Превео за Журнал: М. М. Милојевић
Како се раст успорава потези Пекинга изазивају глобалну узвратну реакцију
Кинеска економија једва да је расла претходне две године. Непосредни узроци, укључујући опадање у сектору некретнина и жестоку политику „нултог Ковида“, који су знатно ослабили инвестиције у приватном сектору, су добро познати. Али корени стагнације су системски, и компаније и аналитичари унутар Кине, као и владе и пословни људи широм света, су жељно ишчекивали да Пекинг јасно изнесе своје планове којима би националну економију вратио на стабилнију путању.
Између 2010. и 2019. године – што није било тако давно – просечна годишња стопа раста кинеског бруто домаћег производа је била 7,7 одсто, али данас је Пекингу тешко да изведе чак и основне политичке реформе нужне да одрже раст од барем три или четири одсто.
Домаћи и страни посматрачи усмерили су своја надања према највећем политичком догађају у кинеском календару, Општенародном конгресу (National People’s Congress). Прижељкивали су назнаке дуго ишчекиване промене усмерења. Кина остварује годишњи трговински суфицит током више од две деценије, али 2022. и 2023, умањење кинеске унутарње тражње довело је до тога да извоз надмаши увоз за запањујућих 1,7 хиљада милијарди долара. Годину дана раније, 2021, кинески председник Си Ђинпинг обзнанио је да Кина постаје „умерено просперитетно друштво“ –што је било упућивање на концепт који је дефинисан пре више од два миленијума у збирци кинеске поезије познате као Књига песама (Песмарица). У складу са модерним економским појмовима, Си је преузимао заслуге за кинески успон на ниво државе средњег нивоа дохотка. Ову транзицију требало је да прати и политички заокрет. Након скоро две деценије снажног раста заснованог на инвестицијама, Кини је сада потребан раст заснован на (унутрашњој) потрошњи. Даље инвестирање ће се суочити са ограничењима која намеће законитост опадајућег приноса, све док Кина не буде могла да троши више код куће. Ипак, током претходне две године, десило се управо супротно. Пошто нису биле кадре да продају добра домаћим купцима, кинеске компаније су извозиле свој вишак производње у иностранство.
Сједињене Државе, Европска унија и Јапан, као и друге развијене државе и државе у развоју, забринуте су да би овај тренд могао да се настави – да се Кина припрема да извозом превлада успоравање раста економије. Пекинг је одбио да приоритет да домаћој тражњи и отворено је одбацивао стимулансе за поспешивање потрошње, док је уместо тога обећавао наставак подршке управо оним индустријским гранама које знатно доприносе расту кинеског извоза. Ове политике довеле су до вишег кинеског трговинског суфицита и страног дефицита, што поткопава конкуренцију у иностранству и прети да искључи западне фирме из посла а да њихове раднике остави без радних места.
Исходишта Општенародног конгреса који је закључен 11. марта, ће додатно појачати уместо да олакшају забринутост страних држава. Суочени са економском ситуацијом која позива на структуралне реформе ради појачавања продуктивности и усаглашавања домаће тражње са производњом, кинески лидери су уместо тога заступали комбинацију политичких решења којима ће се одложити нужне промене и продубити економски ослонац на стране изворе тражње. Како би заштитиле сопствене економије од штете коју би изазвао јефтини кинески извоз, стране владе ће све више прибегавати алаткама против неоправданог снижавања (дампинг) цена. Уобичајено, ове алатке обухватају царине на кинеска добра произведена испод цене коштања.
Погоршање економског сукоба је неизбежно исходиште тренутних кинеских политика, и неће бити ограничен само на кинеске односе са развијеним економијама. Трговински спорови већ су се појавили између Пекинга и неколико других чланица мултилатералног форума познатог као БРИКС (скраћеница за Бразил, Русију, Индију, Кину и Јужну Африку). Раније овог месеца, Бразил је покренуо истрагу против дампинга цена увозног кинеског челика. Индија је увела више мера против обарања цена у односу на било коју другу државу на свету настојећи да ограничи увоз из Кине. Јужноафричка трговачка комисија недавно је завршила процену кинеског увоза и потврдила је да се одигравало намерно снижавање производних цена. И док и развијене државе и државе у развоју уводе мере супротстављајући се великом обиму кинеског извоза, Пекинг изгледа као да игнорише овај проблем. И док претерани кинески производни капацитет (overcapacity) усмерава стране владе према још жешћим контрамерама, сукоб који из овога произилази је нешто што не могу да приуште ни кинеска економија нити светски трговински систем.
Нема назнака промена
Ово није први случај распрострањених међународних приговора трговинским праксама једне земље. Развијене економије такође су се спориле због јапанског одбијања да се позабави трговинским дисбалансом током седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Сједињене Америчке Државе су интервенисане одржавањем директних разговора са Јапаном током 1984. и 1985. године како би приморале Токио да се позабави кореном овог проблема: структуралним политикама које су стављале у неповољан положај стране производе и које су потцењивале вредност јапанске валуте. Резултат разговора била је јапанска сагласност да „добровољно“ уведе извозна ограничења. Споразуми из Плазе (Plaza Accord) 1985. године и из Лувра (Louvre Accord) 1987. године, које су потписале Француска, Немачка, Јапан, Велика Британија и САД (уз Канаду која се придружила каснијем споразуму) установили су даље аранжмане којима би се умањила трговинска неравнотежа тако што би се допустила курсна прилагођавања ради јачања јена у односу на долар. Ово координисано настојање да се промене јапанске економске праксе у то време је сматрано за контроверзно, изазивајући притужбе да су Вашингтон и његови партнери били превише груби. Али на крају, мере нису отежале јапански економски развој. У ствари, тиме што су се позабавиле легитимном забринутошћу о трговинској неравнотежи, поставиле су темељац поверења у глобализацију што је користило многим државама – највише од свих Кини – у наредним годинама.
Данас је питање да ли би се Пекинг сагласио да измени своју политику као што је Јапан учинио, спречавајући кампању земаља Г-7 да наметну агресивнија ограничења растућем обиму кинеског извоза. Али трговинска политика би била само привремени лек. Кинески трговински суфицит ће опстати све док домаћа тражња не буде смисленије расла или док се раст инвестиција не буде значајно смањио.
Како би краткорочно олакшао овај проблем, Пекингу је потребан снажни фискални стимулус. И како би га дугорочно решила, Кина мора да преусмери средства од државе према домаћинствима – или директним новчаним трансферима и уделом у компанијама које су у државном власништву, или индиректно кроз промене пореске политике или субвенције за становање, пензионо осигурање, здравствену негу или друге услуге.
Да Кина има такве кораке на памети, њене намере би биле очигледне у политичким порукама послатим са Општенародног конгреса. Али нису се појавиле ни назнаке таквих намера. У ствари, пекиншки економски циљеви не само да показују да остаје посвећен старом моделу развоја заснованог на извозу и инвестицијама већ и да можда чак планира проширење кинеских производних капацитета како би даље повећао извоз.
Размотримо да нови пакет пекиншке фискалне политике не укључује непосредну подршку потрошњи домаћинстава или њиховим приходима. Формални циљ буџетског дефицита за 2024. годину је три одсто бруто домаћег производа, што угрубо одговара циљу из 2023. године, а што, узимајући у обзир комбинацију државне потрошње и издавања обвезница, значи да Пекинг неће спроводити оне врсте фискалних политика које подстичу домаћи раст.
Што је још важније, Кина наставља да усмерава кредитирање и фискалне ресурсе према инвестицијама уместо да обавља директне трансфере према домаћинствима којима би се повећала њихова потрошња. У прошлости, Си је одбацио оваква плаћања као „велфaризам“ (welfarisam, негативна алузија на концепт државе благостања, прим.прев). Међутим, Кина не може да одрживо прошири потрошњу домаћинстава као удео своје економије користећи се искључиво мерама на страни снабдевања (supply-side measures). На крају, фискални ресурси морају да се преусмере од државног сектора према домаћинствима, и сада нема назнака да се такво преусмерење одиграва.
Оваква индустријска политика посебно није добродошла у остатку света. Званични радни извештај кинеске владе за 2024. годину идентификује електрична возила, батерије и соларне ћелије као индустрије које спадају у „нове продуктивне силе“ које ће поспешити укупни раст продуктивности у земљи. Читав одељак у извештају описује како ће влада „активно ће подстицати нове индустрије и индустрије оријентисане на будућност“ са циљем да „консолидује и унапреди водећу позицију [Кине]“ у неколико од њих. Али индустрије које Кина настоји да заштити су управо оне које прете да поткопају конкуренте у развијеним економијама и економијама у развоју.
Кинески циљеви фискалних прихода такође упућују да јој је циљ снажнији раст заснован на извозу. Ове бројке укључују различите облике прикупљених пореза као и рабате на извозне царине (rebates on export taxes).
Иако Министарство финансија пројектује да ће укупни фискални приходи порасти свега 3,3 одсто ове године, очекује да ће потрошња на олакшице извозних царина порасти 9,9 одсто.
У међувремену министарство очекује да ће порези које Кина наплаћује опорезујући увоз порасти само 4,1 одсто. Ово предвиђање нужно не упућује на отворену намеру да се повећа извоз, али барем показује да Пекинг не претпоставља да ће доћи до било каквог умањења трговинског суфицита током 2024. године.
Потрошња на одбрану такође је удешена да расте много брже него укупна владина потрошња или остварење прихода. Кина планира свега 4,0 одсто увећање укупних издатака, али пројектује 7,2 одсто раст одбрамбеног буџета. Сигнал који је овим упућен остатку света јесте да Пекинг преимућство даје војсци у односу на инвестиције у одрживи развој домаћинстава или људског капитала.
Пре него што је Кина открила било коју од ових полтиика, европски званичници били су укључени у интензивне активности како би апеловали на Пекинг да размотри претњу коју његов извоз представља по европске индустрије и запосленост – и ризик од кварења европског политичког окружења које је дуго било наклоњено трговини са Кином.
Током посете Пекингу почетком фебруара, званичници из америчког Министарства финансија (Treasury Department) упутили су сличну поруку. Али планови Општенародног конгреса не показују назнаке да је Кина узела у обзир ове захтеве западних влада.
Утисак који је послат са Општенародног конгреса није од помоћи. Типично, у закључном делу конгреса, кинески премијер одржи конференцију за штампу. Ове године догађај је отказан – не само за 2024. годину него и за наредне године. Конференција за штампу увек је унапред удешавана, са питањима која би унапред била послата и припремљеним одговорима. Али отказивањем догађаја кинеско вођство је показало да сада не сагледава приближавање праксама развијених држава као нешто што је важно, или барем не онолико важно колико политика иза затворених врата која је довела до отказивања конференције.
Удвостручење улога
Не само да Пекинг не делује вољно да се позабави домаћом економском неравнотежом, већ му такође може недостајати и капацитет да то учини. То је посебно забрињавајућа могућност. Током више деценија, економисти су позивали да се Кина преусмери према домаћој тражњи тако што ће се позабавити ограничењима на потрошњу појединаца, а која обухватају недовољни доходак домаћинстава. Како би уравнотежио домаћу економију и умањио државни трговински суфицит, Пекинг мора да охрабри потрошњу поврх успоравања инвестиција у сектору некретнина и инфраструктури.
Али Кина сада стоји слабо у односу на опсежност изазова које је потребно превазићи за извођење таквог заокрета. Држава прикупља свега око 14 одсто бруто домаћег производа као порески приход (бројка која расте за 4-6 процентних поена уколико се и други дохоци, као доприноси за социјално осигурање укључе у збир), далеко испод просека земаља Организације за економску сарадњу и развој од 34 одсто. Оно што је још важније, велики део овог дохотка долази од пореза на додату вредност производних активности и других пореза на пословање, пре него од пореза на лични доходак и домаћу потрошњу. Према садашњем пореском систему, стога, преоријентисање на економију која се заснива на потрошњу довело би до драматичног опадања пореских прихода, што би поткопало могућност Пекинга да изведе овај хипотетички политички пројекат.
Потреба за извођењем реформе пореског система је очигледна; и сам Си признаје проблем у својој политичкој агенди објављеној 2013. године. Чињеница да таква реформа није ни на видику је стога додатни показатељ да Пекинг удвостручује улог на свој застарели модел раста.
Сваке године, као што то чини са свим земљама, Међународни монетарни фонд консултује се са кинеским званичницима о економској политици, износи предлоге и онда извештава о пекиншким гледиштима у вези са предложеним променама. Претходних година, кинески званичници саглашавали су се са ММФ-ом о потреби да се изврши фискална реформа. Али ове године, Пекинг је рекао ММФ-у да је одговарајући порески систем „у основи успостављен“ и да ће се циљеви Пекинга усмерити према високо квалитетном развоју „пре него на директном повећању фискалних прихода“. Кина одбацује не само специфичне реформе које би омогућиле одрживије трговинске односе са остатком света већ и саму потребу за било каквим реформама.
Кина се суочава са ограничењима такође и када је посреди промена њене индустријске политике. Чак и уколико би се Пекинг повиновао пред страним притиском и начинио усредсређени напор да ограничи инвестиције у производњу електричних возила, батерија, соларних ћелија и других индустријских грана, компаније и производни погони који су се окористили о раније владине субвенције не би ишчезли. Кампања централних власти, штавише, по свој прилици не би могла да измени одлуке о позајмљивању на терену, узимајући у обзир да је локалним званичницима поверен мандат да одржавају ниво запослености и осигурају финансијску стабилност.
Кини би било врло тешко да брзо умањи растући трговински суфицит, и нико не очекује да ће државно вођство преко ноћи разрешити овај проблем. Али алармантно је да Пекинг изгледа не чини било какав смислени напор да поправи ову неравнотежу. Лењим допуштањем да политика остане онаква каква јесте, Кина долази у такву позицију да ће се сукобити како са развијеним економијама, тако и са економијама у развоју.
Пекинг би требало да призна како стране државе имају оправдане разлоге за увођење заштитних трговинских политика, све док Кина не оствари структуралне реформе код куће. Уместо тога, кинески званичници описују амерички трговинске мере као „досезање збуњујућих нивоа недокучивог апсурда“.
Уколико Пекинг није кадар да прихвати реалност економске штете коју ове политике настоје да ублаже, онда нема полазне основе за разговоре са лидерима развијених економија. Државе чланице Групе седам на крају ће између себе формулисати прихватљива решења, пре него да их изнађу заједнички са Кином.
Кинески званичници често кажу како Пекинг не тежи са умишљајем трговинском суфуциту. Са умишљајем или без њега кинески трговински суфицити су за остатак света неодрживи, и Кина не би требало да је изненађена уколико стране владе почну агресивније да одговарају. Пекинг ће по свој прилици одбацити мере сличне онима које су Сједињене Америчке Државе са партнерима усвојиле осамдесетих година прошлог века, као што је аранжман о валутним курсевима који би подсећао на Споразуме из Плазе и Споразуме из Лувра.
Повећање царина на кинески увоз, друга политика која је доступна страним владама може само да пружи привремено олакшање; када је Трампова администрација увела ове мере, многи кинески добављачи су били кадри да заобиђу ова ограничења тамо што су испоручивали робу преко трећих земаља пре него што би она стигла на коначно одредиште у САД. Уз неколико ефикасних политичких могућности и невољне преговараче у Пекингу, западне владе посебно ће размотрити све драконскија ограничења на кинеску трговину.
Овакав шок могао би бити оно што је нужно за Кину да узме структуралне реформе за озбиљно, и за сопствену економску добробит и у нади да ће бити избегнута непоправљива напрслина светске трговине.
Напомена уредника Форин аферса: есеј је допуњен како би се разјаснили подаци о обиму пореских прихода, исказани као удео у бруто домаћем производу
Данијел Розен је оснивач Родијум групе (Rhodium Group) и предводи рад компаније у Азији
Логан Рајт је партнер у Родијум групи и предводи истраживања компаније кинеског финансијског тржишта
Извор: Foreign Affairs
