Пише: Дамир Радић
Обиљежавајући 60. годишњицу рођења Дражена Петровића, ауторско-продуцентски тим сачињен од режисера Данила Шербеџије, сценариста Ивана Турковића Крњака и продуцената Љубе Здјеларевића (такођер коредатељ) те Ивана Шибера, представио је свој подуље припремани биографски филм о једном од највећих европских кошаркаша.
С обзиром на то да је споменути тим још у предпродукцији поручивао да жели радити филм о Драженовом особном животу, о томе какав је „био човјек“, гледатеља упућеног у то не изненађује да је спортска димензија посве скрајнута и донекле конкретизирана заправо тек двјема „малим“ утакмицама – Цибоне против љубљанске Олимпије која је наступила с јуниорима и на којој је Петровић оборио дуготрајан рекорд Радивоја Кораћа по броју поена постигнутих на једном сусрету, те хрватске репрезентације против словенске у квалификацијама за Еуропско првенство, посљедње Драженове утакмице уопће (занимљиво је да су у оба меча „уплетени“ Словенци, што можда има неке везе с тим да је Словенија, заједно са Србијом, била копродукцијски партнер Хрватској).
Проблем с таквом концепцијом је наравно у томе што је Дражен јавно постојао и постоји готово искључиво као кошаркаш, а изван тога као политички ангажирани патриот за хрватску ствар у задњем рату на овим просторима те као (наводни) дечко у оно доба подједнако популарне пјевачице Нових фосила Сање Долежал. Но не само да је његова политичка активност, сукладно ваљда ставу да то није „особни Дражен“, једва споменута, него је и епизода са Сањом Долежал, несумњиво особна, максимално маргинализирана.
Све то како би у први план дошла „велика љубавна прича“ Дражена и јавности посве непознате Ренате, за коју се, ако се не варам, први пут чуло кад је његова мајка Бисерка изјавила да је управо Рената, а не Сања Долежал била велика Драженова љубав. При томе се поставља питање је ли „особни Дражен“, како га филм представља, плод неког озбиљнијег биографског истраживања, или је доминантно посљедица перспективе Бисерке Петровић.
Било како било, посвећеност Драженовом особном, понајприје љубавном животу могла је бити пун згодитак да је резултирала слојевитом и интригантном сликом славног спорташа о којем смо изван терена знали јако мало, но то се није десило. Управо супротно, „особни Дражен“ испао је посве незанимљив лик, његова љубавна веза с Ренатом у филму је стерилна и досадна, сва интима сведена је на конфекцијска рјешења примјерена сапуницама, али без сапунских узбуђења.
Велик је проблем, дакако, и промашен одабир главног глумца, Домагоја Нижића, који Дражена утјеловљује као симпатичног младића без трунке каризме, док је стварни Дражен прштао од каризматичности, не само због врхунске и елегантне играчке врсноће, од које у филму нема ни трага (осим кад се повремено убаце документарни архивски материјали правог Дражена), него и зато што је она била стопљена с његовом дјечачком љепушкастошћу коју Нижић једноставно нема.
Избор глумца за Дражена као малољетног дјечака далеко је боље погођен – мали Тонко Стошић јако је добар, и физички и играчки увјерљиво дјелује као Дражен. Та уводна четвртина филма – и редатељски надахнутије изведена, а садржи и занимљив епизодни наступ Миле Кекина као Мирка Новосела – обећавала је пуно више него што смо напосљетку добили. Кроз (јавну) спортску каријеру пројурило се крајње површно да би се ослободио простор за приватност и интиму, а онда је потоње одрађено на разини нижеразредног телевизијског производа.
У већинском дијелу филма само незнана аустријска глумица Викторија Хајер као фатална Клара плијени пажњу, крадући с лакоћом (својим осмијехом) сваку сцену у којој се појави, али тих је сцена, нажалост, премало. Медијски интензивно промовирано остварење на крају се показало површним и празним, иако ће завршна сновита сцена, у којој искрена емотивност превладава над кичастошћу, вјеројатно додирнути многе гледатеље.
Извор: Портал Новости
