Пише: Данило Бабић
Укидање трговине робљем у Великој Британији 1807. године образложено је подизањем нивоа свести и робовласника и робова и представљало је филантропско и цивилизацијско достигнуће. Ипак, више је вероватно да је укидање ове праксе настало услед трансформације британске привреде. Индустријализација је довела до тога да огромна количина радне снаге, коју је обезбеђивала трговина робљем, више није била потребна. Британија након 217 година поново прибегава пракси присилног пресељења људи, 23. априла 2024. поново је усвојен закон који то дозвољава. Терминологија и смер кретања су се променили. Сада су у питању азиланти, а не робови, и они се депортују из Британије у Руанду.
Суштина спорног закона огледа се у томе да ће тражиоци азила који у Британију долазе нелегално, користећи бродиће за прелазак Ламанша, бити депортовани у Руанду и пре него што њихов захтев за азил буде размотрен. Правила су скројена тако да уколико долазите из листе земаља за коју Министарство унутрашњих послова сматра да нису „безбедне“, шансе за добијање азила су непостојеће. Ова процедура не важи за Украјинце, којима је унапред речено да су добродошли, те стога они и не пристижу на овај небезбедан и нелегалан начин. То су само неки од разлога због којих је овај закон у британској јавности на први поглед оцењен као дискриминаторан и расистички.
Закон о депортацији у Руанду требало је да ступи на снагу у јуну 2022, за време премијерског мандата Бориса Џонсона, али је проглашен неуставним због кршења Европске конвенције о људским правима, као и кршења домаћег законодавства, према којем Руанда није безбедна дестинација. Додатно, Борис Џонсон као бели мушкарац и представник британске аристократије није био прикладна особа за имплементацију овог закона. Прича о закону поново „васкрсава“ у пролеће 2024. године, а препреке које су га раније спутавале бивају, једна по једна, уклоњене. Прво је разрешено симболично питање политичке коректности – уместо Џонсона, дошао је Риши Сунак који је и сам мигрантског порекла. Затим је парламент прогласио Руанду безбедном трећом земљом и наложио суду да занемари досадашњу историју (не)поштовања људских права у Руанди. Једина преостала препрека је Европска конвенција о људским правима коју ће Сунакова влада вероватно напустити. Од 22. априла 2024. закон је ступио на снагу. Прве депортације ће почети за 8-12 недеља.
Разбијање банди или предизборно питање
Који су мотиви за усвајање и имплементирање овако спорног закона? Шта добија Британија, а шта Руанда?
Борис Џонсон је рекао да ће овај закон разбити бизнис модел криминалних банди које кријумчаре људе кроз Ламанш. За Ришија Сунака ово је предизборно питање. Он је миграције ставио врло високо на листу приоритета. Ипак, овај закон неће решити проблем миграната. Број особа које би требало депортовати је око 51.000. У последње три године из Британије бива протерано око 5.000 људи годишње. Рекордан број депортованих од почетка 2000-их износио је 15.000. Дакле, и када би се депортације изводиле „пуном паром“, било би потребно три и по године да се оне спроведу. Стога, овај закон има две другачије функције. Прва је везана за унутрашње политикантство, потребно је да барем један авион крене пут Руанде како би Сунак доказао чврсту руку и кредибилитет својим, и потенцијалним, бирачима. Друга сврха овог закона је да буде „страшило“ које ће одвратити будуће мигранте, јер уместо „обећане земље британске“ нуди суморну перспективу Руанде.
С друге стране, Руанда добија новац у износу од 370 до 390 милиона фунти, и још додатних 120 милиона чим број људи који дођу у Руанду надмаши 300. Још важније, ова трговина робљем модерног доба доноси политички капитал Полу Кагамеу – председнику Руанде који има прерогативе монарха. Кагаме је званично председник Руанде од 2000. године. Ипак, он је де фацто први човек државе од 1994, када је са својом војском окончао стодневни геноцид. Од тада Руанда је полако израсла у капиталистичку, неолибералну дистопију. То је прави мали рај за стране инвеститоре. За разлику од ближег окружења, у Руанди владају мир и стабилност, инфраструктура је на завидном нивоу, еколошке норме су високе, а пејзажи предивни. Руанда је рангирана на високом 38. месту на последњој Дуинг бизнис листи.
Кагамеова диктатура
Судећи према изборним резултатима, председник Кагаме је омиљен у народу. На изборима 2003. године освојио је 93 одсто, 2010 – 95, а 2017. године чак 99 процената гласова. Наравно, реалност је таква да у Руанди не постоји слобода штампе, свака критика председника обично доводи до ол инклузив боравка на неодређено време у неком од васпитно-поправних кампова.
Опозициони кандидати после сваких избора бивају хапшени. Грађани Руанде практично живе у затвору под ведрим небом, јер су државне границе са суседима углавном затворене. Афрички аналитичари се слажу у процени да је након 2010. године Кагаме прерастао у диктатора, од тада је почео прогон и малтретирање новинара и политичких противника, као и руанђанске дијаспоре. То је и потврђено извештајем Стејт департмента за Руанду из 2016. године.
Хавијер Блас: Шта се десило са афричким растом или о још једној изгубљеној деценији
Дакле, поново је на снази стара пракса колективног Запада – „можда је диктатор, ал’ је наш“. Кагамеу је најважније управо очување тог статуса, поготово због чињенице да је његов статус „омиљеног афричког лидера“ пољуљан, с обзиром на то да постоје јасни докази да Руанда спонзорише терористичку формацију М23, која делује на подручју источног Конга. Договор о депортацији миграната пружа Кагамеу прилику да докаже да је и даље део западног табора. У том кључу можемо тумачити и спонзорство Руанде за резолуцију о Сребреници. То је за Кагамеа бесплатна прилика да подсети међународну јавност да је Руанда жртва, а не негативац који терорише суседни Конго.
Највећи губитници су несуђени азиланти који би у Руанди требало да буду смештени у мотелима који нису затвори, али је обезбеђење око њих јако, а слобода кретања ограничена. Највећи број њих уопште не жели да остане да живи у Руанди.
Највећи проблем је ипак тај што се ствара лош преседан који прети да постане пракса – Данска је такође потписала споразум са Руандом, а Италија са Данском (као транзитном земљом) и Албанијом. Ово сведочи о томе да развијене демократије попут Велике Британије, Данске и Италије потписују споразуме о екстрадицији људи са земљама, благо речено, упитних демократских капацитета. Истог дана када је ступио на снагу споразум са Британијом, идентичан споразум је понуђен и Боцвани, која је, као вероватно најразвијенија афричка демократија, споразум одбила. Заборавља се и то да је пре неколико година Израел имао сличну шему о репатријацији са Руандом, која је брзо пропала јер је Руанда одмах депортовала људе даље, у треће земље, што је било супротно договору.
Сведоци смо стварања новог концепта људских права – по офшор моделу, где се заборавља да су тражиоци азила заправо жртве, које не долазе у Британију из доколице, већ бежећи од тешких услова живота у својим земљама, углавном бившим британским колонијама. Њиховом депортацијом у Руанду или било коју трећу земљу, тим „пилатовским прањем руку“ долази до њихове дехуманизације од стране оних који (наводно) своја друштва граде на поштовању људских права.
Извор: Радар
