Шампионат света у Катару није личио ни на један пре њега одигран. И то се, доста пријатно иако, зашто не рећи, добрим делом и случајно, манифестовало и на самом терену… Ако успемо, а за потребе овакве расправе морамо (и вероватно само тада, јер sportwashing није шала), да апстрахујемо од свега ”оног другог” што је донео Мундијал у Катару, шта је виђено на овом шампионату света?
На ово питање можемо да одговоримо ако укажемо на две основне логистичке особености турнира. Првенство света играно је током позне јесени у северној хемисфери и, друго, играно је у једном граду.
Мундијал у Швајцарској је последњи који је игран на приближно малој површини, а и то само јер је Швајцарска, као неутрална током Другог светског рата, била мање девастирана од осталих европских земаља.
Једна преамбула… Већ дуже, вероватно од Мундијала у Италији 1990. године, репрезентативни фудбал није носилац трендова и показатељ у ком правцу се игра развија. Пре тога је то свакако био, дакле фестивал на коме су доношене нове идеје и презентовани нови стилови. Виторио Поцо је користио ”методо” када је с Италијом освојио два шампиона света тридесетих.
Бразил је представио четири играча у последњој линији и зонску одбрану када је, за селекторовања Висентеа Феоле, освојен Мундијал у Шведској.
Енглеска је, са тимом који је играо у ромбу (Wingless Wonders), освојила једини трофеј, а потом се ређају Немачка са својом верзијом тоталног фудбала, Билардова Аргентина са модерном формацијом са три играча у последој линији и тако даље…
Но, већ деценијама, дакле, клупски фудбал је врхунац фудбала. Најбољи тимови нису национални тимови. Простор за тренинг је премали да би се достигла синхронизованост коју имају најбоље екипе света, али и оне у непосредним нивоима испод.
Механизми у игри Манчестер Ситија, али и једног Виљареала, Салцбурга, Сасуола или кога вам воља из најбољих десетак-петнаестак лига света развијенији су од механизама у игри највећег броја селекција. Напросто, законитости спортских игара (спортска теорија разликује спорт од спортских игара, а само у овим другим стратегија, тактика, а подједнако са њима и машта и креативност имају јако важне функције) су такви.
Зато је фудбал репрезентација подједнако фудбал навика (оних које играчи носе из својих клубова) које селектори каналишу, али и фудбал форме и ”бљеска”. Е па, ова два последња су своју најлепшу промоцију имали у Катару.
Форма је бинарна ствар у спорту. Не постоји ”лоша форма”, ништа више не постоји ни ”добра формна”. То су химере. Форма је бинарна ствар. Фудбалер је или у форми или није. Она траје отприлике два месеца, може се продужити, али не и довека очувати. Екипе које су имале највише играча у форми, које су успеле да ту форму одрже током четири седмице, али и да сакрију оне играче који нису у форми, просперирале су.
Када кажемо ”бљесак” мислимо, наравно, на моменте тимског, групног или индивидуалног умећа који, напослетку, решавају толико утакмица. Он може да буде тумачен и на други начин, па би индивидуалне (групне, тимске…) грешке могле такође под њега да се подведу. Толико је примера који су показали да мање-више изједначене такмаце раздвајају само овакви детаљи.
Све ово, иако не потпуно под контролом иједног чиниоца једне фудбалске екипе (подједнако фудбалера и чланова ширег стручног штаба, под чиме подразумевамо лекаре, физиотерапеуте, масере и све друге), може умногоме да се контролише. Како? Па, квалитетним временом између утакмица.
Ту је катарски шампионат имао предност у односу на друге шампионате света. Фудбалери данас играју под већим физичким, менталним и емотивним оптерећењем него ма које друге њихове колеге у ранијим епохама. Фудбал данас, од фудбала јуче, одвајају пре свега две ствари – количина доношења засебних одлука (већа техничко-тактичка захтевност) и већа количина оног, тзв. квалитетног трчања (високоинтензивног трчања и спринта).
Фудбалери у сезони играју јако велики број утакмица, што са собом носи проблеме који укључују много тога, све до оних толико непријатних overuse повреда (повреда проузрокованих, најпростије, трошењем мимо одређених лимита људског тела).
Ово је проблем о коме доста јавно и гласно говоре многи од највећих тренера на свету и то јесте нешто са чиме ће фудбал морати да се избори у будућности.
Но, у Катару, играчи нису дошли након одиграних 50 утакмица у сезони, већ можда 20. Дошли су у Катар у моментима када играју средину сезоне, отприлике, не након што су је тек окончали. Свежина је предуслов испољавања ма које спортске способности. Свежина је нешто што су они имали.
Друга ствар је изостанак путовања. Чињеница да су екипе свуда могле да иду кратким вожњама аутобусом учинила је процес опоравка фудбалера између мечева (а опоравак је физиолошки најважнија ствар за фудбалере у тренажном процесу на оваквим турнирима) буде много лакши. Оптимална манипулација тренажним оптерећењем (или оно што се зове периодизација тренинга) је умногоме олакшана у оваквим условима.
Ово су све, није тешко претпоставити, сувопарне ствари за једног навијача, просечног конзумента фудбала. Он не мора да познаје унутрашње струјање фудбала да би уживао у самој игри. Све је ово сувише закулисно за њега. Али важно је знати да су ово ствари које директно омогућавају да се игра квалитетнији фудбал, а до тога је свима подједнако стало.
Бројеви потврђују да су фудбалери били у могућности да играју фудбал близу горње границе својих могућности. Тако је, рецимо (дословце смо узели насумице одабраног фудбалера на насумице одабраној утакмици), Амрабат на мечу Мароко – Белгија претрчао 11.215 метара, а имао је 602,2 метара онога што зовемо HSR трчање (високоинтензивно трчање, преко 19,8 километара на час). То је савршено у складу са вредностима које очекујете од фудбалера на његовој позицији.
Додељивање највећег фудбалског, па тиме и спортског догађаја уопште, једној малој земљи као што је Катар, уз све друге недоследности и упитности ове и овакве одлуке, нешто је о чему се много причало и писало. Не усуђујући се да уђемо даље у једну такву расправу, још једном само наглашавамо да је, нехотице ако никако другачије, ова одлука креирала околности које су посебно погодовале у великој мери самим фудбалерима. А они су, имајте у виду, много крхкија бића него што бисте помислили и хабитат који им је потребан да просперирају јако је тешко одржавати.
Катар је створио услове какви раније нису виђени и фудбал, више или мање квалитетан али веома забаван у огромној већини случајева, је то вратио.
Нисмо видели некакву тактичку иновацију или нешто раније недоживљено или испробано. За тако нешто морате да сачекате утакмице Манчестер Ситија (или Сасуола, потпуно свеједно…). Али видели смо фудбал игран у условима који је погодовао фудбалерима и то се, напослетку, јасно очитало на терену.
Велико питање сада остаје да се види шта ће то значити за наредне турнире. Већ се чује прича да се разматра одустајање од идеје играња турнира са 48 екипа. Да ли ће бити ревидирана општа организација турнира након свега виђеног у Катару. Наредно Светско првенстви игра се на читавом једном континенту, у три земље. Како ће то изгледати?
Још интересантније, где би ”катарски услови” могли да буду реплицирани, ако игде? Као и све добре појаве (још једном, катарско Светско првенство има много, баш много оних других ствари, које нису нити добре нити пријатне), овај шампионат света отворио је могућност постављања неких веома занимљивих питања.
Остаје само нада да ће ФИФА бити достојна да на њих адекватно одговори…
Извор: rts.rs
