Пише: Данило Бабић
Крајем октобра амерички председник Доналд Трамп је отпочео припреме за нову спољнополитичку авантуру, овога пута на афричком континенту. Најпре је 31. октобра на друштвеним мрежама поново уврстио Нигерију на листу „земаља од посебне забринутости“ за верске слободе, уз претњу обуставе помоћи тој земљи. Дан касније је наложио Пентагону да припреми могући план акције. Затим, у изјави новинарима датој 2. новембра у председничком авиону, додао је да операција може бити у виду слања трупа на терен или у виду ваздушних удара, све у циљу заустављања убистава хришћана у Нигерији.
Положај хришћана у одређеним деловима централне Нигерије није лак и они заиста трпе насиље. Рецимо, у месту Јелвати у савезној држави Бенуе је у ноћи између 13. и 14. јуна убијено око 100 људи, већином из хришћанске заједнице; најмање 3.000 је расељено. Анализа НВО за праћење оружаних конфликата (акроним ACLED) бележи раст насиља циљано усмереног на хришћане, почев од 2020. наовамо (конкретно: 21 одсто више у 2021. у односу на 2020. годину, са даљим растом просечног месечног броја). То се дешава упоредо са општим порастом насиља над цивилима у земљи. Оно што је додатно забрињавајуће је и спорадична примена делова шеријатских казнених кодекса на хришћане, у оним деловима где су муслимани већина. Међутим, положај хришћана у Нигерији је мање-више такав у протеклих четврт века, чак и дуже.
Емпатија или интерес за гас
Одакле онда изненадно интересовање за овај проблем? Да ли се Трамп једног јутра пробудио са вишком емпатије? Да ли је просто зажмурио, завртео глобус и прстом насумично одабрао наредну земљу коју ће да кињи (наравно, за њено добро)? Прави мотиви ове реторике су хибридни. Из угла унутрашње политике, Трампова реторика погодује захтевима евангелистичког дела његовог бирачког тела и невладиним лобијима који Нигерију виде кроз призму прогона хришћана. У спољнополитичкој равни, он врши пројекцију моћи, која се сматра потребном након америчког повлачења из Нигера и слабљења оперативних способности у суседној регији Сахела. Тиме он покушава да створи нову тачку за одвраћање западноафричког дела ИСИС-а и Боко Харама. Нигерија такође може да буде и важан фактор у гасној једначини са приближно 211 милијарди доказаних резерви гаса и већ сада снабдева Европу путем LNG терминала. У плану је изградња два гасовода, од Нигерије до Марока и до Алжира, који би се наставили даље ка Европи. Иако је све ово и даље на дугом штапу, могуће је да САД желе да се позиционирају у Нигерији како би осигурале завршетак ових пројеката, у циљу даљег истискивања Русије са европског енергетског тржишта.
Да ли је најављена војна интервенција правно и оперативно могућа и како би изгледала? Без сагласности нигеријских власти, сваки удар би отворио питања међународног права, до којег је, због ситуације у Украјини, Американцима више стало него обично. Ако би пак постојала сагласност Нигерије, САД не би морале да траже мандат у Савету безбедности УН, већ би се могле позвати на већ постојеће билатералне споразуме са Нигеријом. За унутрашњу јавност, могао би се искористити већ поменути CPC статус Нигерије као политички оквир. Операција без одобрења Нигерије је мало вероватна.
У практичном смислу, највероватнији модел операције је Сомалија 2.0, што подразумева прецизне ваздушне ударе, ограничене операције специјалних снага, појачану обавештајну сарадњу, као и инструкторе и саветнике. Логистички, након затварања америчких база у Нигеру, најреалнији ослонци за операцију су партнерске локације у Камеруну (ваздухопловна база 301 Де Гаруа) и удаљеније регионалне базе под Америчком командом за Африку (AFRICOM), као и носачи авиона. Другим речима планира се „лаки отисак“, без дуготрајног стационирања војске, а Трампова најава „чизама на земљи“ је само инструмент застрашивања.
Описани сценарио можемо предвидети на основу сомалијског искуства. Прва интервенција у Сомалији (1992-1993) показала је како хуманитарна мисија брзо клизи у катастрофу коју симболизује догађај „Пад црног јастреба“ што је на деценију ограничило апетит за копнене операције САД. Друга интервенција у Сомалији, почевши од 2017. ослањала се управо на серију прецизних удара, партнерство са локалним снагама и мултинационалним мировним операцијама, уз минималан број америчког особља. Пресликавање скорашњег сомалијског модела је највероватнији сценарио за евентуалну интервенцију у Нигерији.
ПР акција
У погледу ефеката интервенције, тешко се може очекивати некакав значајни резултат као што је уништење Боко Харама, пре свега зато што ова организација више није јединствена. Постоје три главне фракције: JAS – оригинална фракција; ISWAP – повезан са ИСИС-ом и Ансару – фракција наклоњена Ал каиди. Други разлог је чињеница што терористи претежно делују на географски неприступачном терену који искључује примену механизованих јединица, тако да је дугорочан ефекат мало вероватан. Краткорочно се може добити обавештајна предност и елиминација неких ћелија ISWAP-а.
Може се очекивати и један негативни ефекат. Наиме, логично је очекивати да ће се терористичке групе повући преко границе у суседне земље, што ће дестабилизовати цео регион, пре свега Чад и Камерун. У Камеруну је политичка ситуација веома напета, што због тензија између англофоног и франкофоног становништва, што због чињенице да је деведесетчетворогодишњи председник Пол Бија освојио осми узастопни мандат. Чад бије своју битку са исламским терористима и прилив нових свакако представља нежељен развој догађаја.
Што се тиче реакција унутар Нигерије, званични став владе је одбацивање наратива о геноциду над хришћанима. Влада инсистира на суверенитету, али истовремено поручује да је спремна на сарадњу против тероризма ако се поштује територијални интегритет. Министар спољних послова Јусуф Тугар нагласио је да у Нигерији не постоји државно организована верска репресија. Унутар јавног мњења доминира тон одбијања једностраних акција, уз позиве да се са САД разговара о обавештајно-технолошкој подршци, санкционисању финансијера насиља и јачању сопствених институција.
Аналитичари наглашавају да насиље погађа и хришћане и муслимане подједнако, да је оно сложен феномен, и да није узроковано једноставном конфесионалном поделом. Уистину, проблем тероризма је збир низа структуралних социо-економских проблема нигеријског друштва. Без ширег развојног пакета: реформе нигеријског безбедносног сектора, развоја пољопривреде и енергетике, као и дипломатске деескалације у EKOVAS-у (заједница држава западне Африке), свака „брза“ акција, за какву се залаже Трамп, ризикује да буде само ПР догађај, са ограниченим ефектом на терену.
На крају али свакако веома битно, овакве „каубојске“ ad hoc иницијативе штете целокупном афричком континенту, јер одвлаче пажњу од битнијих проблема на континенту као што су текући геноцид у Судану и протести против диктаторских режима у Камеруну и Танзанији.
Извор: Радар
