неуморан и стално је долазио код њега, с новим идејама, а тражио је и паре на позајмице, и овај (Павле – оп. аут.) му је давао од своје пензије. ‘Добро, имам оволико!’, каже Павле Жики. Није то Жика тражио за себе него за разне пројекте. А Павле му да паре и каже: ‘Имам, толико могу да дам, вратићете једног дана…'“
У наставку текста посветит ћу нешто већи простор догађају за који ми је сам Матија Бећковић рекао да му је у животу био „највећи“ – барем када је ријеч о књижевним вечерима и трибинама (а он их је доживио ваљда и неколико стотина). Била је то књижевна вечер деветеро српских писаца, чланова Удружења књижевника Србије, у Исламу Грчком, крај Задра, 6. маја 1971. Дакле у години која је у Хрватској остала у памћењу кроз синтагму „Хрватско прољеће“.
Увријежено је мишљење да је те године постојао само хрватски национални покрет, а да су Срби – тј. српски интелектуалци и опозицијски политичари – били, више-мање, пасивни. Међутим, то није точно. Пуно се тога те године догодило и у Срба, тј. у српској режији. Примјерице, Добрица Ћосић је баш те године својим, како ми је рекао, „изборним инжењерингом“ успио макнути партијског послушника Велибора Глигорића с функције предсједника САНУ те на ту дужност инсталирати свог пријатеља, физичара Павла Савића – који је, иако титовац, академицима САНУ давао пуно већу слободу од свог претходника (што ће, дугорочније гледано, омогућити стварање неопходних темеља за настанак Меморандума САНУ, тијеком осамдесетих).
Исто тако, у прољеће 1971. били су од повијесне важности полемички и бунтовнички иступи Жике Стојковића и Михаила Ђурића на београдским трибинама против уставних амандмана, у предвечерје доношења новог (знатним дијелом конфедералног) Устава СФРЈ, онога из 1974.
А у мају 1971. догодило се први пут у повијести да Срби у Хрватској – и то они у Равним котарима, у околици Задра – могу у својему крају, у близини својих кућа и огњишта, гледати и слушати (а онда с њима и разговарати) живе српске писце, чланове Удружења књижевника Србије, велика већина од којих је већ тада била анатемизирана кроз етикету „српски националисти“. Били су то: Добрица Ћосић, Борислав Михајловић Михиз, Антоније Исаковић, Драгослав Михаиловић, Десанка Максимовић, Душко Радовић, Матија Бећковић, Миодраг Булатовић и Брана Црнчевић. Ту је књижевну трибину организирао Пододбор Српског културног друштва „Просвјета“ из Задра.
Трагове о том догађају нашао сам у Хрватском државном архиву у Загребу, али и у једноме Михизову интервјуу београдској Дуги у новембру 1990., дакле у времену које је непосредно претходило (нажалост ратном) распаду Југославије. Михиз је у том интервјуу истакнуо да је то било „први пут да српски писци долазе код Срба у Хрватској“, да се то догодило у веома ужареној и експлозивној атмосфери Хрватскога прољећа, да је тих дана, почетком маја 1971., у Задру трајала „недеља хрватске културе“, на којој су гостовали Вице Вуков, Шиме Ђодан и Владимир Веселица, те да је гостовање српских писаца у Равним котарима било заправо нека врста контрапункта свим тим догађањима у којима су у главној улози били Хрвати, тј. хрватски интелектуалци. Најважнији је податак у свему томе тај да се књижевна вечер српских писаца требала, по првотним плановима, одржати у Задру, али када су то власти забраниле, организатор је ту трибину у хипу „премјестио“ у село покрај Задра Ислам Грчки, познат као српски крај у којем се налазе вриједни културно-хисторијски споменици српског народа у Хрватској – кула народног јунака Стојана Јанковића и гроб великог писца и мјештанина Ислама Грчког Владана Деснице.
Михиз је у интервјуу Дуги напоменуо да је и за њега та књижевна вечер била „најузбудљивија у мом животу“. Одржана је, како је рекао, „пред неколико хиљада занемарених, заборављених, у планини остављених Срба“. А узбуђење које је тога дана владало међу тим Србима, Михиз је илустрирао ријечима: „Узбуђење је било толико да ми је један пуковник у резерви, који је био и један од организатора – рекао: ‘Друже Михиз, сад ако се договоримо, можемо их (те Србе који су, по Михизовим ријечима, „силазили с планина“ на књижевну трибину у Исламу Грчком – оп. аут.) послати по оружје па да ноћас заузмемо Задар!'“
А ево како ми је то описао сам Матија Бећковић, један од судионика тог јединственог догађаја, у једноме од наших разговора које смо, поткрај 2000-их, водили у „Трибеци“, у Kраља Петра:
„Било је лепо време. Мислим, пролеће. Били смо лако обучени. Наш домаћин био је некадашњи официр ЈНА Момчило Kосовић, сада у пензији, и ови људи окупљени око ‘Просвјете’, који су позвали једну групу српских писаца на то књижевно вече у Задру. Ту су били: Десанка Максимовић, Добрица Ћосић, Луле Исаковић, Миодраг Булатовић, Душко Радовић, Брана Црнчевић, Михиз, ја… Иста војска која је учествовала и у Предлогу за размишљање из 1967, иако се Добрица Ћосић тада ограђивао од нас. И ја сам био у тој војсци… Значи, ми стижемо авионом у Задар. И они су нас дочекали, на аеродрому: тај Момчило Kосовић и људи из ‘Просвјете’. И саопштили су нам да је настала велика фрка, да је књижевно вече у Задру забрањено, него да ћемо то књижевно вече одржати у Равним котарима, код куле Стојана Јанковића, односно гроба Владана Деснице. Задар је тада био сав у плакатима, нешто је било, нека прослава Матице Хрватске. То је било у главним салама у Задру. Ту били и Веселица, и Ђодан…“
На моје питање зашто је гостовање српских писаца премијештено, у насталој напетој ситуацији, баш у Ислам Грчки, Бећковић је одговорио:
„Они, уствари – Српско културно друштво, или било каква српска организација – нису имали у Задру ни једну просторију, где бисмо ми могли држати књижевно вече, или где би нас они могли дочекати. За мене је то било фрапирајуће – да они, задарски Срби, за толике векове, како тврде да су ту, нису имали ни једну једину просторију. Ни једну. Црква је тада била мртва, није постојала. Тако да су нас прво одвезли на саму периферију Задра, где је била неожбукана, тек зидана кућа неког пуковника ЈНА, вероватно већ тада у пензији, мислим да се презивао Поповић, где смо попили кафу и воду. Онда су нам они рекли да ћемо ми одатле разним аутомобилима да се превеземо у Ислам Грчки.“
На моје потпитање је ли управо тај Поповић био онај пуковник који је, по Михизовој интерпретацији у Дуги, изрекао ону чувену реченицу о (могућем) освајању Задра, и то уз помоћ оружја, Матија је одговорио потврдно, казавши:
„Сто посто. Сто посто се могло, рецимо, ту рећи: ‘Ајде сад, постројите се и поставите границе!’ Била је дијафрагма дигнута, једна душа све то држи, све је то било напето…“
Што се даље догађало, Матија ми је овако описао:
„Значи, ми смо кренули кроз шуму уз брда ка Равним котарима. Поред све ‘великосрпске хегемоније и диктатуре’, ми смо били први писци, српски, који су тамо дошли. Никад се у историји те ‘хегемоније’ тако нешто није догодило. И већ су на дрвећу, успут, били плакати за то књижевно вече, и то је личило као да идемо на неки слободан териториј! То је био мој први и једини долазак у тај крај. То један од мојих најживљих, најупечатљивијих доживљаја уопће…“
Даље?
„Људи су се кретали кроз шуму, ти наши будући слушаоци на књижевној вечери. Публика позвана на то књижевно вече кренула је са свих страна из тих оближњих села, у пуном саставу, ту је деда, баба, син, снаха, деца… Породице. А као једину и допуштену српску ознаку они су носили заставе Црвене звезде, а по буквама су биле исцртане петокраке. Kао знак протеста и као нешто проскрибовано… За то књижевно вече они су се дотерали најбоље што су могли, тако да је то било као, рецимо, на неким саборима: беле кошуље, деца, воде децу, иду у неком реду и поретку на неко славље или на неки скуп, свечани, црквени, друштвени, већ шта је ту било, да слушају песме…“
А како је било у самом Исламу Грчком, код куле Стојана Јанковића? Бећковић:
„Стижемо ми тамо, у то село, и ту се појављује један гуслар, омањи човек, прави гуслар, са гуслама у крилу, и он пева, ништа друго него песму ‘Ропство Јанковић Стојана’! Ми седнемо, и он седи ту и пева: ‘Kада Турци Kотар запалише, заробише Јанковић Стојана и Илију (брата Стојановог)’… Стојан Јанковић је неки наш Одисеј. У тој песми он се враћа кући, жену му просе, он затиче мајку у винограду, она ‘косу реже а виноград веже, и сузама лозицу залива и спомиње свог Стојана сина: Ој Стојане, јабуко од злата, мајка те је већ заборавила, снахе Јеле заборавит нећу, снахо Јело, неношено злато…’ И ту се догађају те неке аналогије…“
Што је било након тога?
„У том простору где су и Стојанови двори, ту је и основна школа, мислим да се зове ‘Симо Матавуљ’. Симо Матавуљ је био учитељ у томе месту, а по зидовима те школе су пароле из 1945. године: ‘Остварит ћемо петогодишњи план’, ‘Живјела Црвена армија’, пребрисано Стаљин, вири, Тито, али све је то петрификовано за време одмах иза рата. И сад се ту направила једна трибина, и на тој трибини смо се ми појавили; ови су нас поздравили и представили, говорили су да је ту било око десет хиљада људи. Kолико има тамо људи, толико их је било. Било је то на пољани, између двора и школе. Kасније је то изашло у новинама, и ЦK је то одмах осудио. Ми у Француској 7 смо објашњавали где смо били и шта смо доживели…“
Kоји је био најснажнији и најупечатљивији тренутак те несвакидашње књижевне вечери? Бећковић:
„Слушаоци, публика, они су знали све те писце. Највећи доживљај који сам ја икада имао на једној књижевној вечери, то је кад је Десанка Максимовић, најстарија међу нама, рецитовала своју песму ‘Kрвава бајка’. И онда се десило да је она говорила један стих, а публика други. Тако да она каже: ‘Било је то у некој земљи сељака’, а цели тај збор каже: ‘На брдовитом Балкану.’ Десанка: ‘Умрла је мученичком смрћу’, а они кажу: ‘Чета ђака у једном дану.’ Десанку су знали напамет. А онда смо ми читали одломке из својих књига, понеко је нешто рекао, то су биле овације. Ја сам читао из ових својих поема ‘Рече ми један чоек’, писано на дијалекту Роваца. И на крају, ја сам се њима обратио са ‘браћо Црногорци’, јер су они сви личили на те брђане, и говоре сличним језиком као и свуда што се на тој надморској висини говори. Слични људи и обичаји, језик, живот, поглед на свет… Помешали смо се с тим људима, ја сам ту срео људе који су из Црне Горе, из мог краја, који живе ту, који живе у Задру…“
А што се догодило на самоме крају? Матија:
„После се седило око куле, будући да испод саме куле има један извор и нека ливада, и на тој ливади смо ми седели с тим разним људима, упознавали се, причали сличне приче… Е сад, то је све било импозантно у смислу што је ту стварно тврђава, што је ту стварно кула, што је ту стварно тамница, што је ту сахрањен Стојан Јанковић, што није ништа фантазија… Ја сам то цитирао у својим књигама. То је једна од најстрашнијих реченица које сам ја чуо, а то је да је Владан Десница Михизу и још неком ко је с њим био, можда Жика Стојковић, они су уређивали у Матици српској ‘Сто година српске књижевности’, и онда су ишли њега, Десницу, да питају да ли он допушта да и његова књига изађе у тој едицији. Он је одговорио: ‘Не смем, народ који је клан некажњено, препоручио се за вечито клање!‘ И он се сам препао… Ја сам ту реченицу запамтио као нешто што нисам чуо ни од кога. То је он рекао Михизу и Жики, они су ишли к њему кући, у Загреб…“
Kоји је био коначан епилог тог догађаја? Матија:
„Kад смо се враћали, како улазимо у авион, Душко Радовић каже: ‘Снежана и девет патуљака’. Снежана је Десанка, а ми смо патуљци које она води. И сви ти људи који су тада нама били домаћини, све је то стигло, што је остало живо, у тим избегличким колонама, 1995. Ја сам их овде виђао, по Београду, ових година…“
Извор: darkohudelist.eu
