Олимпијске игре су најважнији спортски догађај, и медаље освојене тамо представљају најважнији спортски успјех. Како појединца и тима, тако и државе из које они долазе
Погледајте наслове на готово свим порталима у вези управо отпочетог ватерполо и пливачког првенства свијета у Дохи. Сви редом овај планетарни шампионат доживљавају као квалификациони за Олимпијске игре, и акценат и код тренера и код играча јесте више на том квалификационом и олимпијском моменту, него на свјетским титулама и медаљама. О томе сам овдје више пута писао: олимпијске игре су најважнији спортски догађај, и медаље освојене тамо представљају најважнији спортски успјех. Како појединца и тима, тако и државе из које они долазе.
У том смислу треба сагледати и (не)успјехе српских спортиста на почетку ове године. Новаков губитак трофеја у Мелбурну, дебакл Дејвис куп тениске репрезентације, и чињеницу да се, и послије завршног првенства Европе, српски „делфини“, званични и двоструки олимпијски шампиони још увјек боре за олимпијску визу. Лично мислим да ће тенисере и ватерполисте ова блиједа издања из јануара и фебруара учинити гледним побједа, и фокусираним на љето у Паризу. Далеко више него што би то учинили евентуални њихови успјеси на почетку сезоне. Јер, квалитет на свјетском нивоу имају и једни и други.
А онда, нешто слично предвиђам и за фудбалере, за Пиксијеву чету. Колико пута су до сад фудбалери отишли помпезно на неко првенство? Још од мајсторице 1974 са Шпанцима, о којој је писао Неле Карајлић, преко оних квалификација за Мундијал 1982, кад смо били у групи испред будућих свјестских првака. Па онда гол Радановића за одлазак на ЕП 1984. Па гол Митровића у Португалу 2021. Па Антићева казнена експедиција за противнике у квалификацијама за Јужну Африку…. И све се то, редом, завршавало – дебаклом. Сад, послије мука и јада са Бугарима и Мађарима у никад лакшој квалификационој групи, једино што можемо и требамо очекивати јесте бољи пласман и излазак на велика врата, кад већ улазимо на мала.
Оливер Јанковић
