Превод: Журнал
Нигдје se у заклетви коју полажу чланови Конгреса Сједињених Држава не спомиње њихова дужност према народу. У њој се каже да ће подржавати и бранити Устав од свих непријатеља, страних и домаћих.
Можда, одбрана Устава, у неком смислу, значи радити свој посао: представљати народ који их је изабрао. Али у сриједу, архитекта геноцида над палестинским народом је ушао и изашао из „куће народа“ уз овације.
Добио је више времена са америчким законодавцима него што ће иједан Американац добити током свог живота и искористио га је да увјери присутне да је добар човјек који командује моралном војском — кунећи да нису убили никога ко није заслужио, па нека у овом тренутку падне мртав.
Постоји хиљаду индикација да влада Сједињених Држава нема никакве обавезе према америчком народу. Ово је био само један тренутак — али онај који никада нећу заборавити.
Ти људи се не разликују од израелских досељеника који сједе у лежањкама, једу кокице и навијају када израелска војска баца бомбе на стамбене комплексе у Гази.
Откако су на функцији, имају сједишта у првом реду за гледање покоља, а једино што раде је да буље са стране. С времена на вријеме их људи који их плаћау да раде свој посао мало ометају протестујући, а они их отјерају као мухе.
Већинско мишљење у Сједињеним Државама се противи наставу подржавања израелске геноцидне кампање у Гази. Сваке седмице се појављују приче које додатно поткрепљују ово мишљење.
Прошле седмице се појавила прича о Мухамеду Бахару и проширила се широм свијета. Мухамед је био мојих година, 24, и имао је Даунов синдром.
Израелска војска је упала у његову кућу и пустила да га нападне пас који му је раскомадао руку. Одвојили су га од породице и оставили самог у соби. Наредили су његовој породици да напусти кућу и оставили Мухамеда да умре од крварења— сам и уплашен.
Породица је његов лешу фази распадања пронашла у соби у којој су га војници оставили. На руци му је још био завој којим су покушали зауставити крварење. Био је остављен као да се ништа не догађа.
Израелска војска је потврдила ову причу неколико дана касније и Нетанјаху је добио аплауз за своју храброст и лидерство.
Више не осјећају потребу да лажу свијет о својим злочинима — као што је пуштање беба да умру у инкубаторима. То је прије неколико мјесеци био само лакмус тест за оно што ће Сједињене Државе допустити.
Наредба за напад пса на човјека са Дауновим синдромом и затварање у собу да умре без својих вољених није била црвена линија — јер је никада неће бити.
Добио је овације.

Ако би човјек попут Бењамина Нетанјахуа ушао у њихов дом и унаказио тијела њихове дјеце умјери да никада не могу заборавити како су послије тога изгледала— питам се да ли би и даље аплаудирали.
Питам се да ли би крици њихових чланова породице који живи горе у шаторима могли прекинути размишљање током аплазу, или овације човјеку за његово савршено извршено касапљење хиљада људи.
Дио мене и даље жели да вјерује да су ти људи можда и даље потпуно дезинформисани — да можда не знају за 15.000 убијене дјеце.
Можда нису видјели оно што сам ја видјела — дјевојчицу без лица, дјечака без главе, дијете без ногу, мајку која не жели да опере крв своје дјеце са руку јер је то све што јој је остало од њих.
Фајненшел тајмс: Екстремисти предводе Нетанјахуов приступ рату са Хамасом
Можда то уопште нису видјели. Док је за убицу одјекивао заглушујући аплауз, напољу су стајале хиљаде људи који су покушавали да милионима људи у Палестини поруче да њихова невоља није занемарена. Полиција их је прскала сузавцем, тукла и хапсила – полицајци који су обучавани у Израелу.
Када сам видјела снимак овација, нешто је у мени потоуна — овдје сам рођена. Овдје су рођени и моји родитељи. Немам нацију којој бих могла бити вјерна осим нације која се труди да убије породице мојих пријатеља.
У Конгресу Сједињених Држава постоји крволочност — и крволочност је изгледа једино чему су вјерни. Ако постоје „непријатељи“ страни и домаћи, бојим се да нас сматрају овим другима.
Аплаудирам својим пријатељима на њиховим стенд ап наступима. Аплаудирам људима након што заврше говор на неком окупљању. Понекад аплаудирам када авион слети, ако неко други започне аплауз. Аплаудирати џелату дјеце, мајки, очева и пријатеља — за колико су продали своје душе?
Данака Катовић је национална директорка CODEPINK-а. Данака је дипломирала политичке науке на Универзитету ДеПол у новембру 2020. године.
Пише: Данака Катовић
Извор: consortiumnews.com
